Kad Slovenci švercuju kulturu: Dnevnik Ljubinke Stojanović

Petak: Dan prvi.

Polazak iz Beograda. U kombiju, pored vozača Zorana Zupanca, sedi gospodin Saša Verbič, predsednik društva “Sava” i Nacionalnog saveta slovenačke nacionalne manjine u Srbiji, iza sedi spiritus movens Dana slovenačkog filma, gospodin Dragomir Zule Zupanc, uvaženi TV reditelj (i nije u srodstvu sa vozačem). Kraj njega je Vladimir Šojat, montažer i reditelj, gospodin i svojevrsna zvezda ovog putovanja, jer će se njegovi filmovi prikazivati u danima koji slede.

U trećem redu sedi ženski deo ekipe, tri dame, žene-gospođe. Sa moje leve strane je rediteljka Sonja Đekić, dok sa desne sedi Irina Maksimović-Šašić, etnomuzikološkinja. U kombiju smo svi ljubazni i vešto ugibamo sopstvene bodlje kako bi saputniku kraj nas bilo udobnije.

Na granici dobijamo upozorenje da smo na pogrešnoj traci, namenjenoj građanima Evropske unije. Razmišljam koliko nas još granica, vidljivih i nevidljivih, deli i deliće, i koliko je vremena potrebno da se od tih pravih linija koje razdvajaju napravi kružnica koja će da nas objedini.

Smeštamo se u hotel u Sloveniji. Prelazimo granicu u sred grada, carinik nas lenjo posmatra. Par dana kasnije, njegov kolega će nas zaustaviti i tražiti isprave. Sve je to valjda ispravno kada nemate odgovarajuće isprave. Izgužvani od celodnevnog puta, konačno stižemo u restoran koji je konceptualno veoma zanimljiv agriturismo – koji vode dve žene na svom imanju.

Tamo nas dočekuje i Mateja Zorn, direktorka Kinoateljea, sa širokim osmehom, grlimo se sa njom i  ostatkom njenog tima. Ispostaviće se da su ovom prilikom sve institucije koje smo posetili vodile žene. Da li je i u kojoj meri to pitanje politike EU i u kojoj meri žene zaista doprinose ženskom pitanju, ili služe kao kamuflaža za patrijarhalnu hegemonijsku moć ostaje otvoreno.

Uživam u romerovskom kadru, posmatram nove i stare prijatelje i poznanike. Vazduh je mekan, mediteranski; oseća se dašak mora, soli i sreće. Desila se dekompresija. Odlazimo u seoce Štandrež na italijanskoj strani Nabrežini, u kulturni dom Ivo Gruden koji vodi gospođa Jasna Simoneta i u kojem su upriličene projekcije  Šojatovog dokumentarnog filma U tihoj dolini, kao i dokumentarnog filma Dorice Makuc iz serije Slovenci u Klivlendu. Tom prilikom upoznajemo ćerku Darka Bratine, osnivača Kinoatelja, čiju nagradu je pre nekoliko godina pored ovogodišnjeg laureata, velikog mađarskog reditelja Bele Tara dobio i naš reditelj i profesor na FDU Srdan Golubović. Vraćamo se u smeštaj i ubrzo shvatmo je to zapravo studentski dom. Nova Gorica je cenjen  univerzitetski grad iako je Univerzitet relativno novosnovan. Sve u Novoj Gorici je sasvim neočekivano – novo. Zapravo moderno, i predstavlja živi spomenik socijalističkog urbanizma, promišljanja i filozofije, na sličan način na koji je Gorica spomenik kulturnog nasleđa Habzburške monarhije. I ovde uviđam koncept podeljenog grada. U sobi pred san, idem na putovanje kroz lične pejzaže – prisećam se malog mesta Gornja Radgona, na severu Sovenije, koju reka Mura deli od Bad Radkersburga u Austriji. Devedesetih, na tom potezu upravo se vodio desetodnevni rat za nezavisnost Slovenije. Bio je letnji raspust i već sam bila kod dede u Radencima, banji čuvenoj po kiseloj vodi Tri srca, kod nas u našoj kući…

Subota: Dan drugi

Obilazimo Trg Evrope koji se nalazi pored restaurirane železničke stanice. Potom odlazimo u Muzej šverca. Izložena soba u kojoj su eksponati kafa, vokmeni, farmerke, pakle cigareta, tajna skaldišta u karoseriji. Simulakrum prošlosti. Sve je „kao tada“, ali nije. I neće biti. Potrebno je nešto novo. Svima nama… U Kulturnom centru X predstavljamo publikaciju „Od Kekeca do Hjustona“ o kulturološkom značaju ove knjige koja baštini razvojni put Dana slovenačkog filma I značaj za naše kulturno nasleđe. Posle prezentacije odlazimo na more. Jadran je ovde hladan i mutan.  Dan završavamo u „Osmici“, konceptu otvorenog doma, u kojem domaćini koji proizvode hranu i piće dva puta po osam dana u godini postaju restoran.

Nedelja: Dan treći

Filmovi. Razgovori. U glavi mi odzvanja kadar iz dokumentarca Dorice Makuc iz 1980-te: nezadovoljstvo centralizacijom, novac se sliva u Beograd. Shvatam, možda se Jugoslavija u kojoj sam rođena ne bi raspala i sve bi bilo drugačije da je bilo više razumevanja, manje kontrole. A možda je ovako najbolje za sve. Na granici između Nove Gorice i Gorice na železničkoj stanici prikazuje se opera Rosinijevo „Putovanje u Remis“. Sasvim namerno, kao deo koncepta scena je u Sloveniji, a publika u Italiji. Dakle, Slovenci švercuju kulturu, publici sa druge strane. Opera o aristokratama koji pate od putne groznice (Reisefiber) u jednom banjskom hotelu, dok se pripremaju na put na krunisanje novog kralja. Mapirana projekcija, kao deo scenografije, na renoviranoj železničkoj stanici projetuje lavirint, zatim voz koji juri, i ja tim tim vozom putujem kroz vreme u 2022. i stižem u drugu prestonicu kulture – Novi Sad. Železnička stancia. Tišina šesnaestominutna. I muzika koja se raliva trgom Evrope.

Ponedeljak: Dan četvrti

Poseta centru SMO- Slovensko multimedijalno okno. Donatella Rutar, kustoskinja i osnivačica, vodi nas kroz impozantan prostor posvećen granici, identitetima i umetnosti. Zamišljam sličan centar u Kladovu, LJuboviji, negde u Vojvodini, na Kosovu. Teško ide. U hotelu čitam vesti: Dragoslav Bokan postavljen na čelo Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Ne žuri mi se kući.

Utorak: Dan peti – put

Povratak je uvek brži i kraće traje od odlaska. Vozač Zoki tvrdi da je to zvog nagiba terena. Možda.  Po ulasku u Srbiju, asfalt je još gori nego u istočnom kraku autoputa Zagreb-Beograd. Dok se truckamo, po nama pljušte objave protesti, hapšenja, studentski pokret. Beograd čeka.

Sreda: Prvi dan kod kuće

Dvadeset petog juna 1991. Slovenija je formalno započela proces nezavisnosti. Danas je to državni praznik. Sedim u restoranu Venecija, na obali Dunava, nekadašnjoj granici Austougarskog carstva, posmatram panoramu Beograda i kancerogeno tkivo Beograda na vodi koji je još uvek sa one strane. Saginjem pogled, čitam o uhapšenom studentu Stefanu Tomiću. Ima dvadeset godina i iz Negotina je.

Četvrtak: Dva dana uoči Vidovdana

Vrh toplotnog talasa. Stefan je i dalje u pritvoru. Ali ima i jedna svetla vest: Muzej Jugoslavije dobio evropsku nagradu za projekat „Ježeva kućica – izmišljanje boljeg sveta“ zajedno sa decom i studentima, o domu, sećanju i zajednici. Evropa Nostra je prepoznala vrednost i “subverzivnu inicijativu koja budi zajedničko pamćenje regiona, a istovremeno promoviše evropske vrednosti“. Predajem tekst i zamišljam bolji svet. Vratila sam se iz grada kulture u grad u kojem se kultura urušava. Tamo – okupljanje. Ovde – podele. A Ježurka Ježić? On i dalje čuva svoj dom, duboko u nama.

Šta dalje bješe, kakav je kraj?

Priča uči to, potanko, znaj.

Krvnika vuka, jadna mu majka

umlati brzo seljačka hajka.

Trapavog medu, oh, kuku, lele,

do same smrti izbole pčele

I divlja svinja pade k’o kruška,

smače je zimus lovačka puška.

Po šumi danas, bez staze, puta

Ježurka Ježić lovi i luta.

Vještak i majstor u poslu svom,

radi i čuva rođeni dom.

(Ježeva kućica, Branko Ćopić)

Autorka je dramaturškinja