foto (BETAPHOTO Photo by Vianney Le Caer/Invision/AP)Kako se približavamo kraju festivala, tako temperature raste. Kako na Kroazeti, tako i u dvoranama. Finić će izgleda biti paklen. U subotu uveče ćemo saznati ko je na cilj stigao prvi!
Nakon osmogodišnje pauze, Dejvid Kronenberg je opet tu.
U Kanu.
Što znači – stigao je uragan.
Vihor.
Vatromet mašte i nepredvidivosti.
I vizije mraka.
Da, baš tako.
Njegov najnoviji film – „Crime of the future“ je doneo sve to i mnogo više od toga.
Distopijsku sliku sveta.
U njemu je čovek totalno obeščovečen.
Postaje jedna vreća, kutija puna organa, koje će uz pomoć hormona proizvoditi u meri kojoj želi i menjati ih po potrebi.
Neki će te organe izlagati, organizujući i takmičenja najlepših, najvećih, najizuzetnijih.
Kao što to u filmu čine Vigo Mortensen i Lea Sejdu, vizuelni artisti, koji na oduševljenje publike izvode performanse ablacije novih organa, a potom ih obeležavaju in vivo.
Ovi “umetnici internih unutrašnjih pejzaža”, zatim, pod nadzorom Saveta za registraciju organa, organizuju izložbe.
To je svet u kome će vladati skalpel i sladostrašće.
Što veći rez, što veća rana, što veći ožiljci, to veća sreća.
Zadovoljenje!
Bola više nema, on je suzbijen.
Stvar prošlosti.
Hirurgija tako postaje nova seksualnost.
No, ne samo to.
Čovekov abdominalni sistem postaje osetljiv.
Preosetljiv.
Nema vise voća, povrća, mesa, ribe.
Zaboravite na to.
I navalite na plastiku.
Jer u plastičnom svetu koji smo stvorili, normalno je da napravimo i adekvatnog čoveka, koji će živeti od nje.
Tako slavni Kanađanin i ovim svojim delom ostaje dosledan sebi.
Nakon pola stoleća kopanja po ljudskim dušama i telima, u filmovima nalik košmaru, u kojima ukazuje na potisnuto nasilje izazvano devijantnom seksualnošću i proždirućom tehnologijom, on stiže do ovog body horora.
Za neke, ovo može biti delo ludaka, za druge, kojima je blizak rukopis ovog 79-godišnjaka, ponovno otkriće snage i originalnosti njegovih vizija, pulsacija i fantazmi.
U kojima se mešaju politika, religija, ekologija, itd.
Treba reći da ovo nije bila slučajnost, već svesna namera da ovaj film snimi u Atini, nekada kolevki demokratije, da bi nam rekao dokle smo stigli i gde idemo.
Bilo bi divno da je ovo komedija.
Zaj….
No, nažalost nije.
Da li se, imajući u vidu temu filma i vizuelnu eksplicitnost scena ovaj film može gledati?
Može.
Izdržala sam hrabro, sa mučninom na momente.
Ali, fascinacija njegovom ubitačnom, mračnom slikom budućnosti je tolika da ste blokirani.
Oduzeti.
I bez reči.
Kronenbergov mrak je poseban.
Jedinstven!
Ne možete doživeti veći šok, nego ako nakon ovakvog Kronenberga, gledate film braće Darden.
Bez obzira na ozbiljnost teme, to deluje kao čista poezija.
Belgijanci, braća Darden, koje svi dobro poznajete po njihovoj tako specifičnoj kinematografiji – malim, životnim, angažovanim i uvek aktuelnim storijama, stigli su u Kan deseti put.
Da bi probali da uzmu treću Zlatnu palmu.
Po onome što smo videli nije nemoguće da se to i dogodi.
U njihovom filmu „Tori i Lokita“, reč je o sudbini dvoje mladih iz Benina, koji nakon silnih peripetija stižu konačno u Belgiju, gde pokušavaju da regulišu svoje papire i boravišni status, kako bi mogli da žive normalno.
Tori je živahan, simpatičan klinja, a Lokita zgodnjikavi i veseli devojčurak.
I dok žive u prihvatnom centru za migrante i vode bitku sa brojnim birokratskim komisijama, oni se snalaze i zarađuju neku paru tako što prodaju koku i travu za jednog vlasnika picerije.
Zarađeni novac pokušavaju da pošalju porodici u Benin.
I tu počinje njihova i naša drama…
Na svoj uobičajeni minimalistički način – bez mnogo radnje, reči, scena, boja, muzike, kostima, braća Darden nas uvode u jednu veliku životnu dramu.
Snažnu, potresnu, bolnu, u kojoj ovo dvoje klinaca iz Zapadne Afrike, pokušavaju da izbegnu zamke belgijskog imigracionog sistema i belgijskog podzemlja, čuvajući jedno drugom leđa.
To je veliki mali film, retkog intenziteta i duboke humanosti o svetu migranata, siromaštva i prekarnosti.
Napravljen bez trunke sentimentalnosti, sa sjajno konstruisanim scenarijem i uz pomoć dvoje talentovanih naturščika.
Braća Darden nam za manje od sat i po, dočaravaju taj svet nevidljivih u pokušaju da prežive i izađu na svetlost dana.
Ova tako “dardenijanska” priča ostavlja gledaoca bez reči.
I sa uzdrmanom savešću.
„Nostalgija“ italijanskog reditelja Maria Martonea je zapanjujuće zanimljiv i primamljiv film.
Urađen po istoimenom romanu Ermana Reass-a, film se bavi ponovnim susretom glavnog junaka Felićea sa Napuljom, gradom koji je napustio pre četiri decenije.
Iako je u međuvremenu totalno promenio život, jezik, pa čak i religiju, on je vidno uzbuđen zbog povratka, prepoznavši boje, mirise i ukuse svog detinjstva.
Ali, „Nostalgija“ nije samo delikatno istraživanje povratka stazama detinjstva i adolescencije.
Jer povratak u prošlost nije bez rizika za Felićea, budući da budi uspomene na prijateljstvo dva adolescenta, prekinuto i uništeno egzilom, čije su se sudbine totalno razišle.
I cela drama se vrti i počiva upravo na jednom ključnom trenutku iz njihove zajedničke prošlosti.
Ovo je tako delikatna, tako italijanska priča.
Sa toplim, primamljivim likom glavnog junaka, koji svojim karakterom, svojom jednostavnošću, odanošću i verom u prijateljstvo, naprosto osvaja.
Lik Felićea je maestralno ostvario Pierfrančesko Favino.
Dobro režirana, sa veštom kamerom i izvanrednom glumačkom ekipom, „Nostalgija“ je primamljiva i uspešna drama, sa elementima trilera.
A onda je sinoć, nenadano, došlo do prave filmske eksplozije zvane „Leillas brothers“, zahvaljujući renomiranom iranskom reditelju Saeed-u Roustayi-ju, koji ovom snažnom, impresivnom porodičnom dramom drži gledaoca bez daha puna 2 sata i 45 minuta i to od prvog do poslednjeg kadra.
Nakon svog sjajnog polara „La Loi de Teheran“, u kome daje nemilosrdnu sliku sveta droge u Iranu, on nas ovim filmom vodi u srce ekonomske krize i prekarnosti u svojoj zemlji.
Glavna junakinja ove kompleksne porodične sage je 40-godišnja Leila, koja je ceo svoj život posvetila roditeljima i braći.
Žive skromno, preskromno, jer su svi na minornim, bedno plaćenim poslovima, ili bez posla.
Ekonomska kriza i sankcije čine da se porodica dodatno urušava i sve dublje propada zbog dugova koji se gomilaju.
Ali Leilla ne želi da se preda, već rešava da organizuje posao sa svoja četiri brata…
No, da bi se kupio butik u komercijalnom centru, koji bi konačno mogao da izvadi porodicu iz bede, bratstvu treba novac.
Njihov ostareli i bolestan otac ne pokazuje posebno interesovanje za njihov plan i posao i jedino sanja da postane kum šire zajednice, najveće funkcije u iranskoj porodičnoj tradiciji.
I da bi to ostvario on obećava da će zajednici dati značajnu sumu novca, koju je čuvao u tajnosti, na zaprepašćenje i šok svoje dece.
To čini da se atmosfera i odnosi polako urušavaju, da nezadovoljstvo i nesreća rastu…
Ovaj film je briljantna kritika i ubojiti pogled na iransko tradicionalno i patrijarhalno društvo, koji glavnu junakinju dovodi u moralnu dilemu – treba li da podrži oca, ustaljene konvencije i čast porodice ili svoju braću?
I kako uopšte izaći iz tradicionalnih okova i mizoginije?
Verovatno tako što decu treba učiti od malih nogu da razmišljaju i samostalno rezonuju, a ne opterećivati ih konvencijama i predrasudama.
Ovo je vrsno i pasionantno vođen i režiran film, u kome je ženska junakinja Leila pravi heroj i žrtva ove potresne priče.
Žena snažnog karaktera, sa glavom na ramenima, hrabra, uporna, smela, koja se bez ostatka žrtvovala za celu porodicu kojom dominiraju lenji, inertni, a umišljeni i pretenciozni muškarci.
Uz sjajnu glumačku ekipu, glavno priznanje pripada glumici koja nosi ovaj film – nestvarnoj Taraneh Allidousti.
Francuskinja Kler Deni je predstavila svoj erotski triler „Stars at Noon“, sa radnjom smeštenom u Nikaragvi.
Sa pretenzijama da bude nešto između političkog trilera i erotske drame, ispostavilo se, nažalost, da nije ni jedno, ni drugo.
To je letargična priča o seksu, lažima i intrigama pod tropskim vrućinama Nikaragve.
Ovaj ekscentričan i nebulozan film je do sada možda njeno najslabije delo.
I eto, stigli smo skoro do samog kraja i nažalost, zbog raskoraka u vremenu izlaska lista i projekcija u Kanu, neću moći da vam napišem pre dodele palmi o još dva preostala filma – „Broker“ Japanca Hirokazu Kore eda i „Showing up“ Kelly-a Reichardt-a.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
