Milan Marić: Mi više nismo zemlja koja sedi za stolom „velikih“ kada se razgovara, mi smo postali kusur kojim se veliki služe

Kako navodi Radar, sudeći po filmovima i TV serijama koje je Milan Marić snimio, predstojeća godina je definitivno njegova.

Dve velike serije kao što su Senke nad Balkanom i Konstantinovo raskršće i dva filma od kojih se mnogo očekuje – ostvarenje Nikole Ljuce koje je iznenada u foto-finišu promenilo naslov u Da li je nebo plavo? i još duže očekivano delo Lordana Zafranovića o stradanju u Holokaustu, koje se najčešće naslovljava kao Djeca Kozare.

„Uvek je izazovno i posebno zahtevno ’uleteti’ u seriju koja je imala jake prve dve sezone. Senke su jedna od retkih serija koje su se izdvojile po stilu, pristupu, likovima i kompleksnoj dramaturgiji u ovom naletu produkcije poslednjih godina“, kaže Milan Marić na početku razgovora za Radar.

„Sam kontekst treće sezone stavljen je u period pre početka Drugog svetskog rata i raznih interesnih, zakulisnih dešavanja u Jugoslaviji. Treća sezona se koristi već dobro oprobanim receptom mešanja fikcije i realnih događaja toga doba i donosi pregršt novih likova, između ostalog tu je i lik Dimitrija Filipovića, kojeg ja igram.“

Koje to senke nad Balkanom živimo danas? Da li ste povezivali epohu sa sadašnjim vremenom?

Nismo se tendenciozno referisali na današnje vreme, ali postoje zaista neverovatne sličnosti u nekim stvarima. Nažalost, mi više nismo zemlja koja sedi za stolom „velikih“ kada se razgovara, mi smo postali kusur kojim se veliki služe, tako da su te senke koje se nama danas dešavaju neke senke C kategorije. Doduše, takvi su nam i vazduh, voda, hrana, institucije, život… Jedino su nam bolesti A kategorije.

U filmu Nikole Ljuce Da li je nebo plavo? igrate nekadašnjeg opozicionara i pratimo ga u trenutku kada postaje ambiciozni političar. Da mnogi nisu promenili strane, možda danas ne bismo imali vlast kakvu imamo, pa mi recite da li je vaš lik kombinacija jednog ili više likova iz ne tako davne političke prošlosti?

Zapravo, ono što je najgore, ne postaje on ambiciozni političar, on radi još goru stvar. On pristaje da pomogne u političkoj trci čoveku protiv kojeg bi se ranije borio iz sve snage. Toga kod nas ima koliko hoćete i strašne su sudbine svih tih ljudi koji su napravili tu vrstu izdaje sebe samog.

Da li ste takvom liku pristupili kao pozitivcu ili kao negativcu?

Pokušao sam da se ne određujem na taj način prema njemu, nego da izgradim neku logiku te odluke. Posmatrao sam, razgovarao i proučavao nekolicinu takvih ljudi dok sam se pripremao za tu ulogu i neverovatno je da nijedan od njih nije uspeo da se suštinski pomiri sa tom odlukom koju je doneo, i da im svima na čelu piše „prodao sam sebe i sad ne znam ko sam“. Velika većina njih je to uradila naravno zbog novca i bili su ubeđeni da će novac biti dovoljan da zamaskira taj zločin nad samim sobom. Međutim, novac vremenom prestaje da fascinira i onda lagano dolazi spoznaja šta si zapravo uradio i da takva odluka koju si doneo nema popravnog i oni sa tom odlukom svaku noć legnu u krevet. Paklen je to život.

U političkim programima, posebno uoči izbora, gotovo da nema govora o kulturi, međutim, u 2025. godini kultura je pretrpela ogroman udar i strašne gubitke. Kako je moguće da jedna vlast misli da može da opstane ignorisanjem i netrpeljivošću prema kulturi i kulturnim poslenicima? Kakva je kultura po meri i ukusu vlasti?

Pa ova vlast je ustrojena prema sistemu kulta ličnosti i kao takva ne može da dopusti da bilo šta drugo bude veće ili da im pravi distrakciju od njihovog objekta idealizacije. U srži umetnosti je kritičko promišljanje, direktno suprotno od onoga što podrazumeva ideologija kulta ličnosti. Na primer, vi svaki dan možete videti neke odrasle ljude koji sebe faktički ponižavaju po društvenim mrežama i u televizijskim emisijama takmičeći se ko će se više dodvoriti lideru, ne bi li se malko više propeli u toj piramidi. To rade potpuno unižavajući i poništavajući sebe, sopstveni integritet i dostojanstvo, uz apsolutno odsustvo bilo kakvog kritičkog promišljanja, makar prema sebi samima. A što je najgore, to rade potpuno svesno. I kako onda ti ljudi, koji na taj način funkcionišu, mogu da razumeju kulturu, kritičko promišljanje i umetničku slobodu?

Ostatak intervjua pronađite na radar.rs.

Bonus video: