Kako je nastajao film "Ubistvo s predumišljajem"

Ponesen i inspirisan, napisao sam tritmen od nekih dvadesetak stranica i zakucao na vrata Bobinog stana na Studentskom trgu 19 sa molbom da pročita moj predložak scenarija za film dok ispijam kafu sa njegovom preljubaznom Mejremom. Nedugo zatim, pojavi se iz druge sobe, podignutih obrva i širokog osmeha. „Pa, ovo je sjajno. Da čovek ne poveruje… Šta predlažeš?“ „Da kao cenjeni profesor dramaturgije napišeš prvu ruku scenarija a da moja kuća producira film.“ Nije se kolebao. „Prihvatam.“ Pružismo jedan drugom ruku. „Verovatno češ ga ti režirati?“ „Otom-potom“. U tom času, o toj ideji nisam razmišljao. Obuzet sam bio zatvaranjem kalkulacije, prikupljanjem para i to u nevreme. Očas smo se dogovorili oko honorara. Isplatio sam mu odmah polovinu a drugu polovinu dobiće kada obojica dođemo do najbolje verzije scenarija. U toku rada na scenariju, sporili smo se samo oko ubacivanja psa, koga nije bilo u romanu, u priču. Mislio sam da glavna heroina Bulika, iz beogradske građanske porodice, mora da ima kraj sebe „neko živo biće“ s kojim će provoditi vascela jutra i večeri. Poželeo sam pre psa nego nevernu mačku. Posle ne malo njegovog opiranja, nevoljno mi je rekao: „Nek ti bude, kada si toliko zapeo!“ Jureći za rediteljima, scenarija sam poslao nekolicini znanih autora. Vaspitanje mi nalaže da im ne spominjem imena. Svi su pomalo vrteli glavom, svako od njih tražio je da prekraja priču u nastojanju da pojačaju snažno prisustvo međunacionalnih sukoba sa susedima, na šta nisam pristajao.

Jednostavno, film nisam takvim zamišljao. A Boba je i nadalje nastavio svoju priču. „Pa Ljubiša, kao nosilac ideje i učešća u samom radu nadogradnje scenarija, logično je da ti režiraš film!“. U tom času ostao sam pri svome. Naš Gaga je zadivljujuće razrešio sva produkciona pitanja i doveo projekat do samog starta. Dobili smo neveliki novac od Ministarstva kulture Srbije, našli neke sponzore, sklopili aranžman sa Bugarskom nacionalnom televizijom o koprodukciji jer sam kod njih kao glumac bio i ostao „persona grata“. Glavnu ulogu poverio sam Branki Katić jer sam verovao u njen glumački dar i iskrenost i sa kojom sam, još dok je bila derište, igrao u par filmova i TV seriji. Vreme promiče a još nemam u glavi reditelja. Mučili su me i ostali mlađi glumci a jurio sam prevashodno debitante. Pošto Mira i ja često obilazimo pozorišta, otkrili smo u JDP nekoliko mladih talenta, debitanata. Glogovca, Trifunovića, Sofrenovićevu i Mićanovića. U to vreme Bobi još nije srušeno zdravlje. I nadalje tragam za rediteljem, zanatlijom, koji će raditi sa glumcima a po mojim rediteljskim uputima. Boba dovodi svog drugara Ćirilova, koji ima dobar njuh za prepoznavanje darovitih a modernih stvaralaca u pozorištu.“Slušaj, Jovane, iako Ljubiša ima sve u malom prstu, a priori odbija režiju filma a neki filmski reditelji sa kojima je razgovarao tražili su da se menja scenario čemu se obojica opiremo, kaži nam ko bi, po tebi, od filmskih, pozorišnih reditelja mogao čestito a najbolje da obavi ovaj više zanatski posao rada sa glumcima a da ne protivreči Ljubišinom autoritetu i njegovoj viziji filma?“ Jovan poče da prebira po rediteljima, glasno razmišljajući: „…Bora (Drašković) bi, sa kojim je Ljubiša radio, mislim film „Život je lep“, snimio film sa jarkim političkim kontekstom. A možda bi i menjao scenario? Ne znam… A šta mislite o Gorčinu Stojanoviću, iz porodice je filmadžija…“ Ja skočih. „Gledao sam nekoliko njegovih pozorišnih režija, to su rediteljske egzibicije bez duše i srca. Sem možda „Majn Kampfa“ kao neke vrsta pozorišne ekspresije.“ „Veruj mi, on radi marljivo, strpljivo i timski sa glumcima. Pomno će te slušati i uraditi kako si i zamislio. Ako ne odgovori zadatku, možeš ga i zameniti. Sigurno ćeš takav ugovor skrojiti.“ Ćutim. Imam malu zadršku. Vrtim glavom. „Ok. Pozovi ga telefonom i podaj mu scenario.“ Većsutradan se pojavio pred nama. Ovaj izazov se ne propušta. „Dobro došao. Tebe ne znam“, rekoh mu, „al' znam ti ćaću, Velju. Upoznao nas je Šiba (Krvavac) u Sarajevu. Bio je blag i mio čovek. Sjajan dokumentarista“. Osmehnuo se. Bilo mu je drago… „Tekst je“, reče Gorčin ne časeći ni časa, „…nemam reči. Zaista sjajan! I, po meni, ima sve elemente ozbiljne melodrame, sa ukusom gorčine vremena o kome govorimo… I ako se ja uključim u rad, mogu da odgovorim svim vašim zahtevima.“

„Priznajem, pao sam na formulaciju „melodrama sa ukusom gorčine“. Ok.“ Pružio sam mu ruku i ne časeći ni časa počeh da diktiram glumce. Na licu sam mu sve video. Složio se za izbor maltene svih mladih glumaca, sem sa izborom Sergeja Trifunovića u ulozi Krsmana. Mislio je da taj raški, podkopaonički komunista, primitivac i nasilnik, koji ne preza da u slobodi povuče oroz, izgledom mora da bude robustan kakav je u romanu. Bio sam kategoričan i isključiv. „U njemu ima i drskosti i zloće, sve ono što Krsman nosi od ćudi i osionosti.“ Nismo se dugo sporili. Probe sa glumcima su krenule. Snimanje je išlo svojim tokom. Svakih sedam dana, uz nemalu muku blokirane zemlje, snimljeni materijal se nosio u Bugarsku u Boyana filmu na razvijanje. U toku snimanja, za sve nas, nenadano, Boba se razboleo.

Iako sam bio potišten, bez velikih trzavica završavali smo montažu filma. Bila je jesen 95-e. Jednog prepodneva, dovodim ga na projekciju u Avala filmu. Nemam reči da opišem na koji način je doživeo film. Kroz suze, jedva je izustio: „Bravo Ljubiša. Bravo.“ Zagrlio me je. „Ovo je bolje nego roman“. „Ne preteruj.“ „Neverovatno… A ovo što si ubacio psa, pa to je dalo dušu, saft Bulikinoj sudbini. Hvala ti.“ Rastali smo se jer sam žurio da završim postprodukciju i stignem da film prijavim na ugledni Berlinski filmski festival. Obilazio sam ga do zadnjeg časa. Otišao je 27.10.1995. godine. Nisam stigao da budem na Bobinoj sahrani. Pojeo sam se živ. Film smo posvetili njegovom imenu i delu. Nije dočekao da mu javim da je film ušao u oficijelni program Berlinskog filmskog festivala „Panorama“ i to u nevreme, u nestanak svetla nad Srbijom. Film je ispraćen divljenjem probirljivih filmskih sladokusaca zapada, okićen mnogim kasnijim nagradama u zemlji i inostranstvu. Bio je najgledaniji film u Srbiji i okolini tih surih godina zemlje. Slava mu i hvala.