Krajnja granica mogućnosti

Mala Tišort je bila tada upisana u versku školu za devojčice koje se, između ostalog, sećala po dobru do današnjeg dana.

Irka se ponašala kao Jevrejka pune dve godine.

Učila je ivrit: bila je neograničeno sposobna, sve joj je išlo od ruke.

Išla je u sinagogu i uživala u porodičnom životu.

Jednog lepog jutra se probudila i shvatila da joj je smrtno dosadno.

Pokupila je stvari koje su joj bile pod rukom i odmah otišla, ostavivši Ljovi cedulju sa samo dve reči: „Odlazim.“

Kasnije, kad ju je Ljova našao kod starih prijatelja i pokušao da je vrati, odgovarala je samo jedno: dojadilo mi je, Ljova, dojadilo.

To je bio njen poslednji hir, a možda emocionalni bunt – više nije dopuštala sebi takve ekstravagantne postupke.

Preselila se u Kaliforniju.

Kako je živela tih godina, njujorškim prijateljima nije bilo poznato.

Neki su smatrali da je imala neku ušteđevinu.

Drugi su sumnjali da je izdržava ljubavnik.

Niko ništa nije tačno znao: danju je nosila kostime u engleskom stilu od lana i svile, a uveče, nabacivši perje i šljokice, nastupala sa svojom akrobatskom tačkom na povlašćenom mestu za bogate idiote.

Cirkuska škola nije bila mačji kašalj već prava profesija, ne tamo neki doktor nauka.

Zahvaljujući toj profesiji, noću je vrtela nogama, a preko dana naprezala mozak na Pravnom fakultetu.

Na kraju ga je završila, položila predviđene ispite i naučila tih godina da ustaje u pola sedam, da umesto četrdesetominutnog jutarnjeg kupanja primenjuje trominutno tuširanje i da ne podiže telefonsku slušalicu pre no što joj telefonska sekretarica kaže ko upravo zove; dobila je mesto pravne pomoćnice u pristojnoj advokatskoj kancelariji.

Živela je u Los Anđelesu, sa emigrantima se gotovo nije družila, govorila je s blagim engleskim naglaskom koji je još trebalo da nauči.

To je čak bilo otmeno.

Upućeni ljudi znaju da je teže osloboditi se naglaska nego ga promeniti.

Svoje jednostavno rusko prezime je dalekovido promenila još pri dobijanju prvih američkih dokumenata.

Iz vremena njene šou-karijere ostale su joj neke artističke veze i dovela je sa sobom klijentelu.

Ne bog zna kakvu, ali je gazda to cenio.

Vremenom joj je dao mogućnost da radi samostalno.

Dobila je za njega nekoliko nevažnih parnica.

Za američkog mladog čoveka takva karijera se ne bi smatrala rđavom.

Za četrdesetogodišnju cirkusantkinju iz Rusije bila je blistava.
I bivšem mužu Ljovi razvod je doneo koristi.

Oženio se čestitom jevrejskom devojkom iz Mogileva koja nije imala iza sebe iskustvo cirkuske akrobatkinje, a ni bilo koje drugo.

Velika, debela i široke zadnjice, rodila mu je za sedam godina petoro dečice i to je Ljovu potpuno izlečilo od gubitka Irke.

Razborita žena je ubeđeno govorila svojim prijateljicama:

– Shvatate li, svim našim muškarcima sviđaju se šikse, ali samo dok nemaju pravu jevrejsku ženu.

Ta velika mudrost bila je krajnja granica njenih mogućnosti, a Ljova to nije osporavao.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedan od najvažnijih autora savremene svetske književnosti, čiji je roman „Vesela sahrana“ objavljen u izdanju Arhipelaga.