Nije problem jedan vođa, već desetine hiljada malih vođa: U susret protestu 28. juna

Nije naodmet utvrditi predlog koji sam izneo u tekstu objavljenom 25. maja: u cilju postizanja jedinstvenih lista i dovoljnog broja kontrolora valja zahtevati opšte izbore, sa republičkim na kojima će jedinstvenu listu činiti ljudi iz akademske zajednice, i lokalnim na kojima će jedinstvene liste činiti do sada ne preterano istaknuti predstavnici svih političkih organizacija, od ZLF-a do POKS-a. Suočena sa tako organizovanim i uzajamno podržanim protivnikom, vladajuća kriminalna grupa (VKG) bila bi prinuđena i na raspisivanje predsedničkih izbora – sadašnji predsednik bi se prestrojio u premijersku traku – čime bi stvari izašle na savršeni čistac. Svakim prolazećim danom takav scenario postaje sve izgledniji. Dosadašnje zahtevanje tek republičkih izbora koje su započeli studenti bilo je neizbežan korak ka traženju izlaza iz lavirinta ispunjenog stranputicama poput ograđivanja od svega što postoji na političkom spektru ili insistiranja na profesionalnoj časti državnih službenika u zarobljenim institucijama, u idealnom svetu nezavisnim od mandatom ograničenih vlastodržaca.

No, odavno nismo stanovnici idealne realnosti već defektnog košmara, što su studenti konačno prihvatili kao premisu za dalje zaključivanje. Sada se mora ići dalje, uz kalendar koji ide u prilog: danas raspisani izbori odvili bi se početkom avgusta, dok zastrašeno oklevanje VKG-a ide u prilog pobunjenog naroda i izbora u za njih prirodnom jesenjem periodu. Zaključak: ide dobro, a ide i 28. jun kada se neće dogoditi ništa epohalno, jer ne mora da se dogodi, što smo valjda shvatili 15. marta. Ono što bi bilo dobro da se dogodi je masovnost koja ne bi posramila 28. jun u poređenju sa 15. martom. Kako god, zahtevi će biti ispostavljeni – nadam se, u pravcu mog razmišljanja koje smatram ispravnim – nakon čega sledi razilaženje do sledeće prilike; a može se neko vreme i ostati na zauzetom položaju, što možda (a možda i grešim) nije preporučljivo – 15. marta jeste bilo, ali tada, avaj, nismo imali artikulisane političke zahteve pa samim tim ni strategiju delanja.

Upravo čitate deseti tekst koji sam napisao za vikend dodatak Danasa od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Početo je nadom da će se dogoditi opšte buđenje svesti o neizbežnosti pobune (tema je bila gostovanje Danice Maksimović u emisiji RTS-a „Jedan dobar dan“, da bi – mnogo pre nego što su studenti postali glavni junaci naše stvarnosti – dve maturantkinje čiji sam razgovor prisluškivao u kafiću osvojile emotivnu srž teksta), zatim sam pokušao da analiziram čudo koje nam se odvija pred očima, pa još u njemu i učestvujemo (tekst „Arhipelag koji je postao kontinent“ sadrži neke od najboljih rečenica koje sam ikada napisao), da bih u poslednje vreme tragao za mehanizmom pobede, i uz konstruktivne predloge podsećao, počevši od sebe, na osećanja koja su nas nagnala da se konačno pokrenemo i uložimo trud i vreme zarad postizanja nečega što se punopravno sme nazvati životom. Već par meseci se dominantno bavim potrebama trenutka, bacajući poneki emotivno neophodan pogled u pravcu prošlosti, jer konstrukcija mehanizma prevrata je hladan i toliko zahtevan posao da preti da preplavi događaje i stanja koji su doveli do žeđi za pravdom.

Sada ću, pak, umesto u prošlost izvršiti ekskurziju u budućnost koja se – gotovo sam ubeđen, ili prisiljavam sebe da u to verujem – neće dogoditi. Naime, vizija predsednika Srbije o ulozi pojedinačnog građanina unutar državnog sistema odavno me ispunjava užasom. Motivi rada, poslušnosti i prepuštanja svog života vrhovnom autoritetu po svojoj biti deluju kao da su apsorbovani iz svih totalitarističkih uređenja 20. veka, i Duboko Krlo bi sada trebalo da se koncentriše, ako je za to sposobno, jer će uslediti uvidi koji mogu delovati zgodni da se proslede lojtnantu Brnabaueru na dalje korišćenje. A bilo bi uputno i da mu po slogovima raščlani dugačke strane „portmantoe“ (guglaj, slugo; usput, priznajem da ni ja nisam mogao da se setim).

Elem, predsednikov izmaštani „građanin“ nije više od automatona lišenog ijedne samosvojne misli ili upitanosti. On ili ona izvršava zadatke, proizvodeći materiju i simulaciju duha. Ako pokušamo da povučemo istorijske paralele, predsednikova Srbija donekle podseća na Musolinijevu Italiju pre Drugog svetskog rata (inače, dana kada je Nemačka napala Sovjetski Savez italijanski autokrata je bio verovatno najuznemirenija osoba na svetu), a ponajviše na Salazarovu Portugaliju 1950-ih. Država je to bila bez pluralizma mišljenja i istinskog parlamentarizma (u nekakvoj imitaciji skupštine je postojala samo jedna, državotvorna partija, da ne kažemo pokret), sa korporativistički ustrojenom ekonomijom u kojoj nije bilo nezavisnih odluka, i međunarodnim položajem u kojem je nedemokratičnost više nego spremno tolerisana od strane velikih zapadnih sila zarad korisne uloge Portugalije u geopolitičkoj podeljenosti planete. Diktator, istina sposoban i nimalo lud, je odlučivao o svemu, decenijama sprovodeći nešto što je u nacističkoj Nemačkoj bilo definisano kao – evo dugačke strane reči – „führerprinzip“, ili „princip vođe“. Pod vođom se nije podrazumevao jedan čovek, iako je on nesumnjivo postojao na samom vrhu strukture, već na desetine hiljada malih vođa koji se imaju bezuslovno slušati, čime mestimični i korektivni strah od institucija biva zamenjen sveprisutnom strepnjom od konkretne osobe koja vam može uništiti život. Pošto čovek ne može opstati i biti iole produktivan kada je ophrvan konstantnom zebnjom, „führerprinzip“ jedinku odvodi ka – sledeća, još zahtevnija dugačka reč – nečemu što je zvanično imenovano i podržavano kao „kadavergehorsam“, tj. zombijevska poslušnost.

U nacističkoj Nemačkoj je takva postavka bila krajnje tvrda, u Italiji i Portugaliji, shodno mentalitetu, relativno meka, slabije vidljiva, ali i dalje bespogovorna. U Srbiji ona egzistira kao konstrukt VKG-a, vodeći od sedamnaestogodišnjaka što se, držan u šaci od strane nekakve stadionske bande mota oko belih šatora misterioznog porekla, do vrhovnog vođe organizacije. Obični građanin i dalje može biti manje ili više distanciran od navedene zombifikacije, ali to nije nikakav razlog za odahnuće: „princip vođe“ se prvo tiče onih koji na njega svesno pristaju, zatim onih koji prekasno shvataju u kakav su sistem stupili, da bi u završetku procesa prevladao nad celim društvom.

Poslušaću sada već napuštenu metodologiju studenata i ograditi se: u ovom tekstu niko nije nazvan nacistom, već je nacizam prepoznat kao jedan od modaliteta društvenog sklopa koji se od Prvog svetskog rata pojavljivao u stotinama država. I u kojem, na koncu – ovde se ograđujem i od „dehumanizacije“ bilo koga – sam vođa prestaje da bude bitan. Ipak, važno je da fizički postoji, poremećen ili razuman, glup ili mudar, svejedno je, i da je prvi ešalon nižih vođa prigrlio „führerprinzip“ kao za ličnu korist najprimereniji vid postojanja.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.