KronenbergKronenberg, foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Odnos Kana i Dejvida Kronenberga dug je skoro tri decenije, od kad je 1996. Kroazetu šokirao “Sudarom” (Crash), skandaloznim filmom za koji ga je festivalski žiri na čelu sa Kopolom nagradio Gran prijem.

Kronenberg se predstavio u Kanu maestralnim delima “Istorija nasilja” (History of violence), pa “Zločini iz budućnosti” (Crimes of the Future) i drugi. Ukratko voleli ga ili ne, Kronenberg je uvek bio intrigantan i nikoga nije ostavio ravnodušnim. To je slučaj i ovoga puta, sa njegovim delom “Plaštanice” (“The Shrouds”).

Kronenberg i mučna priča

“Plaštanice” su storija o čuvenom biznismenu Karšu (Karsh), neutešnom nakon smrti svoje supruge. Budući da nikako ne može da se oporavi od tog gubitka, niti da se udalji od nje, on stvara inventivan, revolucionarni i kontroverzni sistem GraveTech, koji omogućava živima da se povežu sa dragim i voljenim umrlim osobama. Na njegovom visoko tehnološkom groblju se sahranjuju tela u specijalnim pokrovima, opremljena sićušnim kamerama, koje omogućavaju rođacima mrtvih da posmatraju tela svojih najmilijih iz groba, preko ekrana ugrađenih u nadgrobne spomenike i povezanih sa aplikacijom.

Naravno, on to prvi čini i svakodnevno prati razlaganje leša svoje supruge. NJegov biznis je na pragu međunarodnog uspeha, kada nenadano dolazi do uništenja nekoliko grobova, između ostalih i njegove supruge. I dok se muči da shvati i razume motive tog vandalskog čina, on polako počinje da analizira smisao i vrednost svog biznisa, braka i odnosa koji je imao sa svojom suprugom, što ga vodi ka novim počecima.

Dejvid Kronenberg ponovo šokirao Kan mračnim filmom “Plaštanica” 1
Dejvid Kronenberg i Vaensan Kasel, foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Mučna, mračna Kronenbergova priča, koja zapravo počiva na ličnoj tragediji i drami – 2017. Kronenbergu je preminula supruga Karolin Zajfmanu u 66. godini, nakon duge i teške bolesti i ostavila ogromnu prazninu u njegovom životu. Tim više što su skupa proveli više od četiri decenije.
To je duboko lični pogled na gubitak. Film o patnji i tuzi, kojim Kronenberg traži odgovor na pitanje kako se nositi sa gubitkom osobe koju volite, tim više što ona nastavlja da živi u vama i nakon smrti. To je elegantan, suzdržan film. Sveden. U jednom tonu. Sa izvanrednim Vinsentom Caselom (Vinsent Cassel) kao njegovim alter-egom i Dijanom Kriger (Diane Kruger) u ulozi supruge.

Sorentino
Sorentino, foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Sorentino i Napulj

Ko bi doneo lepotu na ekrane Kana ako ne autor “Velike lepote” (Granda belezza) Paolo Sorentino. Ako je u prvom to bilo putovanje sa Tonijem Servinom u Rim, ovde u “Sireni” (“Parthenope”) ta uloga pripala je mladoj glumici Čeleste dela Porta (Celeste Dalla Porta), koja nas vodi u Napulj. Sorentino slika svoj rodni grad i njegove lepote sa neverovatnim žarom, strašću i ljubavlju, kroz priču o napuljskoj lepotici Parthenopi, nazvanoj po legendarnoj sireni, čija je rana smrt povezana sa osnivanjem grčkog naselja koje je prethodilo današnjem Napulju.
Prelepa, lepršava, zagonetna, seksi, nezavisnog uma, ali dostupna, Partenopa bi mogla da bude metafora za grad koji zavodi, a da pri tom nikada ne odustaje od svoje duše. Ili, pak, inkarnacija besramne muške fantazije?! Sorentino prati sedam decenija života Parte – njeno detinjstvo, prve dane u školi i prve simpatije, njena letovanja na Kapriju, univerzitetske uspehe, zaljubljivanja i mnoge udvaraće, njenu magičnu ličnost i uticaj koji ima na druge, porodične tragedije kroz koje prolazi… Jednostavno – neponovljivu i neodoljivu ličnost. NJen odlazak na sever Italije i konačno povratak u Napulj kao renomirane i ostarele profesorke antropologije.

Kao i uvek kod Sorentina, film je zanatsko savršenstvo. Sitan vez! Nestvarno filmovan. “Sirena” je oda zasenjenosti, očajničkoj lepoti Napolija. No i pored svega toga, svih ukusno kitnjastih i dekadentnih enterijera, romantičnih noći na Kapriju, raskošnih i bogatih, elegantnih kostima, izuzetnoj muzičkoj traci koja ide od Endriga, džeza do klasične muzike, postoji nešto što celu ovu storiju čini artificijelnom. U kojoj audio-vizuelne slike dominiraju nad narativnom koherentnošću što na neki način kvari ovu napuljsku fantaziju. Ili mozda i ne. Jer je sve ipak – troppo bello!

Zašto ni Abasijevo delo nije film o Trampu

Skoro da je pravo čudo da još nije snimljen biografski film o Donaldu Trampu?! Nema nikoga ko izaziva takvu medijsku pažnju kao on. Razloga je naravno mnogo. Uostalom, on je bivši predsednik, koji bi mogao ponovo da bude predsednik, šoumen neviđenih razmera, čije je neverovatno putovanje od preduzetnika u nevolji do lidera slobodnog sveta i onda opet do preduzetnika u nevolji, sigurno dovoljno za jednu zrelu priču. Jer Ali Abasijev (Abassi) film “Šegrt”, koji je upravo prikazan u Kanu i koji je usredsređen na Trampa, ipak nije to. To je priča o Trampu 70-ih godina, mladom čoveku koji je rešio da postane milijarder. Da uspe. Sport u kome to nije pošlo za rukom ni njegovom dedi, a ni ocu. NJegov svet su nekretnine. On oseća da tu ima para i perspektive. Da bi u tome uspeo, on se oslanja i druži sa Rojem Konom (Roy Cohn), njujorškim advokatom, makartistom, homofobom, mračnim i korumpiranim tipom, čiji su klijenti najveći mafijaški bosovi i šljam. On postaje mentor Trampu – uči ga da postane ubica, a ne gubitnik. I to kroz tri premise – napadati stalno; osporavati sve što vam prebacuju i nikada ne priznati poraz.
Ispostavilo se da je Tramp bio sjajan učenik i da je put od šegrta do majstora bio relativno brz, što vodi i ka promeni odnosa snaga u njihovoj vezi – od impresioniranog, stidljivog, često zapanjenog čoveka, Tramp kako uspeh raste postaje sve razmetljiviji, glasniji, umišljeniji, narcisoidniji, neprijatniji, amoralniji… To se odrazilo i na njegovu fiziku i privatne odnose – od mladog, atraktivnog i zaljubljenog čoveka, postaje trom, težak, grub i neprijatan. Dotle, da je najveću kontroverzu filma izazvala scena navodnog silovanja u braku, koje je i sama Ivana Tramp osporila u brakorazvodnoj parnici, a zbog koje sada Tramp tuži producente filma. Nakon dva sata šegrtovanja shvatate da je to mnogo više storija o advokatu koga briljantno tumači Logan Roj (Logan Roy), a ne toliko o Trampu, koga je prilično uverljivo izneo DŽeremi Strong (Jeremy Strong). Film je klasična, konvencionalna priča, koja zapravo ne nudi ništa novo, pri čemu je stvarnost mnogo ozbiljnija, strašnija, pa i zabavnija od ove fikcije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari