Foto: Nađa VukajlovićČetvrtak 27. februar
Palo je veče. Konačno. Sada više ništa ne mogu da promenim.
Deca su se preznojila od brufena i spavaju iza mene. Razneo ih grip. Nadam se da ih zvuci tastature neće probuditi.
Ostavio sam malopre dušek studentima na Pravnom. Sada mogu na miru da popijem kafu.
Ne, nismo urednik i ja pogrešili datum, ako se to pitate. Samo sam priču počeo od kraja, da pojačam suspens.
Petak 21. februar
Nisam Nokia, ali spajam ljude.
Kada sam uključio mobilni ujutru, inboks mi je već bio prepun. „Ima li neko dobro mesto za kamp prikolicu? Gde bi bajkeri najbolje mogli da se usidre? Ja nudim smeštaj, ja tražim smeštaj, molim vas samo bez kućnih ljubimaca, ja ne mogu da kuvam ali nudim prevoz, ja imam krevet na sprat, mi smo van Niša smo ali ćemo da vozimo kolima ako treba goste, kod mene po mogućstvu dve devojke…“
Kad li sam to počeo da radim na Bukingu, pitam sebe onako bunovan.
U ambulanti je zanimljivo… Većina pacijenata mi namigne kada krene iz ordinacije, i kaže: „Vidimo se 1. marta“.
Čitamo se, dobro je.
To me podseti na onu priču, kada mi drug zabrinuto kaže da misli da mi prisluškuju telefon… Bilo bi to uzaludno trošenje resursa, odgovaram ja. Sve mogu da pročitaju na mom fejsbuk profilu, ili u novinskim člancima. Budale!
Uveče pravim tabelu u svesci: „Smeštaj – ponuda, smeštaj – potražnja“, da ne pogrešim nešto. Velika je to odgovornost, da ispadnemo dobri domaćini, a ja nemam sekretaricu. Još.
Subota 22. februar
Posao oko smeštaja i organizacije su nam olakšale neke divne dame: Vesna, Milica, Nevena, Jovana, Mirjana… Napravile su grupu na fejsbuku, i tamo prosleđujemo sada upite oko noćenja u Nišu i sve potrebne informacije za dolazak u naš grad 1. marta. Mora da je to lavovski posao… Da im nisam u koži.
Pišem belešku za portal „Slobodna reč“, svojevrsnu pozivnicu ljudima da dođu u Niš sledećeg vikenda. Naslov mi se sam nameće: „Svi u Pariz, ja u Niš“.
Hm. Ako mi bude zafalilo teksta u ovom dnevniku za Danas, mogu da ubacim i nešto odatle (čujete li i vi iz pozadine: „Pera Kojot, super genije!“)
Vreme provedeno na telefonu mi je dostiglo rekordnih šest i po sati… Digitalna katastrofa! Neprestano se ređaju događaji, pa ne možemo više da ispratimo ni onaj pravi život oko nas, onaj privatni.
Kada jednom budemo skinuli ovu nakaradnu vlast, častiću se odlaskom na pusto ostrvo. Ili ću da kupim Nokiu 3310.
Videćemo.
Nedelja 23. februar
Danas se ide peške do Niške Banje sa studentima. U pogledu moje supruge se ogleda briga, i one neizgovorene reči: „Ipak si ti čovek u godinama…“
Studenti su možda pešačili ranije i 200 kilometara, ali dok sam vezivao pertle za šetnju do banje, samo mi je jedna stvar bila u glavi: Rambo.
Taj sam.
„Kada se ovo sve završi, trebalo bi da sačuvamo ovu tradiciju“, veli moj kolega i prijatelj Čeda. „Da se sakupljamo nedeljom i šetamo do okolnih mesta.“
Lik sa vuvuzelom pored mene trubi svaki put kada ga pogledam. Konačno mi je postala jasna ona Štrausova: „Nemoj nikada da gledaš u trombone. Time ih samo ohrabruješ…“
Ulazimo u Brzi Brod, gde nas narod dočekuje tako što spušta roletne. Kao da je pomračenje sunca 1999. godine, kako neko napisa.
Jadan i taj narod. Valjda će i njima nekada izaći to sunce iza pomračenja.
Duhovitosti nam u koloni ne manjka. Skrenuvši u neku tesnu uličicu po ulasku u banju, počele su da pucaju petarde, kada je neko od naših dobacio: „Ko li nas ovako namami u klopku!“ Srećom, termopilski klanac u Niškoj Banji smo uspešno savladali, i ostatak dana je bio pobednički.
Ipak, Rambo te noći nije spavao pravedničkim snom.
Znao je da se kući natrag vratio taksijem.
Ponedeljak 24. februar
Izašao je tekst koji sam vam spomenuo, o atmosferi u Nišu ovih dana (ovo postaje kao u „Inception“, čoveče, priča unutar priče… Kristofere crni-Nolane-sine, čitaš li ti ovo blago!)
Podeliću sa vama samo najzanimljivije delove:
„Moram da priznam da su nam Novosađani najveći problem, pokrenut je ubrzani kurs za Nišlije – kako govoriti polako i razgovetno, kada te Vojvođanin sretne na ulici. I sva mesta su popunjena, moram da vam kažem, svi marljivo rade i vežbaju, toliko nam je stalo da ovo uspe.
Naše buregdžije idu redovno na psihoterapiju; kontrola besa je najtraženija ovih dana, kako bi smireno i uz osmeh uspeli da odgovore Beograđanima da se burek seče na četvrtine, a ne na grame.
Domaćice su prihvatile izazov koleginica iz Kragujevca, i sada se mese pite, spremaju se čvarci, marinira se meso da „deca ne bi ostala gladna“… I na tom polju muku mučimo, jer su nas studenti zamolili da ih malo obuzdamo; njima je, znate, glupo da ih odbiju. A i ko bi smeo da kaže ne južnjačkom bakutaneru koji je rešio da mora da te ugoji? Čak i Kobre bi tu odbile poslušnost. Već ih čujem kako javljaju ?rganizatorima: „Sve, sve, ali nemojte sa njima da nas suočavate, molimo vas. Ako ima neki krokodil iz Nišave da se reši, ili da po mećavi skočimo padobranom u Tvrđavu da izbavimo nekog, to može, ali nemojte da odbijamo bakice koje studentima nude sveže kiflice, molimo vas…“
Vodi se danima već rasprava na plenumu ugostitelja, prava bitka moglo bi se reći sa Leskovčanima, o tome da li možemo da iznesemo roštilj na ulice. Nešto oko Roštiljade i autorskih prava…
„Ne smemo da razočaramo goste, drugovi Leskovčani“, reče jedan ugostitelj iz Niša. „Ja sam pre nekoliko godina gostima iz Novog Sada izneo kanape sa lososom, da ispadnem faca… Da ih ispoštujem i častim kako valja, razumete? Još uvek dobijam od njih negativne recenzije na Google maps zbog toga, a žena jednog od njih me i tužila. Traži da podelimo troškove za psihijatra, jer njen muž još uvek ne može da se oporavi od tog iskustva… Da je došao u Niš, a da nije jeo roštilj.“
Utorak 25. februar
Atmosfera već postaje festivalska. Nikome se na posao ne ide ovih dana; imam utisak da ga svi samo odrađuju kao na autopilotu, kako bi mogli da se posvete pripremama za vikend.
Ovoliko me nisu kulirale ni devojke u srednjoj skoli, pomislio sam dok sam spuštao slušalicu. Koga god danas da sam pozvao telefonom nešto da mi završi, odgovor je uvek isti: „Aj čujemo se tamo od ponedeljka.“
Ni za Vudstok se nisu ovoliko pripremali, siguran sam.
Sreda 26. februar
Stigle su prve impresije kontrolnih čitalaca na rukopis koji sam im poslao. Radi se o knjizi koju završavam, pod naslovom „O srcu (mom, i tvom)“. Nisu se smorili, to je bitno. Kontaktirala me je i Teodora, devojka koja bi trebalo da mi radi marketing.
Mislila je da se šalim, kada sam joj poslao da mi dizajnira post za instagram, sa mojom slikom u pozadini, i preko nje edukativni tekst:
„Šta je to koronarografija? Radi se o metodi pomoću koje snimamo krvne sudove srca tako što u njih uvedemo tanku cevčicu (kateter)… Nešto poput vodoinstalatera koji guraju sajlu u cev da nađu zapušenje. Samo sa diplomom specijaliste kardiologije.
I nešto manjom platom od vodoinstalatera, sigurno.“
Nadam se da je sila humora u mojih čitaoca jaka.
Četvrtak 27. februar
Zašto li ja imam tremu, pitam se od jutros. Uzeo sam slobodan dan koji mi je ostao od dežurstva, kako bih mogao na tenane sve da organizujem. Telefon mi zvoni ceo dan, poruke, mejlovi, te sam morao dva puta od jutros da punim bateriju.
Zakazujem za sutra intervju sa novinarkom BBC-ja. Zvuči vrlo fino preko telefona. Valjda mi je ostalo još nešto zanimljivo da ispričam, razmišljam u sebi dok ležem da spavam.
Sutra je petak. Uveče će početi da nam pristižu gosti.
U misli mi se vratio jedan momenat sa moje svadbe… Kada smo bili završili sa matičarem, sećam se da mi je prošlo kroz glavu: „To je to. Što se organizacije tiče, više ništa ne možeš da uradiš. Sada se opusti.
Ludilo može da počne.“
Laku noć. I gde god da ste večeras… Uskoro se vidimo u Nišu.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
