Slike, iako koloristički i tematski apartne, pričaju istu priču. U svakoj je fokus na čoveku, verovatno još više na platnima na kojima je odsutan – kaže za Danas umetnica Jelena Aranđelović, čija je izložba “Spektakl i njegov dvojnik” otvorena nedavno u Galeriji 73 na Banovom brdu.
Reč je o crtežima i slikama u kojima ova umetnica nastavlja likovno istraživanje započeto pre dvadesetak godina, u čijoj su osnovi čovek i njegovi problemi, osećanja i egzistencijalna pitanja.
Jelenini radovi istovremeno ukazuju na nedostatak humanosti, otuđenost i težnju savremenog čoveka ka materijalnom.
Zanimljivo je da su kroz njenu izložbu predstavljeni radovi još dve umetnice – performans “Najkraća senka” Danijele Vučković, koji je izveden na otvaranju, i video-rad “Limerik Ogdena Neša” Marije Aranđelović.
Šta povezuje ove tri umetnice, čime se najviše rukovodi Jelena Aranđelović u svom stvaralaštvu, na koji način koristi fotografije u procesu rada, neka su od pitanja koja su bila tema razgovora za Danas.
Izložba nosi naslov „Spektakl i njegov dvojnik“. Zašto ste izabrali ovaj naziv i na koji način je on povezan s pozicijom čoveka u današnjem svetu?
– Radni naslov tokom stvaralačkog procesa je bio „Šta dalje?“, bar su to bile dve reči koje su me uhvatile bez namere da puste. Možda iz straha od banalnosti, na kraju sam se odlučila za simbiozu naslova dve knjige koje sam čitala tokom istog tog perioda – „Pozorište i njegov dvojnik“ Antonena Artoa i „Društvo spektakla“ Gija Debora. Čini mi se da i te dve proganjajuće reči i knjige koje su me zainteresovale ukazuju na moju zabrinutost da nam se bliži krah autentičnog društvenog života. Društvene mreže su laka meta, ali šta ćemo ako su sve naše stvarnosti, i direktna i virtuelna, postale zamenjene reprezentacijom. Sami smo izgradili još jednu ogradu kroz koju autentičnost, pa samim tim i kritička misao, mora da se probija. Stvarno, šta dalje?
Noviji radovi, „U zgradi“, „Unutrašnje dvorište“, emituju osećanja usamljenosti i izolovanosti. Koliko su oni odraz situacije tokom trajanja vanrednog stanja i zaključavanja zbog pandemije?
– Zatvaranje i izolovanost su morali biti okidači. Nije neočekivano da je prošla godina uticala da se vratim nekoj vrsti metafizičkog slikarstva. Proces mog rada je uvek bio baziran na instinktu. Dešavalo mi se da to budu serije portreta, prostora, eksterijera.
Vaši radovi na ovoj izložbi su veoma različiti, kao da se mogu podeliti na one živog kolorita u kojima ste fokusirani na male oaze biljnog sveta, života koji buja mimo prisustva čoveka, s jedne strane, i na radove u kojima su akteri ljudi…
– Slike, iako koloristički i tematski apartne, pričaju istu priču. U svakoj je fokus na čoveku, verovatno još više na platnima na kojima je odsutan. Sa pandemijom ili bez nje, bitka protiv nestajanja čoveka je u toku. A umetnost je i dalje u borbi, možda kao iznenađujući i odlučujući ratnik. Antonen Arto piše prvenstveno o pozorištu, ali može se proširiti na sve umetničke vrste njegova utopija o „strasnoj jednačini između čoveka, društva, prirode i predmeta“.
Kao predložak za svoje slike koristite fotografije. Kako izgleda taj proces?
– U mnogim radovima fotografije su mi predlošci od kojih dalje razrađujem kompoziciju. Foto-materijal kojim se služim ima tri izvora. Jedna grupa su pronađene fotografije o čijim akterima ništa ne znam. Druge su relativno poznate fotografije moje dalje ili bliže rodbine i prijatelja. Treći izvor apsolutno kontrolišem jer sam ja reditelj čitave kompozicije i svaki korak kanališem. Konstrukt koji se formira na kraju je poput disekcije ljudske ličnosti. U poslednjim radovima koristim fantazmagorične i nadrealne elemente koje priključujem kompoziciji. Radi se o fikciji kao konačnom uništitelju kontrole.
Vašu izložbu je otvorio performans Danijele Vučković „Najkraća senka“, a deo njene postavke je video rad Marije Aranđelović „Limerik Ogdena Neša“. Na koji način su radovi ove dve autorke povezani sa vašim?
– Sve tri govorimo o čoveku, njegovoj egzistenciji i načinu funkcionisanja u ovom sistemu. Ujedno, svaka od nas ima drugačiji kanal kroz koji se izražava. Danijela Vučković u svom performansu „Najkraća senka“ problematizuje ulogu umetnika kao transformatora trenutne stvarnosti, kao i duhovnu evoluciju čoveka kroz prihvatanje lične odgovornosti svake individue za svoje postupke. Marija Aranđelović u video-radu „Limerik Ogdena Neša“ koristi za polazište kratku i komičnu pesmu pomenutog američkog pesnika ne bi li prikazala groteskno lice – vatromet – spektakla. Slika jeste impresivna, ali je i deo stalne postavke Potemkinovih sela, to jest, iluzije funkcionalnog društva dok smo zapravo nesrećno zarobljeni u reprodukciji svakodnevnog života.
O umetnici
Jelena Aranđelović diplomirala je (2003) i magistrirala (2008) slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a 2004/05. studirala je na ENSBI (Ecole Nationale Superieure de Beaux/art) i 2006/07. boravila u Cite Internationaldes Arts u Parizu.
Dobitnica je norveške (2002) i stipendije Francuskog kulturnog centra (2004), kao i stipendije za mlade talente Srbije.
Izlaže na samostalnim i grupnim izložbama, kao i na internacionalnim festivalima u zemlji i inostranstvu.
Članica je ULUS-a od 2003, a u statusu samostalnog umetnika je od 2006.
Njena izložba u Galeriji 73 biće dostupna publici do 14. decembra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
