Intrigantna i slojevita erotika Ive Andrića

Dr Žaneta Đukić Perišić piše: „Pažljivo osmišljena i napisana, knjiga Tihomira Brajovića, uslovno govoreći, i polemički aspekt, izveden iz unutrašnje logike razvoja Andrićevog opusa. Poklanjajući dosta prostora i interpretativne pažnje „spoljnim“, a to znači istorijskim, političkim, kulturnim determinantama erotskog života Andrićevih junaka kao svojevrsnim „parametrima“ sveprisutne socijalne i civilizacijske represije, Brajović, s druge strane, prati i nastajanje piščeve lične umetničke vizije do onoga što imenuje sintagmom „kurtoazne utopije“ kao eskapističke mogućnosti izbavljenja, a što spisateljski sazreva od rane poezije i Ex Ponta pa sve do poznih novela i pripovetke „Jelena, žena koje nema“. Zahvaljujući svemu kazanom, nije teško zaključiti da rukopis Tihomira Brajovića Groznica i podvig: ogledi o erotskoj imaginaciji u književnom delu Ive Andrića budućem čitaocu nudi u mnogo čemu novo, problemski i interpretativno profilisano razumevanje jednog od najznačajnijih individualnih opusa u srpskoj književnosti dvadesetog veka.

Prof. dr Mihajlo Pantić u svojoj recenziji ovog nezaobilaznog štiva za proučavaoce ali i ljubitelje dela Ive Andrića napominje:

„Svoje istraživačko interesovanje za Andrića Tihomir Brajović započeo je monotematskom studijom Zaborav i ponavljanje: Ambivalentno lice moderniteta u romanu Na Drini ćuprija (2009). Potom je usledila knjiga Fikcija i moć: Ogledi o subverzivnoj imaginaciji Ive Andrića (2011), usredsređena na nekoliko simbolički indikativnih piščevih proznih radova („Priča o vezirovom slonu“, Prokleta avlija, Omerpaša Latas), sa posebnim opisom vidova umetničkog odgovaranja na izazove političke i ideološke demonstracije moći i njenih diskurzivnih mehanizama kojima se bavio Mišel Fuko, kao i načinima narativnog oblikovanja posebne autorske dispozicije, označene sintagmom „liberalni ironizam“ (R. Rorti).

Kao što je umesno sugerisano naznačenim podnaslovom (Ogledi o erotskoj imaginaciji), studija Groznica i podvig komplementarna je knjizi Fikcija i moć, s tim što je za predmet interpretacije ovoga puta uzet celokupan književni opus Ive Andrića, od ranih pesničkih, pripovednih i esejističkih tekstova, preko novela u periodu između dva svetska rata i romana iz potonje središnje, najplodnije, poratne faze, zaključno sa nedovršenim i posthumno objavljenim delima (Znakovi pored puta, Omerpaša Latas, Kuća na osami).

Naspram „liberarnog ironičara“ kao skrivene figure subverzivno nepomirljivog autorskog viđenja sveta iz Fikcije i moći, u Groznici i podvigu, pritom, kao alternativa stoji figura „kurtoaznog utopiste“ („Jelena, žena koje nema“ i druga pozna narativna i lirska ostvarenja). Narečena figura oličava beletristički sublimisan i eskapistički ultimativan odgovor na istorijske, političke, ideološke, kulturne kontroverze široko shvaćenog sveta modernosti, u Andrićevim delima neretko prikazanog u povesno distantnom „kostimiranom“ vidu.

Da bi u završnom poglavlju („Kurtoazna utopija: Podvig bez groznice“) stiglo do ovakvog razrešenja, esejističko i u isti mah pojmovno konzistentno izlaganje Tihomira Brajovića moralo je – nakon kratkog uvoda, kojim se u žižu tumačenja stavlja do sada uglavnom uzgredno tretirana oblast ispoljavanja i prirode erotskog fenomena – prethodno da pređe put od paradigmatskih primera u liku Goje i Bajrona („Dvostruki ponor: čulnost i uobrazilja“), potom analize individualno doživljajnog raspona (poglavlje „Rajske modrice: grešnici i sveci“), sve do razumevanja osobene fuzije ličnih i kolektivnih izraza „zajažene životne radosti“ u okviru kasabalijsko-palanačkog modela sveta i njemu primerenih/pripadajućih egzistencijalnih mogućnosti karakterističnih za sliku sveta zadatu razuđenim Andrićevim literarnim opusom (poglavlje „Mračna igračka: goropadni i ukroćeni eros“). Središnja autorova teza zasnovana je u datom slučaju na pomno obrazloženom shvatanju da civilizacijska i povesna represija uslovljava izrazitu i siptomatičnu prevlast dvojako artikulisane, „grozničave“ i „podvižničke“ erotske fantazije u Andrićevim delima.

Oslanjajući se na reprezentativna kritička razumevanja, kao i na relevantna teorijska stanovišta koja se, na različite načine, bave odabranim problemskim poljem (H. Markuze, D. De Ružmon, Ž. Bataj, N. Luman, J. Kristeva, M. Fuko), Tihomir Brajović je i ovoga puta napisao celovitu i zaokruženu problemsku studiju o Ivi Andriću, mogu bez premišljanja reći – prvu te vrste u opsežnoj, sada već bezobalnoj literaturi o našem kanonskom piscu. Time je, ujedno, produbio i proširio svoj prilog novim čitanjima Andrića, prilog svakojako obavezujući za buduće tumače.“