Foto: Laguna– Ne razumem ljude koji su uvereni da je svaka njihova misao vredna da se zapiše, a sve zapisano vredno da se objavi. Virdžinija Vulf jednom prilikom je rekla: „Ko vam govori o pisanju? Pisac o tome ne govori, on brine o nečem drugom.“ To nešto drugo za mene je kretanje energije, unutar jednog čoveka i između ljudi, u privatnom i javnom prostoru. Počinjem da pišem tek kad nađem lik ili priču koji imaju energetski potencijal. Takve priče i takvi likovi su retki – kaže u razgovoru za Danas književnica Mirjana Mitrović čijih je četiri romana, jedna zbirka pripovedaka i jedna publicistička knjiga – gotovo čitav njen opus – predstavljeno proteklih nedelja na ovim stranicama.
– Jasno mi je da danas preko marketinga i tržišta vodi jedini širok put od knjige do čitaoca. Kao i svi drugi na tržištu, i pisci moraju stalno na sebe da skreću pažnju. Negde sam pročitala da najznačajniji resurs našeg vremena nije ni nafta, ni uranijum. Najznačajniji resurs današnjice je – pažnja. U tom kontekstu, presuda je nedvosmislena: šest knjiga za 35 godina je nedopustivo malo. U svoju odbranu mogu da kažem samo: ako se ljudske slabosti kreću na skali od sumnje do narcizma, moje su bliže sumnji. Mogla bih ovde, naravno, da lamentiram i nad nepravednim obrascima koji i prikriveno i otvoreno opterećuju poziciju žene, ili o još uvek nerazrešenom rašomonu rastrzanosti žene između privatnih i javnih uloga. Ali ja sam svesno i svojom slobodnom voljom izabrala da se upustim u gotovo sve specifično ženske životne uloge – ističe Danasova sagovornica.
Eto, Danas je objavio prikaze tvoja četiri romana, jedne zbirke pripovedaka i jedne publicističke knjige. Objavio je i prikaze osamnaest knjiga Mirjane Đurđević. Zahvalna sam Danasu da se prihvatio tako obimnog posla da u kontinuitetu možemo da sagledamo opuse izabranih autorki. Životi su nam ionako razmrvljeni u komadiće koje teško možemo spojiti.
– Izgledala mi je kao nemoguća misija ova tvoja ideja, da stvaralaštvo naših književnica predstaviš retrospektivnim nizom tekstova o svim knjigama jedne autorke po redu njihovog objavljivanja. Pitala sam se koga će danas zanimati tekstovi o knjigama objavljenim pre pet, 15 ili 30 godina?! Prezasićeni smo informacijama i slikama. Uspevamo da pročitamo samo naslove i parole. U sveopštem ubrzanju, poduhvat Nadežde Radović i lista Danas značajan je za razumevanje tematskih, stilskih i idejnih linija naših književnica u prethodnih nekoliko decenija, ali i kao glas otpora prebrzom zaboravljanju.
Za tvoj književni rad najznačajnija ličnost je svakako slikarka Milena Pavlović Barili. Ona je tema tvog prvog romana „Autoportret sa Milenom“ i publicističkog naslova „Kao veliki kompas: Milena Pavlović Barili – pisma i portreti“, tvoje najnovije knjige.
– Imala sam 29 godina kad je objavljen roman „Autoportret sa Milenom“. Milena je imala 36 kad je umrla. Bila sam vrlo mlada dok sam pisala, a Milena je samo mladost i imala. Tako sam i sama sazrevala, pišući taj bildungs roman o sazrevanju jedne mlade ženske osobe čiji identitet oblikuje njen umetnički talenat. Moja fascinacija Milenom Pavlović Barili počela je u ranom detinjstvu, kada su me roditelji prvi put odveli u njenu galeriju u Požarevcu, Mileninom i mom rodnom gradu. Magični, nadrealni svet njenih slika, a naročito njena sposobnost da na bezbroj načina varira sopstveno lice, postali su deo mog sveta spontano i prirodno, dok još nisam gotovo ništa znala ni o slikarstvu, ni o Mileninom životu, ni o umetnosti uopšte. U tu priču uronila sam svim srcem. I, kako to obično biva, naišla na mnoga zatvorena vrata. Bilo je to vreme pre interneta. Mada je još uvek bilo živih ljudi koji su poznavali Milenu i njenu majku, nisam kod njih, osim retkih izuzetaka, naišla na veliko razumevanje. Jedna mi je gospođa čak rekla: „Odakle ti pravo? Ti si suviše mlada.“ Ali, srećom, tu su bile biblioteke i očaravajući miris starih knjiga i novina. Sada znam da su upravo te praznine spasle moj roman. Naterale su me da zaronim dublje u psihološki i emicionalni svet te talentovane, suptilne i strastvene mlade žene.
Da li te je nešto od onoga novog što si saznala o Mileni iznenadilo?
– Dok sam istraživala Milenino srodstvo sa književnicom Milicom Janković, iznenadila su me saznanja o ženama koje su prethodile Mileni i Milici, o generaciji njihovih majki. One su pripadale prvim generacijama ozbiljnije obrazovanih žena, koje su govorile strane jezike, čitale i pisale najmanje na francuskom, svirale poneki instrument. One su se školovale i u Srbiji i u inostranstvu. Ipak, po završetku školovanja nisu mogle lako da se vrate u patrijarhalne obrasce u svojoj sredini. Država nije znala šta će s njima, a nije bila voljna da ih zapošljava. Porodice su žurile da ih udaju, tretirajući njihovo obrazovanje kao deo miraza. I Miličina i Milenina majka su žene koje su u braku rodile decu i ubrzo se razvele, a njihove primarne porodice su ih prihvatile zajedno sa njihovom decom. Jesu to bile u osnovi patrijarhalne i religiozne porodice, ali su one, takođe, imale za mene neočekivanu širinu vidika i svest o modernom i savremenom.
U zbirci pripovedaka, koje uđoše u brojne antologije, tvoj rodni grad se, takođe, prepoznaje.
– Bez moje namere i unapred smišljene koncepcije, moj rodni grad Požarevac i njegova okolina postaće prostor u kome se odvija veliki deo radnje mojih knjiga. U mojoj drugoj knjizi, zbirci priča „Sveto stado“, jedna priča se zove „Sat“ i govori o potpisivanju Požarevačkog mira iz 1718. U toj priči sam se zapravo bavila istočnjačkim i zapadnim poimanjem vremena, pitanjima trajnosti i prolaznosti. I tu sam, kao i u svoj svojoj prozi, birala određene istorijske događaje i epohe vrlo udaljene od moje realnosti, samo da bih bolje izoštrila pojave i kretanja koja uočavam u sopstvenom okruženju. Tu knjigu sam pisala tokom 90-ih, kada sam kao i većina ljudi u mom okruženju, bila zapitana nad čovekovom potrebom da ima moć i nad uzrocima i posledicama te potrebe.
Naredna tri romana su vezana za rano hrišćanstvo i rekla bih pre svega etički kodeks ranohrišćana/ranohrišćanki.
– Kad sam počela da pišem svoj drugi roman „Emilija Leta“, krenula sam iz Zaječara, u čijoj blizini se nalaze ostaci kompleksa Feliks Romulijana, dvorskog kompleksa jednog od vladara rimskog carstva Galerija i njegove majke Romule. Susret sa arheologom Dragoslavom Srejovićem pokazao mi je koliko malo znamo o tlu kojim gazimo. On mi je pomogao da prostor ne sagledavam samo horizontalno, već i vertikalno, kroz slojeve ljudskog postojanja koji su nam prethodili. To mi je pomoglo da sadašnjost sagledavam sa svešću da ćemo, uprkos osećaju sopstvene važnosti, ubrzo i sami postati samo sloj toga tla. Izučavajući priču o Galeriju, rimskom vladaru rođenom u okolini Zaječara, naišla sam na podatak da se on razveo od svoje žene sa kojim je imao ćerku Maksimilu. Izostanak imena te žene razgnevio je moju inače miroljubivu prirodu. Dala sam joj ime Emilija Leta i napisala roman o ženi koju je muž ostavio kad je postao car. Kad je roman izašao i dobio nagradu „Branko Ćopić“, shvatila sam koliko se malo zna o životu Rimljana na našem tlu. Zato sam se zadržala u toj epohi i potom napisala roman „Mesečari iz Marguma“ i „Helena ili o nemiru“.
Osim istorijske potke sva tri romana problematizaju jedan po jedan mogući životni izbor glavnih junakinja.
– Ono na čemu sam zasnovala svoje romene nisu bitke i istorijske zavrzlame, već me zanimala sudbina žena u njihovim dominantnim životnim ulogama i u trusnim istorijskim okolnostima. „Emilija Leta“ je priča o supruzi, o razvodu, koji je najsavremenija moguća tema. Tu sam se bavila izazovima konstruisanja novog identiteta nakon razvoda. U sledećem romanu „Mesečari iz Marguma“ glavna junakinja Julija Mas je ljubavnica. Dok Emilija u okolini Požarevca, u Viminacijumu čiji se ostaci i danas mogu posetiti, provodi samo kratak ali važan deo svog života, Julija Mas ceo život živi u Margumu, gradu na ušću Morave u Dunav. Ostaci Marguma bili su vidljivi sve do izgradnje hidrocentrale Đerdap, koja je podigla nivo Dunava i poplavila Margum. Ta me je situacija inspirisala da napišem priču o onim moćnim talasima emocija koji nas poklope kad ih ne očekujemo, kad ne znamo šta ćemo s njima, a ni uz najveći napor ne možemo da im se otrgnemo.
Roman „Helena ili o nemiru“, za koji sam dobila nagradu „Biljana Jovanović“, obično se predstavlja kao roman o Heleni, majci cara Konstantina Velikog, što on u osnovi i jeste. Ali ja sam ga pisala delom da bih zaokružila svoju priču o Rimljanima sa našeg tla, ali više da bih se uhvatila u koštac sa pozicijom majke. Savremena književnost se mnogo bavi figurom majke, ali gotovo uvek iz ugla ćerke ili sina. Meni je trebala majka koja nije samo negovatelj ili izvor frustracija, već majka koja ima kompletnu žensku egzistenciju. Naročito mi je bilo izazovno da prikažem odnos majke i odraslog sina. Helena je bila ponosna kad je njen sin izdao Milanski edikt, po kome se svim stanovnicima carstva dozvoljava da slobodno upražnjavaju svoju religiju. Isto toliko je bila zaprepašćena kad je on petnaestak godina kasnije, u sukobu sa ideološkim neistomišljenikom jeretikom Arijem, izdao naređenje da se sve njegove knjige imaju spaliti, a vlasnici pogubiti. Kad je našla Hristov krst, Helena ga nije poslala svom sinu, što je on očekivao. Majka je našla način da svog odraslog sina nauči da je previše moći u jednom čoveku pogubno i za druge, ali i za samog tog čoveka.
Pisma kao ključaonica za pogled u Milenin život
– Iz naizgled slučajnog razgovora u Galeriji Milene Pavlović Barili u Požarevcu, u koju i dalje svraćam kao u nekakvo svetilište, iskrsla je ideja da priredim za objavljivanje Mileninu epistoalrnu zaostavštinu. Bila sam oduševljena što ću (konačno) imati pred sobom svo to blago. Međutim, Milena nije sistematično čuvala svoja pisma, a i gde bi, kad se stalno seljakala po malim iznajmljenim stanovima i ateljeima. Sačuvano je samo ono što je uspela da sakupi Milenina majka Danica. U tom trenutku po godinama sam bila bliže Danici nego Mileni, pa je bio drugačiji i moj odnos prema svakom papiriću, svakom tragu njenog rukopisa. Predamnom je bilo nekoliko privatnih pisama Ivana Mešatrovića, tri pisma Siba Miličića, poruke Čedomilja Mijatovića upućene Mileni u Londonu, telegram princeze Jelene Karađorđević Romanov, koji mi je izgledao kao violinski ključ za celu složenu priču o Mileninom srodstvu sa Karađorđevićima i još mnogo toga. Svako to pismo bilo je samo ključaonica kroz koju se tek nazirao neki segment Mileninog života, ali uvek i važna epizoda naše kulturne istorije. Zato sam ponovo krenula u istraživanje, ovoga puta koristeći se svojim dugogodišnjim novinarskim iskustvom. Tako je nastala publicistička knjiga „Kao veliki kompas: Milena Pavlović Barili, pisma i portreti“ – govori o nastanku druge svoje knjige posvećene slavnoj slikarki sagovornica Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
