INTERVJU Klara Vlasakova, autorka romana „Naprsline“: Potreban nam je osećaj da smo deo nečeg većeg

U „Naprslinama“, koje je na srpskom jeziku objavio Blum izdavaštvo, Klara Vlasakova predstavlja jedan događaj od koga ljudi očekuju da će promeniti svet i njihovo poimanje istog.

Na Zemlju dolazi mali sferični objekat nepoznatog porekla, koji izaziva interesovanja i brojna pitanja, što dovodi do toga da brojne skrivene tenzije isplivaju na površinu.

Njenim likovima je teško da ustanu iz kreveta, mnogi izlaz traže u lekovima, a pojedini smatraju da moraju učiniti nešto ekstremno kako bi povratili kontrolu nad svojim životima.

U toj svakodnevici deluje kao da se ništa ne menja, a institucije se gase, jedna po jedna, dok svi iščekuju neku vrstu pročišćenja i odgovora na velika životna pitanja.

Klara Vlasakova nam je govorila u intervjuu o efektu koji je imala knjiga, jer je izašla usred korona virusa, kao i o tome zašto je pasivnost ponekad važna.

Koliko je svet koji prikazujete u knjizi fantazija, a koliko je inspirisan stvarnim svetom?

– Knjiga je prvobitno objavljena 2020, ubrzo nakon prvog talasa COVID-a, bilo je proleće i sve je delovalo na čudan način poznato u poređenju sa događajim koje smo tada živeli. Na primer, postojala je audio-knjiga, a glumica koja ju je čitala poslala mi je poruku: „Evo, upravo čitam poglavlje o zatvaranju škola, a škole su nedavno zatvorene.“ Bilo je to neobično.

Ali, znate, ja „Naprsline“ vidim kao knjigu koja uzima aktuelne događaje i stvari koje nam se dešavaju i pretvara ih u nešto nalik snu, veće i udaljenije od stvarnosti, veće od života. Dakle, mislim da je vrlo ukorenjena u realnosti, ali nije realna.

Spomenuli ste da je knjiga izašla tokom COVID-a. Da li ste je završili pre nego što je pandemija počela? Dakle, nije uticala na ishod knjige?

– Ne, knjiga je bila gotova ranije. Završila sam je 2018–2019, i onda je čekala godinu dana da bude objavljena – dok je trajalo uređivanje. Ali kada se osvrnemo, mnogi ljudi su imali osećaj da je knjiga neobično slična iskustvu pandemije. Na primer, u proleće 2020, tada je bio prvi talas, pa jesen, koja je bila prilično zastrašujuća, pa iznova i iznova. Ljudi su imali utisak da sam o tome pisala tek nakon što smo to proživeli, ali zapravo nije bilo tako.

Likovi su ponekad beživotni i apatični, i nema ratova – bar ne eksplicitno pomenutih. Da li mislite da bi mogla postojati takva situacija u stvarnom svetu, gde ratova nema?

– Iskreno, nadam se da neće biti tako. I posebno zato što sam pre četiri godine postala roditelj, nadam se boljoj budućnosti. Majčinstvo me je zapravo nateralo da budem optimista. Ne želim da o budućnosti razmišljam negativno – to bi bilo previše deprimirajuće. Ali ta pasivnost, ili kako kažete „beživotnost“, likovima ipak pruža vreme da razmisle, da se povežu jedni s drugima.

Oni formiraju neku vrstu porodice – ne biološke, već zajednice ljudi koji žive zajedno. Imaju nežnost i bliskost, zapravo su prilično pažljivi i ljubazni jedni prema drugima. Tako da pasivnost ne vidim nužno kao lošu stvar. Liberalizam nas uči da moramo stalno da budemo aktivni, glavni likovi sopstvenog života, sa strogo određenim rasporedom.

Ali da bismo ponovo promislili život ili krenuli iznova, nekad nam je potrebno i vreme slabosti, vreme kada ne radimo ništa. Dakle, čak i kada su likovi prisiljeni na pasivnost, to nije najgore što može da im se desi.

Ono što se dešava u knjizi a što vidimo i danas su roboti, AI i automatizacija kako preuzimaju poslove ljudima. Može li umetnost biti nešto što se tome može suprotstaviti?

– Mislim da je to još otvoreno pitanje, proces u razvoju. Kao spisateljica, ne brinem da će mašine potpuno preuzeti pisanje. Čak i ako se to desi, uvek će postojati potreba za ljudskim delom tog posla, to će se videti. Ponekad čak imam osećaj da u nekim novinskim tekstovima prepoznam mnogo AI unosa. Možda grešim, ali čini mi se.

Kao i svaka velika tehnološka inovacija, i ovo je moćan alat, ali zavisi od toga ko ga koristi i kako. Problem je što ne znamo viziju i strategiju kompanija koje razvijaju te alate. Pošto je sve u privatnom sektoru, nema kontrole, nema ograničenja.

Ako znate teorije Nika Bostroma o superinteligentnom AI-ju, one mogu biti prilično zastrašujuće, jer niko ne može da kaže: „Stani, dosta je.“ Zato mislim da nam treba šira društvena rasprava o tome šta želimo i gde treba postaviti granice.

Mnogi likovi imaju poteškoće da izraze svoja očekivanja i želje. Da li to može biti izvor osećaja nemoći i težine življenja – poput ustajanja pred odlazak na posao ili u školu?

– Da, svakako može biti. Mislim da je sposobnost da kažemo šta nam treba i šta želimo od drugih jedna od najtežih životnih lekcija. Često očekujemo da drugi sami „pogode“, a ni sami ne znamo šta nam treba. U svetu mojih likova, niko ih zapravo i ne pita šta žele – samo moraju da idu u školu, zarađuju, preživljavaju. To je težina njihove svakodnevice.

Čak ni u snovima likovi ne pronalaze utehu. Da li to znači da snovi ne mogu biti jedini beg ili rešenje?

– U Češkoj imamo slavnog umetnika Jana Švankmajera, velikog nadrealistu. On je jednom rekao da je seme revolucije uvek u snovima. To mi je bilo fascinantno. U „Naprslinama“ likovi moraju da prođu kroz užasne snove da bi došli do nečega dubljeg i smislenijeg. Ne vidim snove samo kao odmor ili beg od stvarnosti – oni su deo procesa koji vodi ka istini.

Da li mislite da postoji nada da se ljudi ujedine oko zajedničkog cilja i preuzmu odgovornost?

– Nadam se. Danas živimo u hegemoniji koja nas tera da se osećamo izolovano, da je sve samo na pojedincu. Margaret Tačer je rekla da društvo ne postoji, da postoje samo pojedinci. Ako to prihvatite, postajete usamljeni i ranjivi. Ali mislim da nam je potreban osećaj da smo deo nečeg većeg, da živimo i radimo za nekog drugog, ne samo za sebe. Ako život svedemo samo na individualna dostignuća, mislim da je to vrlo tužno.

U poslednje vreme videli smo proteste u Srbiji, kao i u Nepalu, iz sličnih razloga. Da li je to znak buđenja ljudi?

– Mislim da je to zaista vredno divljenja – trenutak kada shvatite da je dosta i odlučite da delujete, čak i ako rezultati nisu odmah vidljivi. Kao što je slučaj sa protestima u Srbiji – traju mesecima, a ništa se suštinski nije promenilo. Ali mislim da je ponekad važno misliti samo na samu akciju, a ne na ishod. I to jako cenim.