Izložba Đuzepea Penonea u Serpentine galeriji u Londonu

Penone je od svojih ranih dana u pokretu Arte Povera negovao filozofiju osluškivanja umetnosti koja ne nameće, već razotkriva ono što već postoji. Kada pažljivo uklanja slojeve drveta kako bi pokazao njegovo skriveno mladalačko jezgro, on zapravo vraća vreme unazad; kada u bronzi beleži otisak daha, hvata trenutak koji je već nestao, ali i dalje traje u prostoru. Njegovo delo uči nas da priroda i čovek dišu istim ritmom, da je granica između tela i materijala iluzija.

Prostor  galerije, prozračan i otvoren prema Hajde Parku, kao da je stvoren za susret između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Skulpture se ne nameću posetiocu, one ga pozivaju da zastane, da uspori sopstveni ritam i oslušne tišinu. Osećaj je gotovo meditativan: kao da šetate kroz šumu koja nosi tragove ljudske ruke, ali u kojoj priroda i dalje govori glasnije od svega.

U njegovom opusu posebno mesto zauzima „Soba od presovanog lovora“ (La stanza di alloro prešato), delo u kojem je priroda postala i zid i miris i sećanje. U toj sobi, čiji zidovi dišu od listova sabijenih u ploče, Penone je pronašao način da prikaže paradoks svog stvaralaštva: priroda je očuvana upravo kroz gest nasilja – pritiskom, kompresijom, redukcijom,  ali ono što nastaje nije destrukcija, već nova vrsta prostora –  meditacije i preobražaja.

Lovor, simbol pobede i besmrtnosti, u njegovim rukama postaje materijal koji zatvara i oslobađa u isti mah: posetilac je unutar sobe istovremeno zatočenik i svedok jednog svečanog spoja organskog i ljudskog. Kao i u mnogim drugim radovima, Penone ovde potvrđuje svoju veru da umetnost može biti most između tela i drveta, između daha i lišća, između čoveka i prirode u njenom tihom, ali upornom pamćenju.

Postavka  je nenametljiva, gotovo tiha što može delovati skromno u poređenju sa spektakularnim savremenim izložbama. Ipak, upravo u toj suptilnosti leži njena snaga: Penoneovo delo dobija prostor da „diše“, a posetilac priliku da uđe u intiman dijalog sa materijalom i idejom. Izložba ne traži pažnju kroz vizuelni spektakl, već je osvaja tišinom i postepenošću.

Đuzepe Penone je u Serpentine galeriji potvrdio  ono što njegova umetnost već decenijama pokazuje: da priroda i čovek dišu istim ritmom, da je umetnost prostor susreta, a ne osvajanja. U vremenu u kojem je odnos između čoveka i prirode dramatično narušen, Penoneova filozofija deluje kao dragocen podsetnik – svaki naš dah pripada istom svetu kojem pripada i drvo, kamen ili voda.

Ova izložba nije bila tek umetnički događaj; već  poziv na introspektivno iskustvo, na ponovno otkrivanje povezanosti sa prirodom i sa samima sobom.

Misli u korenima

Karijera Đuzepea Penonea (1947) traje duže od pola veka. Stvorio je obiman opus koji obuhvata skulpturu, crtanje, slikarstvo, instalaciju i fotografiju. Rođen u selu blizu Kunea u Italiji, njegova praksa je duboko pod uticajem šumovitih pejzaža italijanskog severa, koji je oblikovao njegovo doživotno istraživanje odnosa između ljudi i prirode.

Londonska izložba „Misli u korenima“ okuplja radove od 1969. do danas, ilustrujući Penoneovu trajnu fascinaciju međuigrom organskih i umetničkih procesa. Vodeća ličnost u Arte Povera – uticajnom pokretu koji se pojavio u Italiji 1960-ih, slaveći jednostavnost prirodnih materijala i umetničkih tehnika – Penone eksperimentiše sa širokim spektrom materijala, uključujući drvo, gvožđe, vosak, bronzu, terakotu, mermer i gips, stavljajući njihove individualne fizičke kvalitete u prvi plan