…Bejzil Rajt je u svojoj istoriji filma zaključio da je Makavejev „izumeo svoju sopstvenu tehniku filmskog kolaža“ i da u kinematografiji nije postojalo ništa slično filmu „Misterije organizma“ još od Ejzenštajnovog Štrajka, Dovženkove Zvenigore i Bunjuelovog Zlatnog doba. Iako će se posle tužne vesti o njegovoj smrti o Makavejevu govoriti kao o „jednom od naših najznačajnijih filmskih stvaralaca“, Makavejeva teško da možemo svrstati pod tako rutinsku odrednicu. Makavejev je ostavio neizbrisiv pečat u čitavoj jednoj istoriji duha, i kao umetnik i kao intelektualac, a možda još i više kao jedna autonomna ličnost koja je polje filmske umetnosti sagledavala kao polje neograničene slobode koja je rodno mesto svake inventivnosti i kreativnosti.

Samoobrazovan u okrilju beogradskog kino-kluba gde snima svoje prve kratke filmove, Makavejev će od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih realizovati pet filmova koji će činiti njegov autorski tour de force: Čovek nije ptica, Ljubavni slučaj, Nevinost bez zaštite, Misterije organizma i Sweet Movie. Iako će posle ovih ostvarenja postati predmet opsežnog akademskog istraživanja i filmofilskog obrazovanja, Makavejevljev oslobođeni duh (ono za šta će biti proglašen „slobodnim radikalom“) onemogućavao ga je da se uklopi u sistem i usledile su godine mukotrpnog iznalaženja načina da se realizuju i njegovi drugi projekti, ali uprkos tome će uspeti da pred gledaoce stavi i još nekoliko bisera poput Koka-Kola Kida i Manifesta, što će, uz angažman na prestižnim međunarodnim univerzitetima, stvoriti za njegovog života kultni status kakvim se može pohvaliti mali broj umetnika.

Povezujući postupke sovjetskog montažnog filma sa nadrealizmom, a zatim uvezujući taj dijalog sa uticajima američkog undergrounda i francuskog novog talasa, Makavejev spada u one autore za koje film nije bio neka vrsta jezičke konvencije već prostor iznalaženja i konstruisanja novih jezičkih formi za koje ne postoje žanrovske odrednice i za koje i pojam „umetnički film“ zvuči nekako otrcano. Kao u mladosti ubeđeni komunista, Makavejev će u svojim filmovima smatrati svojom obavezom da neumorno gaji kritiku prema svim ispoljavanjima ideoloških ograničavanja slobode, podjednako spreman da razotkrije ideološke aparate i državnog socijalizma i nastajućeg neoliberalnog projekta koji će još 1974. demaskirati filmom Sweet Movie. Makavejev je duboko verovao da postoji neraskidiva veza između filma i života, ali i da film može i ono što život ne može. I tako na kraju filma Sweet Movie, ubijeni dečaci ustaju iz svojih crnih vreća i pružaju gledaocima neku ironičnu verziju hepienda – jer znamo da je film završio, da su deca bili glumci i da je prirodno da oni kad-tad prestanu da glume smrt. Tako da nam ostaje da zamislimo da će kada se suočimo sa tragičnom vešću o Makovoj smrti negde tamo Mak ustati i onako uvek pogrbljen, ali uvek dinamičan i radoznao kakvog ga pamtimo, nastaviti da živi među nama. Pa čak i ako se to ne desi, njegove filmove gledaće nove generacije filmofila i uvek će pred njima progovoriti odsečena glava Milene Dravić na kraju Misterija organizma i reći: Ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti!

Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti

Povezani tekstovi