In medias res sa libretom operete Đudita Franca Lehara, iliti muzičke komedije: italijanski vojni kapetan Oktavio, kome je život posebno vredan, zaljubljuje se u Đuditu neposredno pred svoj odlazak u Afriku.
Oktavio poziva Đuditu da ga prati na tom putu službene prekomande. Đudita koja se oseća teskobno u braku sa Emanueleom, napušta ga i prihvata Oktavijev predlog.
Ali Oktavio nakon kratkog vremena ostavlja ljubavnicu i odlazi za Libiju. Ljubav biva zauvek prelomljena takvom odlukom.
Leharova muzička komedija bila je 1934. praizvedena i trebalo je da bude kompozitorova ulaznica u svet opere.
Ona je entuzijastički bila proslavljana i, shodno onovremenim izvorima, prenošena posredstvom radio-stanica u internacionalnim razmerama.
Muzikološki posmatrano, Leharove zanosne melodije oslanjaju se na Pučinijeve tragičnom ljubavlju ispunjene figure kao i na operetsku lepršavost.
Iako sam kraj nije tako vedar i celokupna muzička komedija stoji u oštrom kontrastu sa društvenom stvarnošću 1930-ih godina, trajno su ostali šlageri iz ovoga dela, među kojima je najpoznatiji evergrin operetskog žanra Moje usne ljube vrlo strasno.
Švajcarski reditelj govornog teatra, Kristof Martaler dohvatio se ambivalentnosti ovih Leharovih figura i postavio operetu radikalno u kontekst njenog vremena nastanka.
Delo, koje ranije nije bilo viđeno na repertoaru Bavarske državne opere, 18. decembra 2021, imalo je svoje prvo izvođenje pod svodovima te, u svetskim razmerama, renomirane operske kuće.
Posebnost ove produkcije sastoji se u ekstenziji Leharove opere arijama, orkestarskim i kamernim kompozicijama iz dela njegovih savremenika.
Polazna tačka Martalerovog režijskog koncepta bila je paralelizacija sa delom Edena fon Horvata – Sladeka ili Crne armije, kao i kontekstualizacija partitura sa delima Hansa Ajslera, Igora Stravinskog, Eriha Volfganga Korngolda, Albana Berga, Arnolda Šenberga i Bele Bartoka.
Ovaj kolaž, čija je intencija bila da se načini slika i jedna panorama epohe, ipak je u očima publike ostala pre skeptični pokušaj da se Leharova Đudita, kao delo nižeg žanra, u čiji se integritet nije moglo zaklinjati, dopuni herojskim momentima i egzemplarima moderne.
Kristof Martaler i njegova scenografkinja i kostimografkinja Ana Firbrok, u svom viđenju su nedvosmisleni.
Čim je zavesa na bini podignuta otvorio se panoptikum jedne sportske hale i ujedno bine tirkizne boje bazena u duhu arhitekture nove predmetnosti, koju smo mogli sretati u nacionalsocijalističkim zdanjima, kao izrazu duševnog zdravlja naroda, a koji su bili industrijski proizvođeni za celokupno društvo.
Opera Đudita imala je senzacionalni istorijski uspeh sa legendarnim Rihardom Tauberom u ulozi Oktavija, iako je posle 1945. na binama bila retko viđana.
Tek je Ana Netrebko 2008. na gala-predstavama i docnije snimljenim popularnim arijama Leharove muzike za humanitarne svrhe, naknadno podsetila na delo ovog kompozitora.
Celokupni petočlani vokalni ansambl bio je na visini, ali ovde treba istaći da je Vida Miknevičiute kao Đudita bila srećan momenat u ovoj produkciji.
Njen sopran nadsijava sve muzičare, bez vidljivog napora i naprezanja.
Valja istaći i posebne zasluge švajcarskog dirigenta Titusa Engela, koji je izneo ovaj kolaž sa izvanrednim orkestrom Bavarske državne opere.
A, publika je mlakim aplauzom pozdravila protagoniste, dok su Martaler i njegov tim bili izloženi oštrim povicima protesta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
