Mladi su učinili više nego sva srpska inteligencija i opozicija zajedno: Glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić, jedan od inicijatora ProGlasa, u intervjuu za slovenački list Delo

Sa svojih 61 godinu, priznaje da njegova generacija u tom boju nije bila uspešna, ali od mladih ljudi koji su Srbiju podigli na noge ima velika očekivanja.

Protesti srpskih studenata koji zahtevaju konačan obračun sa korupcijom i funkcionisanje institucija pravne države traju već tri meseca.

Danas (u subotu, 1. februara) će se studentima iz Novog Sada pridružiti kolege iz drugih delova Srbije, koji su nakon dva dana hodanja stigli u drugi po veličini srpski grad i zatvoriće sve tri mosta preko Dunava u znak sećanja na 15 poginulih u nesreći, kada se srušio krov novosadske železničke stanice.

Iako je predsednik Aleksandar Vučić pokušao da ih smiri smenom premijera Miloša Vučevića, to studente nije zadovoljilo.

Šta Vučić ima da kaže, njih ne zanima, jer mu ne veruju, i sve je očiglednije da režim puca po šavovima.

O stanju u Srbiji, koje ljude stalno tera na proteste, razgovarali smo u Beogradu sa poznatim glumcem i režiserom Draganom Bjelogrlićem.

Sreli smo se u beogradskom naselju Vračar, u kafani Moda, i već na početku razgovora, Bjelogrlić je tražio mesto gde ćemo biti sigurni od radoznalih ušiju Vučićevih pristalica.

U jednom trenutku razgovora, u kafanu je ušao lepo obučen mladić, a Bjelogrlić ga je pozdravio širokim osmehom i pitanjem da li je bio na protestima.

„Nisam. Nadam se da ćemo sve ovo preživeti“, rekao je mladić.

„Neki ćemo preživeti, a neki nećete“, široko se nasmešio glumac, i nije bilo sumnje da je ovo rekao nekom ko je blizak režimu, a mladić je nakon toga brzo potonuo iza svog stola.

Šta se dakle dešava u Srbiji?

Vlast tvrdi da se u Srbiji događa neka vrsta „obojene revolucije“, nešto poput Ukrajine pre jedanaest godina, i da su sponzori protesta spoljni neprijatelji. Koliko je opasna takva retorika?

– Takva politička retorika nije ništa novo. Istu su koristili za nas demonstrante koji smo u 90-im protestovali protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima. Novo je samo „ukrajinski scenario“ jer su marketinški stručnjaci režima verovatno procenili da će paralela s Ukrajinom u ljudima izazvati strah od rata i potpunog raspada države. Naravno da je takva retorika opasna i duboko destruktivna za društvo i narod u celini. Etiketiranje i vređanje političkih protivnika, ali i ljudi koji razmišljaju drugačije, postalo je prepoznatljiva karakteristika vladavine Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Verovatno nije on prvi smislio takve taktike?

– Ovaj oblik „govora mržnje“ u srpsku političku scenu uveo je radikal Vojislav Šešelj u 90-im. Ovaj govor mržnje bio je sastavljen od najgorih laži, optužbi i uvreda na račun ljudi i institucija koje nisu bile po njegovom političkom ukusu.

Kako je to izgledalo?

– Sećam se kad je Šešelj prvi put gostovao na televiziji 1991. godine. Kao mladić koji je odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji, bio sam iskreno šokiran kad sam čuo da Hrvate naziva ustašama, Slovence konjušarima, muslimane balijama, a mnoge ugledne Srbe naziva izdajnicima, plaćenicima koji rade za CIA-u, Mosad i slične bljuvotine. Tada sam bio siguran da će ga odmah posle emisije uhapsiti.

I nisu ga uhapsili.

– Nisu ga uhapsili, a mi smo dočekali da njegovi učenici danas sa takvim stavovima kreiraju političku realnost koju već godinama živimo.

Liberalniji, proevropski deo Srbije je 90-ih protestovao protiv Miloševića, a nakon njegovog pada nije bilo protesta, ali sada već dugo protestuju protiv aktuelnog režima. Kakva je sudbina tih pokušaja?

– U svojim filmskim i TV radovima često se vraćam u prošlost, pa relativno dobro poznajem istoriju svog naroda. Srbija je od svog nastanka bila jasno podeljena na „građansku – modernu“, okrenutu evropskoj baštini i vrednostima sa jedne strane, i „tradicionalnu – ruralnu“ Srbiju, oslonjenu na nasledstvo otomanske kulture sa druge strane. Ova podela se u više od 200 godina postojanja srpske državnosti menjala, ali u suštini ostala ista. Odatle potiče tzv. mit o dve Srbije.

Srbija nije jedina država koja je podeljena na takav način.

– Naravno, postoje dve Slovenije, dve Hrvatske, dve Nemačke i tako dalje, ali nigde raskol među ova dva društvena pola nije tako dubok kao u Srbiji. Ova „građanska“ Srbija, bila ona liberalna ili konzervativna, oduvek je bila u manjini, ali je održavala korak s progresivnom Evropom.

Kako se to odražava u praksi?

– To je ono kad Slovenci dođu u Beograd ili Novi Sad i upoznaju ljude i mesta koja izgledaju kao da su u srcu Berlina ili NJujorka. To je ta, kako bi rekao moj prijatelj Manjifiko, „belosvetska Srbija“. Druga, koju sada ovde nazivaju prva Srbija, ostala je zarobljena u krugu primitivizma i pogrešnog tumačenja tradicionalnih vrednosti. Ovaj krug je opstao jer je odgovarao lošim vladarima, nekada Miloševiću, a danas Vučiću, koji nisu imali prosvetiteljske ambicije, već su zloupotrebljavali zbunjenost ljudi da bi lakše vladali.

Gde je prostor za evropske vrednosti, za proevropsku Srbiju?

– Zbog svega pomenutog, ova proevropska Srbija već godinama bori se na protestima želeći da objasni našim dobrim, ali zavednim sugrađanima da takozvane evropske vrednosti nisu nikakve đavolske podvale koje im pokušava nametnuti pogani Zapad, kao što ih ubeđuje aktuelna vlast.

Kako se uopšte boriti protiv toga?

– Ovaj boj je težak, ali moguć. To nam pokazuju i studentski protesti, koji su uspeli da podignu celu Srbiju. Ovih dana na ulice izlaze gradovi i sela koji nikada nisu protestovali. Da pojasnim, srpski narod spada među retke male narode u Evropi, ako nije i jedini, koji je sam izborio svoju državnost u 19. veku. Sam je stvorio dve dinastije, Obrenoviće i Karađorđeviće. To je nešto na šta je svaki Srbin ponosan, i treba da budemo ponosni na to.

Ali?

– Ipak, sve to je na neki način stvorilo pogrešno uverenje da smo sami sebi dovoljni i da možemo da se suprotstavimo velikima. I to smo u 20. veku skupo platili. Izgubili smo veliki deo, verovatno onaj najbolji, pripadnika našeg naroda. Kombinacija ponosa i ogorčenja koja je zahvatila srpski narod u 20. veku nažalost je stvorila izuzetno povoljan teren za manipulaciju. Ovu manipulaciju je vršio Milošević u 90-im, a isto to radi Vučić poslednjih deset godina.

Dešava se mnogo toga, kako da u Sloveniji razumemo vašu stalnu borbu?

– Vi Slovenci teško razumete naš srpski revolucionarni duh. (smeh)

Srbija je na evropskom putu, ali je takođe i blizu Rusiji zbog različitih veza, čak čujem dosta ruskog jezika na ulicama.

– Da, sada je tako, u godinama nakon izbijanja rata u Ukrajini. U Srbiju je došlo zaista mnogo Rusa, njihovih firmi, dosta IT kompanija, a Rusi otvaraju svoje restorane u Beogradu. Ne bih to isključivo povezivao sa srpsko-ruskom povezanošću. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije protiv Rusije, pa je logično da su došli ovde, jer je ovo jedini put koji je ostao otvoren za njih u Evropi. Možda postoji čak neki globalni dogovor da im ostanu otvorena vrata, pa Srbija postaje neka vrsta Kazablanke za Ruse.

Kako gledate na tradicionalne veze između dva naroda, koliko su jake?

– U jednom intervjuu sam rekao da je ova veza iracionalna, i mnogi su me zbog toga kritikovali. Možda nisam bio dovoljno jasan i iskoristiću priliku da bolje objasnim svoje stajalište. Ta veza je zapravo iracionalna jer je pretežno emotivna pošto volimo da kažemo da nam je ruska duša bliska. Sve što je emocionalno, teško je istovremeno racionalno. I ja kada pomislim na Rusiju, kad se setim svog prvog odlaska u Moskvu, nešto se desi u meni. Racionalno, mnogo mi je bliži Beč ili Pariz na jedan ili drugi način. Svega ima u pozadini svih tih osećanja.

Možda je to pripadnost istoj veri?

– Teško to povezivati samo sa crkvom, jer smo se borili i protiv Bugara koji su isto pravoslavci. Rusi nam u prošlosti verovatno nisu mnogo pomogli, ali nas nisu nikada napali, a svi ostali su nas napadali. Teško nalazimo ekonomske razloge za entuzijazam prema Rusiji, malo naših ljudi je otišlo da radi tamo, izbeglice nisu bežale u Rusiju, slabo poznajemo njihovu savremenu kulturu. Ko poznaje njihove aktuelne filmove, muzičke hitove? Jedan od razloga je sigurno i ruski otpor Americi, a Amerika je, kao što znate, bombardovala Srbiju.

Zašto se istorija u Srbiji stalno ponavlja?

– Često razmišljam o tome zašto često biramo autokrate. Negde ozbiljno grešimo. Zaista ozbiljno grešimo. Kad pogledam istoriju, vidim da nije mnogo naroda s tako bogatom i raskošnom istorijom kao što je srpski. U 19. i 20. veku naš narod je bio na pravoj strani, ali je Milošević poremetio mnoge stvari i još se čini kao da se nismo oporavili od toga. Sećam se ljudi iz 90-ih, kad sam bio mlađi, koji su govorili da će nas sve što on radi skupo koštati i da nam trebati generacije da se oporavimo. Naša generacija je uništena od strane Miloševića, a sada ovi mladi ljudi vraćaju nadu.

U čemu je ova generacija drugačija?

– Sve ovo što ovi mladi rade… Oni su nova generacija koja se ne seća Miloševića, odlučno se protive Vučiću, ne opterećuje ih strašna baština Kosova i gubitka teritorija, ne pamte ratove, u sebi nemaju mržnje i trauma zbog rata. Ove studentske proteste smatram mnogo važnijim nego samo borbom protiv autokrate, to je stvarna generacijska promena. Ako ovim mladima uspe da oteraju ovaj režim, oni neće oterati samo jednog autokratu, nego celu jednu epohu. Epopeju koja je počela sa katastrofalnom politikom Miloševića, za kojeg mnogi veruju da je naneo puno zla celom Balkanu, ali zapravo je najviše zla naneo svom srpskom narodu jer ga je, pored ostalog, udaljio od zapadne civilizacije, gde Srbija prirodno pripada. Ovi mladi ljudi zatvaraju ovu epohu.

U svojim govorima često kažete da se u Srbiji živi zločin i kazna.

– Cela generacija koja je pokušala nešto da uradi na početku ovog veka, nije bila uspešna, bila je opterećena nekim traumama iz prošlosti. Volim da kažem da su oni počinili zločin jer im u 12 godina nije uspelo da urede državu, njene institucije i da se izbore sa korupcijom. Onda je stigla kazna u obliku Vučića, i sada ta kazna traje. Mi sada živimo kaznu.

Dakle, nadate se da će mladima uspeti ono što nije uspelo onima posle Miloševića?

– Verujem da će ovi mladi ljudi koji istinski demokratski razmišljaju uspeti u svojim naporima da poboljšaju stanje u društvu.

Deca vas spasavaju, ta generacija koja se često kritikuje kao čudna i ona kojoj ništa nije važno. Kako to?

– Pogledajte primer iz prakse. Pozorišta i umetnici su stali uz mlade, pozorišta i glumci uvek stanu na pravu stranu. U pozorištima, u podršci studentima, glumci redovno glasaju da li da predstava igra ili ne. U jednoj od predstava, trojica glumaca, stariji od 50 godina, glasali su da predstava ide, dok je pet mladih bilo protiv. Jednom od tih starijih od 50 godina sam rekao da on više nema pravo da glasa, može samo da pita mlade ljude hoće li igrati predstavu. Rekao sam mu: „Ti i ja smo završili sa glasanjem, ti i ja smo tim mladima ostavili Vučića i Vulina. Šta mi još da pričamo? Nismo smeli da im ostavimo ovo s čim se sada bore. Odakle nam pravo da govorimo mladima šta da rade? Mi treba da ih slušamo i gledamo kako im možemo pomoći.“

A šta ako se mladi negde i greše?

– Čak i ako negde greše, možemo paziti da ne pogreše previše, ali samo savetima. Do sada nisam video da prave mnogo grešaka. Ovi mladi ljudi su za dva meseca uradili više nego sva srpska inteligencija i opozicija zajedno u poslednjih 12 godina. Za mene tu nema nikakve dileme. Kada razgovaram sa mladima, uvek započnem svoj nastup sa tim da ću im reći šta mislim, a oni neka me mirno otkače. Sa njima mogu samo da podelim svoja razmišljanja.

Šta oni kažu na to?

– Prija im i ne protive se. Dobro, za njih sam glumac sa kojim su odrasli, odrasli su uz moje filmove i to poštuju, ali to ne treba zloupotrebljavati. Trudim se da ih pratim i kažem im šta mislim, ali ne pada mi na pamet da im držim lekcije.

Ova generacija čisti za vama?

– Da, može se reći da čiste za nama. Zaista se nadam, i to je moja najveća nada, da generacija koja je sada izašla tako odlučno može nešto da pomeri. Pazite, pre šest meseci smo mislili da ove mlade ništa ne zanima, da su oportunisti, da su ih društvene mreže odvele u pravcu društvenog autizma, a onda smo odjednom videli u šta se to pretvara.

Ta strašna mlada generacija…

– To su naše zablude. Generacija koja se polako priprema za odlazak, uvek gleda na novu, mlađu generaciju i pita se u šta se svet menja. Nove generacije, to je uvek katastrofa. Ali ovi sada, ovi klinci su bolji od nas, u to sam siguran. To ne znači da će biti bolji na kraju, ali sada su sigurno bolji od nas. Bilo bi strašno da ovu bitku izgubimo. To bi bilo strašno za Srbiju koja se predugo gubila i izgubila previše mladih, hrabrih i časnih ljudi. Za mali narod smo pretrpeli mnoge udarce i ako izgubimo i ovu generaciju, bojim se da možemo izgubiti i 21. vek. Zato svim srcem i svim svojim bićem podržavam ove mlade ljude u njihovoj borbi.

Intervju je prenesen uz dozvolu Dragan Bjelogrlića i uredništva Dela