foto Zoran MišićRifat Rifatović, novopazarski glumac, dobitnik Sterijine nagrade za ulogu u predstavi „Ako dugo gledaš u ponor „2024. godine, u proteklih nekoliko godina etablirao se kao jedan od najboljih glumaca sa ovih prostora.
Šira javnost i publika sve češće imaju prilike da ga vide u raznim filmskim i televizijskim ulogama.
Prethodnih meseci javno je stao na stranu studenata Srbije i njegov angažman postao je primećen jer je gorljivost i temperament stavio u službu borbe za slobodu, bratstvo i jednakost, a svojim prisustvom na ulicama dao veliku podršku studentima kako DUNP-a, tako i svih ostalih univerziteta Srbije.
Rifat veruje da ne sme da se stane, čak i kada mislimo da je sve promašeno, te da je potrebno samo malo više strpljenja i onda krug počinje da se okreće na drugu stranu.
On ističe da gluma, profesija kojom se bavi, ne znači – kako mnogi misle – lagati i folirati, već najiskrenije braniti i kreirati sve ljude koji se nađu u dramskim tekstovima… tako je i u životu.
Pad sistema vrednosti u Srbiji?
– Od Tita mi nismo imali uređen sistem. Jugoslavija je bila bitna zbog sistema, a ne zbog uređenja. Od raspada Jugoslavije današnje državice nemaju sistem (izuzimam Sloveniju). Taj pad sistema vrednosti u sferi života je prilično, da tako kažem, zajeban, ali posmatrano iz ugla umetnosti – haos je divan za stvaranje i kreaciju. To je najbolje što umetnost može da izvuče iz ovog vremena. Takva vrsta haosa pogodna je za razvijanje kritičke svesti. Nije prijatno nikome od nas što živimo u ovom vremenu, ali je korisno za dodatno jačanje kritičke svesti.
Početak lošeg krenuo je sa političkim pluralizmom i pojavom SPS-a, SPO-a i svih tih desničarskih klerofašističkih politika uvijenih u nacionalizam, što je rezultiralo krvavim ratovima na prostoru jedne divne države. Kada se to koliko-toliko rešilo, počeli smo da gradimo neke vrednosti koje smo već imali, ali smo ih zaboravili. Sada nam se dešava da nikako ne uspevamo da stvorimo dobar sistem za život. Ta vrsta haosa jeste potentna za razvijanje kritičke svesti i za kritičko delovanje kroz umetnost.
Umetnik i angažman?
– Umetnik jeste angažman, odnosno angažman može da bude umetnik – to mi je možda tačnija formulacija. To angažovanje pokazuje da smo zdravi, živi i da smo u ovom vremenu ludila potencijalno i pametni. U mom teatarskom svetu to znači da ovaj haos i pad sistema vrednosti u brojnim malim pozorištima daju fantastične umetničke rezultate jer kritički stav u odnosu na današnji život gotovo unisono dolazi do izražaja. Primeri Sombora, Vranja, Zrenjanina i Novog Pazara samo su neki od dokaza da je to zaista tako. Divno je što pozorišta iz unutrašnjosti u ovakvim vremenima iskoče u prvi plan, samo zato što se u centralnim teatrima desi manjak hrabrosti i iskrenosti.
Možda na trenutak zaboravimo koliko nam je ljubav potrebna i važna za kreaciju i stvaranje, pa je to divna prilika da se poklope kocke – jer kocke moraju da se poklope – da bi se desila magija. Sada sam u prilici da upoređujem šta se dešava među mojim kolegama jer sarađujem i sa drugim pozorištima. Zahvalan sam što pripadam sjajnom glumačkom novopazarskom ansamblu i smatram da su moje kolege u velikoj većini važan glas razuma. Svi oni su hrabri i spremni da vode borbu kako na sceni, tako i na ulicama gradova širom Srbije. Ono što je meni jako bitno jeste da pripadam ovoj ekipi osvešćenih i svesnih ljudi – kako iz Pazara, tako i iz cele države.
Borba na ulicama? Kako to komentarišeš?
– Borbu ne komentarišem. Delujem! U svakom obliku u kom mogu, ja, Rifat Rifatović, postavljam glavu na panj zbog istine, pravde i verovanja u bolje sutra, odnosno – više ne želim da verujem u bolje sutra. Sada želim da verujem u bolje danas. To mi je motiv. Još naročito sada, kada imam sve razloge da budem zadovoljan i srećan, tek sada imam želju da dodatno budem na onoj strani koja je strana pravde, strana istine, strana ljudskosti, građanske svesti i slobode.
Kako komentarišete pokušaj ubacivanja klice međunacionalne netrpeljivosti od strane vlasti?
– Vlastodršci su oduvek bili u istoj igri. Nisu oni promenili svoju igru ni za sekundu, samo je pitanje jesmo li mi spremni da priznamo da ponovo prisustvujemo istoj šemi – istom spinu, prodavanju iste magle i, na kraju, kupovini te magle. Oni sebe nisu unapredili, isti su sistemi i fore koje prodaju. Meni u jednom trenutku samo ne bude jasno dokle će dobar deo građana da prihvata tu vrstu igre kao bitnu. Ne, ona više ne sme da bude bitna. Nacionalizam je jeftina stvar da bi nas toliko koštala.
Studenti Srbije i iskazano zajedništvo?
– Bolest je svuda ista, a i zdravlje je svuda isto. Tako da ne mislim da su ni bolest ni zdravlje vezani za lokaciju, već je pitanje koliko se to prezentuje i koliko je vidljivo široj javnosti. Konačno, vidljivost mladih iz Pazara je očita i pre svega tu moram da izdvojim Davuda Delimeđca, koji je u Utisku nedelje pre osam meseci izgovorio tačnu frazu: “Nisi nadležan”. To nam je ključ. Mladi su nas vratili na fabrička podešavanja čija je osnovna postavka da prepoznamo i da ne pristajemo na istu igru. Mladi su ti koje treba da slušamo, jer su oni sa dvadeset godina pokazali da više znaju i osećaju nego mi sa pedeset.
Da li ste optimista?
– Apsolutno da! Priznajem da sam se opet zaljubio u ovu vrstu borbe i želje za dobrim i za slobodom i drago mi je što je tako. Ponavljam – apsolutni sam optimista.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
