Korak napred

U nameri da mjuzikl kao forma trajno zaživi u našem teatru, Pozorište na Terazijama, posle predstava „Poljubi me Kejt“, „Korus lajn“ i „Čikago“, pripremilo je dobro znani „Kabare“, čija je brodvejska premijera, kako kažu anali, izvedena novembra 1966. u režiji Prinsa i koreografiji Rona Filda poslužila za sjajan film iz 1977. sa još sjajnijom Lajzom Mineli u ulozi Seli Bouls. Nastojeći da duh Brodveja dovede i na beogradsku scenu, uprava Pozorišta na Terazijama, na inicijativu ovdašnjeg časopisa za umetničku igru Orchestra, mudro je uspostavila saradnju sa Četom Vokerom, koreografom i rediteljem velikog iskustva i dobitnikom prestižnih nagrada (Toni za mjuzikl „Fosi“), koji poslednjih godina kao direktor džez dens radionice škole „Jacob’s Pillow“ gostuje širom sveta, predaje i dodeljuje stipendije mladim izvođačima, koji su mjuzikl odabrali za svoju umetničku budućnost. Tako se Čet Voker, zahvaljujući međunarodnoj kulturnoj saradnji Srbije i SAD, obreo u Pozorištu na Terazijama, održao radionice, odabrao stipendiste i uporno radio na takozvanom Fosijevom stilu mjuzikl plesa (potsetimo se na nezaboravnu koreorafiju Boba Fosija u filmu „Sav taj džez“) sa našim glumačkim i igračkim ansamblom. Kao nekadašnji saradnik i sledbenik ovog znamenitog koreografa, Voker je učinio izuzetno mnogo da mjuzikl postane nerazlučivi deo teatarskog iskustva naših umetnika. A postići zavidan estetski nivo pozorišne interpretacije mjuzikla nije, razume se, ni malo lak zadatak ni za pedagoga ni za „učenike“. No, vrata su otvorena, usledio je značajan korak napred.
Gotovo neprimetno za publiku, igrački ansambl Pozorišta na Terazijama je počeo da sasvim skladno i igra i peva, a glumci da dobro igraju. Hora u „Kabareu“ nema. Dirigentska palica Vojkana Borisavljevića sigurno je sa orkestrom sledila songove Freda Eba i kompozitora Džona Kendera, a igračkim deonicama je pružala raskošnu zvučnu i ritmičku podršku.
Kad se radi o igračkom i muzičkom udelu u predstavi i gledaoci i izvođači mogu biti zadovljni. Sa režijske strane, Čet Voker je imao dobrih rešenja, ali i dosta statičnosti kad se radilo o glumačkim dijalozima protagonista. Pojedine grupne scene, već svojim ideološkim (negativnim) nabojem (rađanje nacizma u Nemačkoj) imale su snažnu teatarsku upečatljivost. Na primer, izvođenje poznate nacističke pesme „Sutra je dan za nas“, koju je predvodila Mirjana Jovanović.
Čet Voker znalački je odabrao protagoniste našeg „Kabarea“. Ivana Knežević (Seli) je i lepo izgledala i podjednako dobro igrala, glumila i veoma emotivno pevala poznate songove. Nikola Bulatović (Kliford) i Miroljub Turalija (Ernst), sugestivno su doneli suprotstavljene predstavnike narastajućih ideologija. Glumci Elizabeta Đorevska (Frojlan Šnajder) i Duško Radović (Her Šulc) poštovali su režijsku koncepciju Vokera i, razume se, odlično pevali. Ana Maljević (Frojlan Kost) je hrabro išla tananom linijom koja razdvaja grotsku od tragedije. Najupečatljivije ostvarenje večeri dao je Slobodan Stefanović kao Ceremonijal majstor. U početku predstave prenaglašen u glumačkoj karikaturi, docnije je našao pravu meru interpretacije ovog zanimljivog lika ne kopirajući slavne predhodnike – što je za svaku pohvalu.
Ne treba zaboraviti da je predstava imala nekoliko veoma dobrih plesno-pevačkih minijatura, kao što je ples sa gorilom (odličan Nebojša Gromilić) ili čuveni song o novcu u izvođenju Kneževićeve i Stefanovića. U igračkom ansamblu teško je nekog izdvojiti. Želja da se telom i glasom „uhvati“ suština mjuzikl izraza ili džez igre bila je kod svih vidljiva, a posebno kod Milice Pavlović, Katarine Čanković, Danice Arapović, Milana Gromilića a i ostalih.