Izjave filmskih reditelja u Danasu da ne prihvataju poziv FCS za panel na Zlatiboru „izazvale“ ministra kulture: Selaković odgovorio odmazdom, sistemskom reformom kulture

O pozivu FCS pre četiri dana, reditelji, sagovornici Danasa, istakli su da diskusija o „Problemu sufinansiranja nezavršenih filmova i kako ga rešiti?”, kako je naslovljen ovaj panel, jeste dobrodošla i rado bi se odazvali, ali je manipulativno da se on vodi na Zlatiboru, „pod kapom“ NAFFIT-a, i da je ova ponuda za njih neprihvatljiva.

Njihov odgovor Filmskom centru, kako su najavili u Danasu, biće predlog da se ovaj događaj organizuje u Jugoslovenskoj kinoteci, u saradnji sa partnerima koji su ključni kada je reč o sufinansiranju filmova, a ne sa festivalom koji bojkotuje cela filmska struka, sva udruženja, koji je doživeo debakl i koji nema nikakve veze sa temom o kojoj će se razgovarati.

Međutim, Nikola Selaković je „preduhitrio“ ovaj predlog – on je juče u Jugoslovenskoj kinoteci, prema pisanju Informera, održao „Naučno-stručni skup“ na kojem je izrazio „zabrinutost činjenicom da je Ministarstvo kulture sufinansiralo 53 filma koji nikada nisu snimljeni, što je prema njegovim rečima 5,5 odsto od ukupnog broja finansiranih filmova, ali nije 5,5 odsto sredstava koja su dodeljena, jer obim neutrošenih sredstava za njih iznosi više od 1.331.000.000 dinara, odnosno 11. 376.068 evra, što je 18, 6. odsto“.

Selaković je, kako navodi ovaj list, istakao da je „svaki peti dinar koji je uložen jalovo utrošen i bačen, što je dovoljan pokazatelj da je sistem loš i da treba da se menja“. Uz ocenu da „oblast kulture nije suštinski i sistemski refomisana od vremena samoupravljanja“, najavio je da će u „prvoj polovini februara biti održan okrugli sto Filmskog centra Srbije na Zlatiboru“.

Pored činjenice da, po saznanjima Danasa, ni jedan predsednik nijednog filmskog udruženja, kao ni članovi njihovih odbora nisu dobili poziv za ovaj „Naučno – stručni“ skup, da se ne zna ko su pored Selakovića bili njegovi učesnici i kome je održao „predavanje“ (njihova imena, ako postoje, ne navodi Informer), što govori o još jednoj skandaloznoj „igrariji“, njegova ocena da bi kultura „suštinski i sistemski trebalo da bude reformisana“  ozbiljno alarmira javnost da bi na delu mogla da bude nova odmazda.

Podsećanja radi, kompletna filmska struka ocenila je osnivanje NAFFIT- a na Zlatiboru kao politički instrumentalizovan festival, osnovan za „lojalne i podobne“, na kojem nema mesta za najbolje autore, jer su oni sa studentima na protestima.

„U godini u kojoj zemlja gori, a najstariji i najvažniji domaći festivali nisu ili neće biti održani, i novac za kulturu gotovo da nije bio izdvajan, Ministarstvo kulture odlučilo je da sa 35 miliona dinara podrži novi Nacionalni festival filma i televizije na Zlatiboru, manifestaciju u organizaciji privatne produkcijske kuće režimskog reditelja, tako da imamo privatni festival za državne pare“, govorio je tada Miloš Škundrić, predsednik Asocijacije filmskih reditelja Srbije, a to su potpisali i Udruženje filmskih umetnika Srbije, Udruženje filmskih glumaca, Udruženje scenarista, Udruženje filmskih producenata i Udruženje snimatelja.

Za Danas, Škundrić sada komentariše poziv FCS na panel diskusiju, „Naučno-stručni skup“ Selakovića i njegovu „viziju“ činjenica koje je objavio.

– Mislim da je razgovor uvek na prvom mestu. Čak su i neprijatelji u ratovima razgovarali. To je neki put donelo dobro rešenje, neki put je bila zamka i put bez povratka – smatra predsednik AFRS.

– Prošlog leta, cela filmska struka jasno je pokazala svoj stav prema NAFFIT- u, i taj festival je zasluženo prošao tako kako je prošao. U tom smislu se ne treba plašiti razgovora sa njima, niti misliti da bi odlazak tamo bio priznavanje tog festivala, što verovatno jeste namera pozivaoca, Filmskog centra Srbije. Ali, trebalo bi se zapitati koji je tačno NAFFIT činilac u ovom razgovoru. Ovaj poziv stoga može da se vidi kao pokušaj da svaka strana napravi neki ustupak, a to je potpuno pogrešna premisa za iskren i konstruktivan razgovor na ovu temu.

Činjenica je, kako podseća Škundrić, da kinematografije danas nema bez državne pomoći, ne samo u Srbiji nego celoj Evropi, ali je nema, pre svega toga, bez filmskih stvaralaca.

– Zato, ne može se jednim sumnjivim i nelegitmnim festivalom uslovljavati cela srpska kinematografija. Jer ukoliko FCS i nadležna ministarstva ne pristupe direktno i iskreno rešenju problema domaćeg filma, srpskoj kinematografiji je odzvonilo, pa onda čemu bilo koji festival, a pogotovo „nacionalni“. Ne može se razgovor za koji je nadležan FCS odvijati u sedištu NAFFIT-a. Ne pozivaju se gosti u tuđu kuću, i ovo je samo poruka ko je ili ko želi da bude „glavni“ u celoj srpskoj kinematografiji, i da se stavi i iznad samog FCS-a. To takođe nije dobra poruka.

Kako navodi, filmski poslenici i udruženja ne odbijaju dijalog, jer je upravo odsustvo dijaloga od strane ljudi koji bi trebalo da budu odgovorni, domaći film i njegove autore dovelo u tešku situaciju.

– I sa naše strane nije bilo sve kako treba. Ćutalo se, postojalo je odsustvo sposobnosti ili strah da se stvari nazovu pravim imenom.Sve je dovelo do toga da se stvari potpuno otmu kontroli. Dakle, u tom smislu, jedna velika, sveobuhvatna rasprava bi bila dobrodošla – a koja bi takođe uključila i temu NAFFIT-a – da li nam on treba u trenutku kad su svi festivali i gotovo cela kultura bez para, a ako nam treba, kako da napravimo jedan pravi nacionalni festival, koji će da služi celoj kinematografiji a ne samo jednom ili dvojici ljudi – objašnjava Škundrić.

Što se tiče samog problema, kako navodi, da bi se iskreno i konstrkuktivno razgovarala, ne može se niko uslovljavati, i moraju se ponuditi optimalni uslovi za razgovor.

– Razumni uslovi nisu da se troše sredstva poreskih obveznika na „ekskurzije“ na Zlatibor, da se nepotrebno troši vreme i energija u sred zime na takav put. Iskren razgovor znači i da ne možete reći, kao što je ministar kulture juče izjavio na „naučno-stručnom skupu“ za koji niko od nas ne zna da je organizovan niti je bio pozvan, da je „bačeno“ blizu 13 miliona evra na 52 nesnimljena projekta, jer ništa nije bačeno, niti ima 52 sporna projekta.

Taj broj je predimenzioniran da bi se „šteta koju su filmadžije napravile“ prikazala većom, a niti su sva sredstva prebačene producentima, niti su ona koja su prebačene uopšte potrošena, niti su ona utrošena potrošena nenamenski. Ali, ta istina ne odgovara onome ko traži alibi za potpuno protivzakonitu odluku da se u 2025. ne finansira državni interes u kulturi – srpska kinematografija – objašnjava Škundrić.

Iskreno je reći, kako dalje navodi, i da su se sredstva na konkursima FCS za igrani film godinama dodeljivala pod jako sumnjivim okolnostima, „intervencijama“ Upravnog odbora FC , raznim dilovima, a ne po kriterijumu najboljih projekata. Same komisije su birane na sporan način, a predlozi filmskih udruženja za njene članove u preko 90 odsto slučajeva su ignorisani, pa su neretko u komisijama sedeli vrlo sumnjivi stručnjaci, a sredstva dobijali i vrlo sumnjivi autori. A u svemu su nesporno učestvovale i neke kolege, članovi filmskih udruženja, što je takođe istina.

– Iskren razgovor podrazumeva i da se ne podmeće priča kako je država izdvojila preko 100 miliona evra za 450 projekata, kako tvrdi  Selaković, jer su to, zapravo, poreske olakšice stranim producentima, što je upravo direktno na štetu a ne u korist domaće produkcije. Iskren razgovor podrazumeva i da dobijemo odgovor na to kako neke naše kolege uspeju da završe filmove, a neki ne.

Kako je moguće da nekima, na primer, Telekom, i to lično sam generalni direktor – elektroinženjer po struci, dodeljuje sredstva za filmove ili serije, kada nikakav javni poziv i konkurs tamo ne postoji, dok drugi toj istoj državnoj firmi ne mogu ni da priđu i ponude svoje projekte.

U tom smislu, pominjanje Telekoma kao mogućeg učesnika u rešenju problema, kako navode neke kolege, vidim kao trenutno oportunije nego pristanak na saradnju sa NAFFIT- om, koji je „jeftinija igračka“, i ipak samo pokušaj nekih ljudi da se na silu upišu u istoriju srpskog filma.

Konačno, kako navodi Škundrić, da bi se o predmentom problemu i rešenju potpuno iskreno diskutovalo, moralo bi se reći i da u državnoj upravi već postoje spremna rešenja, i da po njih ne treba ići na Zlatibor.

– Zašto bismo ponovo razgovarali kada su Udruženje producenata i Asocijacija reditelja u saradnji sa FCS radile više od godinu dana na ovome i iznašle rešenje. To rešenje su usaglašavala i nadležna ministarstva i ono je letos, usled svih događaja u državi, umesto na sednicu Vlade otišlo natrag u fioku.

Ono možda jeste trenutno rešenje problema koji se desio i možda nije sistemsko, ali postoji i sistemsko rešenje. Mnogi možda „nisu čuli“ za njega, a ono se nalazi u kompletu više dokumenata – ta dokumenta se zovu Ustav Srbije, Zakon o budžetu, Zakon o kulturi, Zakon o kinematografiji, Statut Filmskog centra Srbije, Uputstvo o dodeli sredstava FCS – objašnjava reditelj Miloš Škundrić.

U tom smislu, mogli bismo naslutiti da poruka ministra Selakovića, izrečena juče na „Naučno-stručnom“ skupu (koji je verovatno organizovao sebi u čast), da je „sistem loš, da treba da se menja, i da oblast kulture nije suštinski i sistemski refomisana od vremena samoupravljanja“, nije poziv na dijalog, i da se naslućuje novi udar revanšizma nad filmskim poslenicima i celom „neposlušnom“ kulturom.