INTERVJU Ivan Jevtović povodom spektakla „Na slovo na slovo“: Odlika jednog naroda, njegova najveća moć jeste njegov maternji jezik

Inspirisan tekstovima Duška Radovića i muzikom Miodraga Ilića Belog, ovaj spektakl dolazi na scenu zahvaljujući timu koji čine dirigent Ljubiša Jovanović i glumac i reditelj Ivan Jevtović.

Ivan Jevtović predvodi glumačku postavu, koja će zajedno sa Dečjom filharmonijom i decom glumcima oživeti poznate melodije u novom ruhu i ambijentu.

Sa Jevtovićem smo razgovarali o procesu nastanka predstave, njenom značaju i aktuelnom trenutku u našoj zemlji.

Kako ste Vi lično doživeli ideju da se kultna emisija „Na slovo, na slovo“ pretoči u muzičko-scenski spektakl?

– Velika avantura i izazov: Sjajni profesor flaute Ljubiša Jovanović i stalni dirigent Dečje Filharmonije mladih je nekoliko godina pominjao to kao varijantu da bi, pored toga što imamo katarzični događaj tokom velikog koncerta koji je uglavnom bio u zimskom periodu, bilo super da taj orkestar zajedno sa nama dramskim umetnicima napravi jedan novi, izazovni korak napred i rekao je kako bi bilo divno da uradimo „Na slovo na slovo“.

Imao je veliko poverenje u to da osmislim, napravim adaptaciju i pripremim se da izrežiram predstavu koja neće biti u klasičnoj formi, ona će biti zapravo kombinacija muzičko-dramskog igrokaza, nešto što će sigurno biti veoma uzbudljivo deci.

Šta mislite da je najveća vrednost ovog projekta za današnju decu i njihove roditelje?

– Paralelno sa svim svojim stalnim zadacima u Ateljeu 212 i kao redovni profesor na Akademiji umetnosti, gde radim sa trećom klasom kao profesor glume, a moja doktorska teza je bila „Pozorište lektira Vladimir Jevtović“ kao novi metod učenja, godinama se bavim upravo tom disciplinom da ukažem na potrebu negovanja srpskog jezika, moći maternjeg jezika, koliko on znači.

Samim tim, želja mi je da se posle odgledane predstave, kada publika izađe, igra „Na slovo na slovo“, tj. da klinci zajedno sa roditeljima, dekama ili bakama, prenesu tu igru iz dvorane, sa pozorišne scene, u kućnu atmosferu, gde ćemo da se prisetimo vrednosti našeg pisma, naše reči i velikih fantastičnih ideja sjajnog Duška Radovića.

Serijal je nastao pre više od pola veka – šta ga, po Vašem mišljenju, čini i dalje aktuelnim?

– Tekst. Imao sam tu sjajnu mogućnost, dobio sam preko 20 epizoda, onako integralno, kako je to sam Duško Radović uradio, da napravimo ovu adaptaciju i iščitavajući više puta, prolazeći kroz taj tekst, uvideo sam da svaka rečenica ima duboki podtekst, više nivoa, u kome se prepoznajemo i mi roditelji, i deca, i deke i bake, i naši nadređeni, i u stvari radi se o svevremenom i zauvek tekstu koji će i za 50 godina moći da se izvede, to su univerzalne istine. Zabava, ali provokacija i mozgalica i pitalica.

Koliko je za Vas lično važno da se ispoštuje originalno delo i duh serijala, a koliko prostora ostavljate savremenom izrazu?

– Često sam se trudio da istaknem važnost autentičnosti originalnog materijala i za razliku od nekih prethodnih pokušaja koji su isto imali svoju publiku i svoj uspeh, ja se vraćam izvornoj formi, odnosno vraćam se Mići i Aćimu, odnosno Mići Tatiću. U našoj predstavi će se jedan od likova i zvati Mića, u čast velikom Mići Tatiću.

Apsolutno ćemo se truditi da ispoštujemo i profesora Ljubišu Jovanovića koji će biti naravno dirigent tog orkestra, tu je i Dragan Ilić Beli koji je kompozitor i naslednik prava muzike i ja zajedno sa koleginicama i kolegama, svi ćemo se truditi da ispoštujemo maksimalno koliko je moguće integralnu rečenicu, tj. početnu ideju Duška Radovića. Samim tim, dramaturgija u tom smislu nema linearni razvoj, odnosno radi se o jednom veoma kakofoničnom materijalu koji je, ovo što sam rekao, u svakom trenutku, sav za sebe, svaka numera ima svoje zaokruženje.

Koji deo priprema i rada na predstavi Vam je bio najizazovniji, a koji najlepši?

– Obožavam moju profesiju, glumca. Prezahvalan sam, to ću ponoviti uvek, prilici da u Beogradu, Srbiji, nekada u Jugoslaviji, a sada samo u Srbiji, postanem profesionalni glumac. Zato što je ovo izuzetno mesto za razvijanje svih glumačkih potencijala. Mogućnost da igrate u različitim pozorištima, pre svega, i da radite druge stvari što se tiče glumačkih veština i drame kao nauke, odnosno predmeta. Ali je i veoma izazovna režija.

Reditelj je u prilici da kreira jedan mali svet i da u tome nađe saborce, sagovornike. Nije uvek lako imati neku ideju, neku zamisao, proradi mašta, proradi imaginacija, onda se nešto komotno prihvata, za nešto je potrebno da posle određenog perioda prođe nivo začaravanja tom idejom, odnosno ubeđivanja. Svaki deo pripreme, odnosno rada na tome mi je podjednako uzbudljiv.

Sve više volim i kućni rad, odnosno za stolom – pisanja, adaptacije i sigurno ću se time u perspektivi baviti, a sama realizacija, odnosno suština svakog pozorišnog događaja jesu probe i proces u autentičnom prostoru, to može da bude, ne mora ni da bude, skupoceno i tako fantastično kao što je dvorana u kojoj ćemo sad raditi, mts Dvorana, bivši Dom sindikata. Pravimo neku vrstu zavereničkog plana kako ćemo da napravimo nešto zajedno fantastično, naravno predvođeni rediteljem, odnosno kapetanom, koji treba taj proces da vodi u pravom smeru.

Koju poruku deca mogu da prenesu odraslima kroz ovu predstavu?

– Ovo što sam pomenuo, ono što je pitanje učenja, znanja, nauka, veština, predmeta u školama, ne mora da bude strašno i ne mora da bude opominjujuće i ne mora da se zbog toga kažnjava i da zapravo nijedno dete ne treba da se oseća da je pod moranjem i napetostošću da nešto nauči, a pogotovo da je verovatno najbolji mogući način učenja igra. I to je apsolutno moguće.

Sanjam o danu kada će mi biti dozvoljeno da sa svojom ekipom, mojom trupom, uđem u neku školu i sprovedem jedan školski dnevni raspored u okviru mog „Pozorište Lektira“ metoda. Znači, da ispoštujemo programski sve, ali da kroz tu igru kako je ja formiram, podučimo klince i aktiviramo njihovu maštu, a i njihove fantastične kapacitete.

Šta biste voleli da mlade generacije ponesu sa sobom iz „Na slovo, na slovo“ – ne samo iz predstave, već iz celog ovog iskustva?

– Već mi je poznato da su se komšije, poznanici, prijatelji, familije odmah oduševili informacijom da ćemo početi ovo da spremamo i da će se ovo izvoditi. I, znajuči njih, uglavnom su to ljudi koji se aktivno bave decom. Mislim, kad kažem aktivno, to znači da dosta pričaju, beskonačno pričaju, ne samo da međusobno pričaju, da se slušaju, da roditelji slušaju decu i da deca slušaju roditelje, a ne mogu deca da slušaju roditelje ako roditelji ne slušaju decu.

I da onda mogu da se poigraju, da mogu da se, pored „Na slovo na slovo“, igraju zagonetne ličnosti, pitalice, kvizove, da mogu da se smisle igre koje mogu da budu između braće i sestara, između roditelja i dece i čitavih familija, nešto što je vrlo zabavno. Naravno, postoji čitav niz digitalnih mogućnosti, ali da ne sme digitalno da bude zamena za ovo što sam pomenuo – komunikaciju, zato što je beskonačnost uživancije u komunikaciji sa decom jedna od veština, odnosno nešto što pomaže i rešava sva pitanja.

Na kraju, stvarno se nadam da će posle ovoga, u gledanju ove predstave, da se nekako napravi euforija igranja ove igrice. Postoji onaj Kaladont i mnoge druge igre gde će klinci da se igraju. Jer, kažem, odlika jednog naroda, njegova najveća moć jeste njegov maternji jezik, srpski jezik.

Koliko je važno da ovakav sadržaj postoji baš u današnjem trenutku, kada usled aktuelne situacije kultura ne dolazi do izražaja, a naročito sadržaj za decu i celu porodicu?

– Meni se to redovno dešavalo kroz karijeru, da u nekim delikatnim situacijama za naš grad, našu zemlju, našu naciju, našu omladinu, dobijam neke važne zadatke i ovaj zadatak stvarno tako i doživljavam i istinski se trudim da dam svoj maksimum da on bude čestito i valjano urađen.

Potpuno je tačno da mi propuštamo dosta vremena, da mi stari deci, omladini, a pogotovo studentima, obezbedimo dominantnu poziciju odlučivanja. Oni to zaslužuju. U ovom trenutku, kada pogledam, ja mislim stvarno da se nalazimo u nekom odlučujućem, presudnom trenutku koji bih izjednačio sa onom opasnošću koja je bila s početka 20. veka, odnosno na početku Prvog svetskog rata i do kraja, u stvari, kada je veliki broj mladih ljudi u tim vojnim dešavanjima stradao.

Nije sad takva situacija, ali je alarmantno i strašno, zapravo, koliko se smanjio broj naše populacije u poslednjih 12-13 godina, a i u poslednjih 25 godina, a i u 35 godina. Ja to govorim iz pozicije poslednje generacije Jugoslovenske narodne armije, pošto sam 19. septembra 1990. godine otišao na odsluženje vojnog roka, braneći 224.000 km2 – to je bilo da na zakletvi, da ću braniti celu tu teritoriju i od tada je od tih 22 miliona ljudi koje sam obećao da ću sa svojih 18 godina braniti ostalo 16, od svih tih republika koliko sam uspeo da vidim, voleo bih neko da me ispravi.

Republika Srbija zajedno sa Republikom Hrvatskom čini mi se da je ostala bez najvećeg broja stanovnika. To je alarmantno i to je strašno. I mislim da se od svih tih bivših jugoslovenskih republika, to je podatak koji sam uspeo da pronađem, jedino Republika Slovenija povećala u poređenju sa 1990. godinom, naravno, našim ljudima i ljudima, mislim, ljudima iz Srbije, Republike Srbije i iz nekih drugih bivših jugoslovenskih republika, to je strašno.

I mi, zbog toga, mislim da moramo da se dozovemo, prizovemo, napravimo velike promene u ovoj zemlji na miran demokratski način. Niko ne može da nam namešta pelenu, odnosno da nam rešava to. To moramo da uradimo sami.

U našoj istoriji su bili neki odlučujući trenuci. Ne govorim apsolutno o lideru, govorim o liderskoj generaciji, a to je ova generacija. Treba da imamo potpuno poverenje da je redosled događaja koji nam sledi vezan za pripremu za sledeći izborni proces u kome nas oni vode i rukovode, verovatno jedini način da se izvučemo iz ove problematične situacije.

Šta čitate, slušate i gledate ovih dana?

Pročitao sam u toku letnjeg raspusta nekoliko knjiga, naravno Rumenu Bužarovsku, novi roman „Toni“, koji preporučujem, a još više, novi roman sjajnog pisca iz Novog Pazara, Enesa Halilovića, i konačno sam odvojio vreme da, pored drugih knjiga ranije koje sam čitao od Orhana Pamuka, pročitam i „Muzej nevinosti“ koji iskreno preporučujem. I najbolja knjiga koju sam pročitao ove godine – „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ Nađe Petrović.

Naravno, svi znaju koliko volim muziku i koliko mi ona znači i njome se na ovaj ili onaj način bavim, pratim razne bendove, pratim šta se dešava kod nas, stvarno ima mnogo dobrih ekipa u različitim generacijama, ispratim to, ali dosta slušam elektronsku muziku u poslednje vreme.

Mogu da kažem da sam u životu mnogo vremena odvojio, svojih ušiju i ganglija i moždanih vijuga za distorziju, tj. za zvuk gitare, a sad je nekako, možda će neko reći da je dosta kasno, ali nekako mi se probudio interes za klavijature, odnosno sintisajzere, odnosno razne te naprave koje mogu da donesu neku interesantnu, novu dinamiku, verujem u to.

Ne gledam ništa, dosta sam bio napolju, odnosno u prirodi, tako da sam, da, gledao sam prirodu. Preporučujem gledanje prirode, svake prirode. Šuma, brdo. cvet. Da, eto, da budem konkretniji da ne ispadne da sam, ovaj, ovaj, u nekom neodređenom odgovoru. Postoji aplikacija za prepoznavanje biljaka, to mi je super interesantno. I to gledam.