Ivana Mladenović: Pratim dešavanja u Srbiji, i koliko je strašno, toliko cenim ozbiljnost, istrajnost i glas studenata u protestu

Kako je obrazložio žiri, Ivana Mladenović je nagrađena za „autorsku preciznost i oštru, ironičnu sliku sveta koji se raspada pod teretom apsurda – film koji se usuđuje da govori o ozbiljnim stvarima bez patetike, moralizovanja ili sentimentalnosti“, a filmofili koji prate njen rad od same najave videli su je kao favorita na ovogodišnjem FAF.

„Sorella di Clausura“ je doživela svetsku premijeru u Lokarnu, na kojem je Katja Paskariju dobila nagradu za najbolju glumicu, Ivana Mladenović je na Sarajevo Film Festivalu osvojila Srce Sarajeva za najbolju režiju, a od proleća, ova koprodukcija Rumunije, Srbije, Italije i Španije prikazivaće se u bioskopima u Americi i Kanadi.

Njen povratak na FAF i pobeda, dakle, nije iznenađenje, naša autorka koja više od dve decenije živi i radi u Bukureštu, u Rumuniji, prvi put je nagrađena na ovom festivalu 2017. za najbolju režiju, za debitantski dugometražni film „Vojnici. Priča iz Ferentarija“. I svi njeni filmovi, kratki, dokumentarni, igrani, prikazivani su i nagrađivani na prestižnim svetskim festivalima.

Njen prvi dokumentarac Turn Off the Lights premijerno je prikazan na Tribeci u Njujorku, i ovenčan i nagradom Srce Sarajeva, a Ivana Mladenović je od svetskih kritičara ocenjena kao jedan od najintrigantnijih i najautentičnijih autorskih glasova savremenog filma u ovom delu Evrope i regiona.

Početni tekst u filmu „Sorella di Clausura“ glasi: „Ako ste mislili da ćete gledati film koji se temelji na istinitim događajima, varate se i verovatno ste paranoični“, a snimljen je u najboljem duhu jugoslovenskog Crnog talasa. Ali, uz njega bi mogla da ide još jedna „preporuka“ – oni koji vole antologijsku adaptaciju romana „Štefica Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić iz 1984, u režiji Rajka Grlića, svakako treba da vide film „Sorella di Clausura“ koji uskoro stiže i u naše bioskope.

U razgovoru za Danas Ivana Mladenović govori o FAF, zašto je ovaj film posvetila Dušanu Makavejevu, zbog čega su njene filmske priče uvek duboko lične i angažovane ispovesti o usamljenosti, društvenim i političkim okolnostima koje ljude teraju na marginu, o Beogradu, studentima…

Na Festivalu autorskog filma, posle nagrade za najbolju režiju 2017, sada ste poneli glavno priznanje, Gran Pri „Aleksandar Saša Petrović“. Kako doživljavate ovaj uspeh, i uopšte, taj kontakt sa publikom „kod kuće“?

– Ovaj festival mi je izuzetno važan; uz njega smo odrasli i on je oblikovao mnoge od nas. Već samo ulazak u selekciju velika je čast. Gran Pri koji nosi ime Aleksandra Saše Petrovića, jednog od naših najznačajnijih reditelja – to mi znači posebno mnogo. Kontakt s publikom ovde je jedinstven. Verovatno senzibilitet koji nosim, jer sam ovde odrasla i taj duh postoji i u mom filmu, publika odmah prepoznaje i prihvata na način koji retko gde doživim.

„Sorella di Clausura“ je doživela veliki uspeh, a kad se malo „prelista“ vaša biografija, gotovo da nemate film koji nije nagrađen – vaša „Ivana Grozna“ je, recimo, osvojila specijalnu nagradu žirija u kategoriji „Reditelji današnjice“ u Lokarnu 2019. Kakav je vaš odnos prema priznanjima, i šta vama znači što vas svetska kritika vidi kao jednu od najprovokativnijih i najoriginalnijih autorki?

– Naravno da mi je drago kada dobijem priznanje, ali danas nagrade zbog vremena u kojem živimo imaju i dodatnu PR ulogu. Mi radimo autorske, art-house filmove, a prostora za njih je sve manje. Zato su veliki festivali gotovo jedini put da takvi filmovi stignu do publike. Odlazak na veliki festival jeste čast, ali istovremeno i prilika da film dobije svoj dalji život u moru komercijalnog sadržaja koji dominira bioskopima.

Što se tiče percepcije provokativnosti, ona ne dolazi iz želje da provociramo, već iz odbijanja da se skloni pogled sa stvarnog problema. Moja dugogodišnja saradnja s Adrianom Skjopom iz Rumunije – koji je danas jedan od najčitanijih rumunskih pisaca – oblikovala je taj pristup. Naši senzibiliteti su se prirodno spojili, jer smo oboje okupirani temama o kojima se često izbegava govoriti. Za nas to nije provokacija, već potreba da se o tim temama govori otvoreno.

Scenario „Sorella di Clausura“ se bazira na memoarima Liliane Pelici. Ko je ona, i šta vas je privuklo da ekranizujete njenu životnu priču?

– Liliana Pelici je mlada žena iz Temišvara, napisala je autobiografski manuskript – hrabru, direktnu knjigu u kojoj bez zadrške govori o sebi, svom životu i svom mestu u društvu. Ta oštrina pogleda i sposobnost da secira sopstveni, često vrlo težak život uz doziran, ponekad gotovo crni humor, upravo je ono što me je duboko privuklo.

Glavna junakinja filma je Stela, mlada žena iz okoline Temišvara, iako je diplomirala filologiju ne uspeva da nađe posao, svoje mesto i svrhu u društvu, a opsesivno je zaljubljena u balkanskog muzičara koga je još kao devojčica jednom videla na televiziji, i ceo njen emotivni svet se vrti oko te iluzije… Ko je, zapravo Stela, i da li samo društvene okolnosti utiču na njenu poziciju na margini?

– Reč je o ženi koja pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji je često neprijatan prema onima koji se ne uklapaju, ženi koja traga za identitetom, dostojanstvom i mogućnošću da preživi sopstvenu istinu bez kompromisa. Upravo ta otvorenost i lucidnost njenog pripovedanja čine njenu priču izuzetno važnom i potrebnom.

Nedavno sam pročitala poređenje Stele sa rumunsko-srpskom Ameli Pulen, i zaista – njen život je neverovatan. Naš film je zapravo parabola o tome koliko takva iluzija može da opstane u svetu koji je izuzetno težak i obeležen nemaštinom. Da li nam iluzija pomaže da se izborimo sa realnošću, ili samo odlaže trenutak kada moramo potpuno da joj se suočimo?

Na „prvu loptu“, Stela je životna gubitnica – nije žena savremenih i liberalnih shvatanja, ali nije ni patrijarhalna, ne vidi smisao života u udaji, mužu, porodici… Kako biste je vi definisali – da li je odbijanje da se uklopi u postavljene modele, u stvari, njen gest pobune?

– Film prati dve različite žene i dva različita načina borbe, unutar ili van sistema. Stela je žena koja u početku gotovo nesvesno odbija da se uklopi, ali kako priča odmiče, postaje sve svesnija da je njeno nepristajanje zapravo oblik pobune. U društvu koje je od samog starta označava kao gubitnicu, shvata da pretvaranje da je neko drugi nema nikakav smisao.

Izjavili ste da je na izgradnju Stelinog lika bitno uticalo vaše interesovanje za jugoslovenski Crni talas, posebno Dušan Makavejev, kome ste na neki naćin i posvetili ovaj film. Možete li nešto više da kažete o tome čime Mak posle više od pola veka inspiriše vašu generaciju?

– Moje interesovanje za jugoslovenski Crni talas je oduvek bilo prisutno jer smo na mislima i radu tih reditelja odrasli. Mislim da stilski na trenutke priziva Makavejeva – WR: Misterije organizma i delimično PTT službenice – ali ne imitira taj jezik, već pokušava da dosegne slobodu izraza koji su ti najveći reditelji dosegli.

Film je posvećen Dušanu Makavejevu jer je upravo on otvorio prostor za radikalna čitanja stvarnosti, za subverziju kroz formu. Dok je Makavejev govorio o seksualnosti kao revolucionarnoj sili, naš film s njim vodi dijalog iz druge perspektive – ne ponavlja njegove ideje, već ih prevodi u savremeni kontekst i nudi našu, današnju verziju stvarnosti.

I u ovom filmu, kao i u mnogim prethodnim, vaši junaci se od od svega mučnog što ih snalazi i od svih društvenih nepravdi brane duhovitošću, ironijom, humorom, smehom…Šta je humor za vas?

– Svi moji filmovi su uglavnom priče koje se bave teškim temama, a borba kroz humor još je jedna stvar koja povezuje mene i Adriana Šćiopa. Autobiografske priče kojima smo se bavili možda su u početku bile tragedije, ali kada se ispričaju drugi put — na filmu — dobiju oblik komedije. Taj humor nikada nije tu da bi se neko ismevao, već da bi se realnost lakše podnela. On postoji zbog solidarnosti.

Opsesivna zaljubljenost glavne junakinje prvi put prestaje kada krenu neočekivani materijalni potresi i propadanje. Da li u ovo naše neoliberalno doba od novca zavise i naše iluzije, strasti, zaljubljenosti.., i da li čovek okupiran neizvesnošću i strahom da sačuva kakvu – takvu egzistinciju može sebi uopšte da dozvoli da mašta i da se prepušta svojim snovima?

– Film se upravo time bavi. Iako je radnja smeštena u Rumuniji 2008. godine, kada je posle kratkog perioda prosperiteta izbila svetska ekonomska kriza, tokom gotovo pet godina rada na scenariju shvatili smo koliko se mnoge stvari prepoznaju i danas. Kao i tada, ekonomska nesigurnost određuje granice naših mogućnosti. Koliko god Stela želela da zaradi ili uštedi makar nešto, inflacija je toliko snažna da je to kao da pedaliraš u mestu.

Iako ste poznati po angažovanju naturščika u svim filmovima, zanimljivo je da ulogu balkanskog svirača u ovom filmu igra vaš otac, Miodrag Mladenović. Šta je bio razlog da napravite ovakvu podelu?

– Rad sa naturščicima došao je prirodno, jer sam godinama radila na dokumentarcima, a zatim i sa Florinom Šerbanom na njegovom prvom igranom filmu „Kad mi se zviždi, zviždim“ 2012, snimanom u rumunskim zatvorima, gde sam iz neposredne blizine posmatrala njegov proces rada sa neprofesionalnim glumcima. To iskustvo snažno je uticalo na mene, posebno kada sam radila svoj prvi igrani film „Vojnici. Priča iz Ferentarija“, u kome su sve uloge bile poverene naturščicima.

„Sorella di Clausura“ je drugačiji flm: ovde imam dve izuzetne profesionalne glumice-Katju Paskariju i Cendanu Trifan – dok gotovo sve muške uloge tumače naturščici. Ovakva podela, kombinacija naturščika i profesionalaca, dala je filmu poseban život. Mislim da je spoj njihove neposrednosti i glumačke preciznosti stvorio živ, vibrantan ton. Njihova iskrenost i prirodnost pomazu filmu da lakše dopre do srca publike.

Kad biste film „Sorella di Clausura“ gledali kao publika, šta bi vama lično bilo najuzbudljivije u toj priči?

– Teško mi je da budem potpuno objektivna, ali ono što mi je najuzbudljivije jesu susreti između dva ženska lika, kao i njihovi susreti sa muškarcima prikazani na jedan nespretan, ranjiv, ali vrlo životan način. „Sorella di Clausura“ me zapravo najviše podseća na Šteficu Cvek iz filma „U raljama života“, ali obrađenu kroz sasvim drugačiji pogled i drugačiji filmski jezik.

Kakvi su vaši utisci o Beogradu koji ste sada zatekli – kako ste doživeli tu čudnu šatorsku naseobinu nazvanu Ćacilend koja se nalazi pedesetak metara od mts Dvorane gde se odvijao FAF?

– Ja to već dugo pratim, pa mi ništa od toga nije bilo iznenađenje. Ali rumunski pisac sa kojim sarađujem, koji je došao kao gost festivala, doživeo je sve sasvim drugačije. Beograd mu je delovao kao grad u nekoj čudnoj napetosti: centar oko Skupštine bio je zatvoren, obilazili smo ogroman krug, a policije je bilo na svakom koraku. Rekao je da ga je cela atmosfera podsetila na ranu posttranzicionu Rumuniju – gust saobraćaj, nervozne vozače i sistem za koji ne znaš kako tačno funkcioniše, ali osećaš da je pod velikim pritiskom.

Kao neko ko više ne živi u Srbiji, a dugo prati šta se dešava, kako komentafište pobunu i proteste studenata i građana koji traju više od godinu dana?

– Pratim dešavanja u Srbiji, i koliko je strašno, toliko cenim njihovu istrajnost. Način na koji argumentuju stavove i postavljaju pitanja pokazuje ozbiljnost i odgovornost prema budućnosti naše zemlje. Njihov glas je relevantan i jako je važno da se čuje u javnom prostoru.