Kaj ti je, Evropo?: Kritičar Danasa o filmovima „Nestašne devojke“ i „Miran život“ sa 32. Festivalu evropskog filma Palić

Ispostavilo se, međutim, da mu je poverenje lakomisleno ukazano na osnovu prethodnih dobrih rezultata („Undina“, „Crveno nebo“) i da je prva misao koja mi je pala na pamet nakon poslednjeg kadra filma „Ogledala br. 3“ („Miroirs No. 3“) bila: „Eto šta se desi kada čovek može da snimi šta god hoće“.

Što nikako ne znači da se radi o gubljenju gledaočevog vremena, i da taj festival bergmanovskih sadržajnih nagoveštaja i romerovske estetike, uz već očekivanu i razumljivu fetišizaciju glumice Paule Ber, ne poseduje svakovrsne intelektualne i emotivne nadražaje.

Ipak, nadražimo se i nečim novim, zdravo je.

Slovenački film o kojem će prvo biti reč za međunarodno tržište je naslovljen kao „Little Trouble Girls“, po pesmi grupe Sonic Youth koja krasi i odjavnu špicu.

Posledično, zvanični festivalski prevod naslova je „Nestašne devojke“, dok je slovenački original zapravo „Kaj ti je deklica“, što otprilike znači „Devojčice, šta ti je?“.

To mnogo više odgovara radnji filma, i još važnije, preuzeto je iz naslova jedne od narodnih „popevki“.

Zašto je to znakovito?

Glavna junakinja, šesnaestogodišnja Lucija (izuzetni debi Jare Sofije Ostan), nova je članica gimnazijskog ženskog hora koji izvodi tradicionalne svetovne pesme (na repertoaru je i „Oj, Triglav, moj dom“).

No, vežbaju u crkvi i dirigent se prema njima odnosi kao pastir prema svojim ovčicama, a Lucija svakako baštini potencijal za lutanje kroz nepoznate predele.

Iako spolja gledano deluje kao neko ko bi mogao imati seksualne odnose, ili ih barem spremno očekivati, Lucija još uvek nije dobila prvu menstruaciju, majka joj ne dozvoljava da koristi karmin a kad gledaju film na televiziji iznenadna ljubavna scena izaziva atmosferu neprijatnosti u sobi.

Jasno, usađena sputanost nagona je njena osnovna odlika, čemu valja dodati hororični ženski glas koji je proganja u snovima: u pitanju bi mogla biti devica Marija, ili pre, što bi rekao Ilija Čvorović, „neki veći izdajnik“.

Uskoro, hor odlazi na vikend proba u manastiru koje za cilj imaju nastup u obližnjoj razrušenoj bogomolji.

Direktne indoktrinacije nema, i autorka filma (takođe debitantkinja, što je prilično fascinantno uzevši u obzir kontrolu nad materijalom koju je prikazala) nas navodi da razmišljamo o mnogo perfidnijem pritisku, o tvorenju konteksta koji u mladim umovima neprimetno spaja nacionalni sa religijskim identitetom.

Društvena srž priče zahteva i malo gledaočevog rada, da bismo spolja lako pratili Lucijin pretis lonac koji se bliži eksplodiranju i oslobađanju svih mogućih biseksualnih i „totemoseksualnih“ poriva.

Na tom planu, „Kaj ti je deklica“ me podsetio na jedan od meni najdražih filmova, „Crni narcis“ Majkla Pauela i Emerika Presbugera („Black Narcissus“, 1947).

Genijalni britanski dvojac je, međutim, koketirao sa žanrom, što je značilo i da je detonacija opatičkog ludila sačuvana za kraj pripovesti.

Slovenački film, pak, vizuelni je „bildungsroman“ namenjen neekstremnoj festivalskoj publici.

Svejedno, ozbiljan je to i temeljan film koji je, vidimo, lako izbacio Kristijana Pecolda iz daljeg razmatranja.

Drugi film kojim ćemo se pozabaviti za osovinu oko koje se vrti dramska radnja ima objašnjiv ali i dalje nezvaničan psihološki fenomen nazvan „resignation syndrome“ (recimo, „sindrom klonuća“).

Naime, u Švedskoj, gde se odvija fabula, ali i ne samo u Švedskoj, od pre desetak godina primećeno je da se kod nezanemarljivog broja izbegličke dece javlja potpuno gašenje svesnih telesnih radnji, nakon što su neko vreme pre toga prikazivala standardne manifestacije apatije koja je vodila ka depresiji.

Izmeštenost iz poznatog, pomešana sa nesigurnom budućnošću i roditeljima nesposobnim da obezbede utehu stvorila je nešto novo i duboko uznemirujuće.

Zvuči turobno kada se zamisli u filmskoj formi, a svakako bi u svim dimenzijama viđenog i bilo da autori nisu potekli iz tzv. „Grčkog začudnog talasa“ („Greek weird wave“), sa Jorgosom Lantimosom kao najpoznatijim predstavnikom.

Tako, „Miran život“ ostaje kvalitativno spasonosno „zatvoren“ za gledaoca koji neće lako uhvatiti osnovnu liniju žanrovske ili suštinske namere.

Glavni likovi su, recimo, članovi ruske porodice koja je u procesu traženja političkog azila u Švedskoj.

Otac je u postojbini bio gimnazijski profesor koji je među svojim učenicima promovisao subverzivnu literaturu, zbog čega je pretrpeo upozoravajuću torturu muškaraca u policijskim i ćacijevskim uniformama.

Spakovao je porodicu i tajno prešao granicu sa Švedskom, gde se ispostavilo da ožiljak od reza nožem preko stomaka – upozorenje koje se omaklo kontroli – izgleda neće biti dovoljan da osigura ostanak u raju slobodne misli.

A taj raj, inače, više sliči antiutopijskom košmaru „Gatake“, ili malograđanskom androidnom paklu „Stepfordskih žena“, čime reditelj filma prilaže svoju dozu autorske subverzije.

Možda su naši Rusi doneli duboko pogrešnu odluku, i više bi im se isplatilo da su ostali okruženi agresivnim i poznatim, a ne tihogovorećim i apartnim zlostavljačima?

Od očekivanih oslobodilaca tvoreći sistemske zlikovce, „Miran život“ otvara niz neprijatnih pitanja, suprotstavljajući se bezbednom dnevnopolitičkom narativu i binarnoj podeli na dobre i zle.

Na koncu, kaže film, dobrota postoji jedino u pojedincu svesnom relativnosti okruženja koji je nameren da pomogne ovčicama zalutalim daleko od svog stada.

Nije to loše uputstvo za korišćenje ljudske zajednice, a uz to smo saznali i za jedan sasvim novi užas, mada baš i nismo morali.

Fino je u stadu.