toma foto Aleksandar Kujucevfoto Aleksandar Kujucev

Ja sam prvi put u ovoj mojoj mini karijeri igrao trideset i nešto godina života jednog čoveka i to ne bilo kog života, nego života u kome neki momak iz Leskovca ode u Tuzlu, kroz nekoliko godina postane najveća zvezda zemlje, ode iz nje u inostranstvo, razboli se prvi put od tumora, vrati se nazad kući, nastavi tamo gde je stao, postaje još veća zvezda i uradi neke stvari koje su neverovatne…

Napravi dvadeset koncerata za redom. U svemu tome mu se vrati tumor. Oženi se. Razvede se. Jedanput, drugi put, dobije dete. Uz sve to prate ga i poroci, a sve vreme prati ga on sam – izgovara u dahu glumac Milan Marić povodom uloge Tome Zdravkovića koju je na impresivan način dočarao publici.

Što se tiče, kako skromno kaže, “mini karijere” Marić je, podsetimo, maestralno odigrao Dovlatova i Čedomira Jovanovića u “Porodici”, a reditelj filma “Toma” Dragan Bjelogrlić Bjela je ispričao kako je najviše tragao za glumcem koji će poneti glavnu ulogu i kako je izabrao baš njega.

On je kazao da je razmišljao o raznim opcijama, da li da nađe možda naturščika, nekog ko liči na Tomu Zdravkovića, nekog ko zna da peva, ili čak dvojicu glumaca koji bi ga igrali kao mlađeg i starijeg, sve dok mu mu sin nije rekao: “Ako ne možeš tako, kreni i zovi na kasting najboljeg mladog glumca u Srbiji”.

„Ja sam pozvao Marića i on je dobio ulogu“, objasnio je Bjelogrlić, dodajući kroz šalu “iako nema nikakve predispozicije za Tomu”. „Ne liči na Tomu, a ne zna ni da peva…“

Na koji način se dalje Marić nosio s ovim zadatkom razgovarali smo sa njim tokom svetske premijere filma “Toma” na crvenom tepihu 27. Sarajevo film festivala.

Budući da pripadate mlađoj generaciji, šta ste znali o Tomi Zdravkoviću pre nego što ste dobili ulogu u filmu i kako je on kroz priče drugih figurirao u vašem životu?

– Znao sam njegove pesme iz kafana i sa slavlja. Ja sam imao nepunih godinu dana kada je on umro. Ako govorimo o Tomi kao idolu, recimo, u vreme puberteta voleli smo da slušamo njegove pesme ali kad krenu roditelji ili stariji da vam pričaju dogodovštine u vezi sa njim, tipična reakcija je bila, naravno, otpor u maniru „nemojte sad da me smarate s tim vašim pričama kad su pase”.

Nisam voleo o tome da slušam ali sam voleo da slušam njegove pesme. One su bile sastavni deo kafanskog repertoara ili rođendana, novih godina, slava. Kroz njegove pesme su se proživljavale lične patnje zbog neuzvraćenih ljubavi…

Bilo je mnogo pitanja u vezi sa tim kako oblikovati Tomin lik, hoćete li se osloniti na emociju, ili praviti svog Tomu. Šta je bio konačan odgovor?

– Ja mislim da smo mi uspeli da napravimo našeg Tomu i mislim da je to najbolja odluka koju smo doneli. Ja sam bio siguran u to da taj čovek mora da bude živ, a siguran sam bio da imitacijom to ne može do kraja da se postigne.

Shvatio sam da on mora da bude, nekako, moj Toma, da mogu da mapiram emocije koje želim i da izgradim karakter sličan njegovom ili da pokušam da pronađem nešto svoje ili neke svoje asocijacije što sam zapravo i radio i to najviše iz tekstova njegovih pesama, ne sa Jutjuba, nego baš iz tekstova.

Shvatio sam da možda baš u tim tekstovima koje je pisao, da je tu možda bio najiskreniji i da je tu možda najviše dao sebe. Jer sve drugo kad se bavite javnim poslom je manje-više poza i on je živeo takav život – boemski. Gde su ti svi prijatelji do šest ujutru, a posle toga ideš dalje sam.

Taj neki čudan mrak koji Toma ima u svojim pesmama je meni bio znak da je možda to put u kome ću pronaći nešto što je on, da tu tražim, što bi rekli žargonski mi glumci, zrno lika. Da sa te strane priđem, a ne kroz intervjue, ne kroz priče i legende o Tomi.

Znači li to da se time niste bavili?

– Radio sam i to, ali više da bih shvatio kako su ga drugi ljudi percipirali, kako je mogao da bude i ovakav i onakav, da su ga znali i po dobrom i po manje dobrom, ali su svi imali neki stav o Tomi, bilo da su voleli njegovu muziku ili ne.

I to mi je bilo dovoljno zanimljivo, između ostalog, da zaključim da o tom čoveku treba da se napravi film. Možete vi da ne volite tu muziku, ali znate ko je Toma Zdravković. Makar ste jednu pesmu čuli, a onda kad razmislite još malo, prošlo je 30 godina od njegove smrti, a iza njego je ostalo mnogo više, preko deset pesama aktuelnih i dan danas.

Potpuno druge generacije su izrasle, menjao se muzički ukus, trendovi u svetu su se promenili, mnogo toga, ali su te pesme ostale i i dalje su još žive, i dalje bacaju ljude u sevdah, u dert i dalje imate poriv da razbijete čašu uz „Danku“, „Branku“, „LJiljanu“, „Jelenu“…

Šta ste vi od sebe našli u Tomi istražujući njegov lik?

– U jednom trenutku ostanete sami i vi postajete taj lik. Sad to zvuči rogobatno, ali taj lik postane deo vašeg života tokom celog dana, ne samo na snimanju, kad dođete kući, kad skidate šminku, kad pričate o procesu rada na filmu, stalno razmišljate šta bi on uradio u ovoj ili onoj situaciji.

Tu je. Prati vas kao senka, ide za vama i ne da vam mira. To je dobar znak, iako poželite nekad i da se otresete lika, pa kažete „pusti me malo, aman“. Možete, naravno, to i da postignete, ali je on nekako i dalje tu i meni je to bilo uzbudljivo. A da li sam u Tomi našao nešto slično sebi, mislim da nisam ili nisam nikad razmišljao o tome na taj način.

U filmu je upečatljiv lik doktora koga igra Petar Benčina. On je antipod Tominom temperamentu i kao takav ima važnu ulogu u “slikanju” Tominog portreta i nijansiranju njegovih karakternih osobina, da ne govorimo o replikama, koje njih dvojica razmenjuju i za koje mnogi kažu da će postati antologijske.

– Jeste, kad doktor kaže da on ne sluša narodnu muziku, a Toma mu uzvrati “nema narod ništa s tim”. Upravo tako, to je njegova muzika. Nije to ugađanje narodu, nego je to on sam. To je njegova muzika, koja izlazi iz njega i to je njegov način komunikacije sa svetom.

Zašto je važno da imamo ovakvu vrstu filma?

– Nemojte me držati za reč, ali mislim da nikad na našim prostorima nije urađen taj, kako ga zovu, “biopic” film po svim pravilima i možda je ovo prvi, ako ne onda sigurno posle dugo vremena film koji na ovaj način govori o nečijem životu.

Dosadno je bilo, kako ste objasnili, slušati priče starijih o Tomi, da li možda sada kada ste završili ovaj film imate neki drugačiji utisak o tom duhu vremena do kog je Draganu Bjelogrliću najviše stalo da ga dočara u ovom ostvarenju?

– To je vreme koje moja generacija nije osetila. Mi smo uglavnom živeli u pričama naših roditelja – “kako je to bilo, pa kako je to bilo…” Aman, pogledajte gde smo sada. Kad ste mladi, to uvek provocira taj odnos, ali bilo je lepo proći kroz rekonstrukciju tog vremena. Zanimljivo je.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.