Na nepoznatoj teritoriji

Krajem 1992. Bil Vajmen je, posle više od deset godina najavljivanja takvog poteza, napustio Rolling Stonese. „Bilo je dosta“, izjavio je. Počeo sam da se bavim rokenrolom da bih se proveo i video malo sveta“. Kod ostalih to nije naišlo na mnogo razumevanja: „Sviranje u Rolling Stonesima je kao služenje vojske“, komentarisao je Čarli Vots. „Ne odlazi kad ko hoće“. Kit Ričards je kasnije govorio: „Bio sam spreman da ubijem Bila. Vikao sam: Kako se usuđuješ? Niko ne odlazi!“
Vajmen ih je ipak napustio i Stonesi su postali četvorka. Tokom devedesetih, snimali su solidne, ali ni po čemu posebne albume kao što su „Voodoo Lounge“ ili „Bridges To Babylon“, i držali maratonske, spektakularne turneje. Vajmenov odlazak ne samo da ih nije obeshrabrio, nego je čak pojačao osećaj zajedništva kod ostale četvorice. To „zbijanje redova“ nije bilo nimalo čudno, jer Rolling Stonesi su se našli na nepoznatoj teritoriji: naime, nijedna grupa pre njih nije se u rokenrolu održala tako dugo i sa takvim uspehom. Ričards je, sredinom devedesetih, o tome govorio sa mešavinom ponosa i straha: „Ovo gde se Stonesi sada nalaze liči na stare karte sa zmajevima i natpisom Kraj sveta. Ovde više nema putokaza i niko ne može da kaže šta sada treba raditi. Uprkos tome, mi smo još uvek u stanju da ostalima pokažemo trik ili dva“.

Poslednji put?

Još negde od kraja šezdesetih, mediji su svaku turneju Rolling Stonesa proglašavali „poslednjom“, „oproštajnom“, i tako dalje. Sama grupa to nije činila nikad. Naprotiv, Stonesi su govorili kako im ni u jednom trenutku nije padalo na pamet da takvom pričom podmazuju prodaju karata. Ovoga puta, međutim, informacije da Rolling Stonesi završavaju karijeru stižu iz krugova koji su im veoma bliski, od ljudi koji su visoko rangirani u njihovoj hijerarhiji. Ako je to tačno – a čak i ako nije – njihov prvi dolazak u Beograd ujedno će biti i poslednji.

Bio je u pravu: Rolling Stonese je, recimo, na „Voodoo Lounge“ turneji videlo više od šest miliona ljudi, a kompletna zarada iznosila je 300 miliona dolara. Za grupu je, na toj turneji, radilo 450 ljudi. Za šou je bila potrebna snaga od 3.840.000 vati; upotrebljavano je osam milja kabla, 310 zvučnika i čak 1.500 reflektora! Bina, sastavljena od 176 tona sjajnog čelika, bila je iz grada u grad prenošena u 56 specijalnih transportera, a transport sa jednog kontinenta na drugi obavljan je pomoću 72 prekookeanska kontejnera i tri džambo džeta 727. Četvrti avion istog tipa bio je rezervisan za grupu i ekipu najbližih saradnika.

Feljton je gotov – kolor dodatak stiže!

Feljton Ivana Ivačkovića posvećen Stonesima, priređen specijalno za Danas, povodom prvog gostovanja svetske rok atrakcije u Beogradu, današnjim nastavkom završen je. Ali, čitaoce Danasa, krajem juna očekuje još jedno iznenađenje. Danas priprema veliki dodatak (u punom koloru) posvećen Stonesima, u kome će zainteresovani saznati sve i malo više o čuvenom bendu i njegovim prvim gostovanjima u Srbiji i Crnoj Gori. Rolling Stonesi će se na beogradskom Hipodromu pojaviti 14. jula (istorijske) 2007, a pet dana pre toga, 9. jula održaće koncert i na budvanskoj plaži Jaz. Organizator je Mjuzik star prodakšn.

Ma koliko ove brojke bile fascinantne, Stonesi su u novi milenijum ušli sa još većim ciframa. Na turneji „A Bigger Bang“, u okviru koje dolaze u Beograd i Budvu, opremu prenose u čak 68 šlepera, a procenjuje se da će, po završetku poslednjeg koncerta, ovog leta u Londonu, biti bogatiji za nekih 500 miliona dolara. Nije loše za grupu čiji članovi ukupno imaju više od 250 godina.
Šalu na stranu, priča o Rolling Stonesima mogla bi se sumirati ovako: šezdesetih su uticaje Didlija i Berija pretvorili u sopstvenu plemenitu leguru čiji sjaj ne bledi do današnjih dana. Tokom sedamdesetih su se pretvorili u decu kapitalizma, ali su još uvek umeli, ne okrećući leđa svojoj prošlosti nego izvlačeći iz nje ono najbolje, da podmetnu nogu nesnalažljivim kritičarima. Tokom osamdesetih, a pogotovo krajem te decenije, pokazali su da riznica nije ispražnjena, a njihova nesvakidašnja vitalnost omogućila im je da sa nadmoćnim smeškom odbiju svrstavanje u kategoriju „starih dobrih“, gde su, pod uslovom da su imali sreće, završili njihovi vršnjaci. Najzad, od devedesetih naovamo, praćeni milionima fanova, popularniji nego ikad, prkose zakonima trendova i biologije.
Pa, zašto bi, onda, bilo čudno što im se stalno vraćamo, kao neprežaljenoj ljubavi ili neizlečivom poroku?