Najbolji fotoaparat je onaj koji imate u ruci kad se nešto događa

… dobitnika više od 200 priznanja za fotografski rad, koji se poslednjih godina otisnuo i u vode dokumentarnog i animiranog filma. Živković je odlučio da svoju zbirku fotografija prirode Srbije, nastalu tokom poslednjih trideset godina, pokloni Prirodnjačkom muzeju u kom je i počeo fotografsku karijeru, a na izložbi „Fotograf u carstvu prirode“ na Malom Kalemegdanu izložen je deo tog materijala. U okviru izložbe koja će trajati do sredine septembra, biće predstavljena i Živkovićeva monografija „Terra Recognita“ sa više od dve stotine fotografija iz zbirke koja je poklonjena Prirodnjačkom muzeju.

– Izgleda da je postalo čudno da neko nekom nešto pokloni, jer je to prvo pitanje svih medija, mada to nije moj prvi poklon muzejima. Imam izložbe koje sam poklonio Muzeju Vojvodine, Muzeju u Leskovcu, imam fotke u Muzeju fotografije u Barseloni, Bugarskoj – gradu Šumenu, gde sam nekoliko puta izlagao, gde su bili isto tako fascinirani time što neko nešto poklanja. Generalno, fotografije žive samo dok ih neko gleda. Meni u kući mogu jedino da stoje ispod kreveta, na polici ili ne znam gde da skupljaju prašinu. Ovako će barem ostati i za neko drugo vreme i za neke druge ljude. Što se tiče poklona Prirodnjačkom muzeju, ja sam upravo u njemu započeo svoju priču i zvuči mi logično da to tamo i ostane – kaže u razgovoru za Danas Milan Živković, čija je izložba „Fotograf u carstvu prirode“ i neka vrsta popularizacije principa Epson didžigrafije (Digigraphie), koja je zakon u kvalitetnoj naučnoj fotografiji.

* Možete da kažete nešto više o poklonjenoj zbirci?

– Fotografija će biti mnogo više od tih pomenutih 200, ako među snimke računamo i dijapozitive. To je ona danas zaboravljena kategorija, a njih ima više od desetak hiljada. Sad me čeka posao, jer sam želeo da sa dijapozitivima Muzeju ostavim i elektronsku verziju da to može da koristi.

* Koliko fotografisanje prirode zahteva poznavanje biologije i drugih srodnih naučnih disciplina?

– I da i ne. Imam drugara koji u Smederevu radi kao staklorezac, a jedan je od najboljih makrofotografa koje poznajem, a koji nema veze sa biologijom. S druge strane, ja sam nesuđeni profa biologije, koji je znao šta snima. Meni je u nekom delu priče to i prednost, ali i ograničavajući faktor. Ja sam često želeo da to što snimam ostane kao fotografija koja će biti dokaz postojanja neke vrste. Opet, ima ljudi koji fotografije bukvalno pretvaraju u čiste apstrakcije, koje su likovno neverovatno zanimljive, ali je na njima ta vrsta dovedena do neprepoznatljivosti. Tako gledano, to je priča koja ima dva kraja.

* Poznati ste po insistiranju na tome da slikate samo žive i slobodne životinje.

– Da. Jedino odstupanje od tog pravila su mrmoljci – mali tritoni koji izgledaju kao mali zmajevi u vodi. Ja sam svojevremeno zbog njih, ali i zbog nekih mojih drugih interesovanja kupio pravi podvodni fotoaparat. U to vreme NIKON imati je bilo pravo čudo, ali njih i dalje nisam mogao da snimam, jer oni žive u tako mutnoj vodi da se bukvalno ne vidi ništa na tri milimetra. Da bismo mogli da ih fotografišemo pravio sam specijalne akvarijume, fotografisao ih, nahranio, vratio nazad odakle su i došli. Generalno, klauzula „nijedna životinja nije povređena“ kod mene se i te kako poštuje.

* Šta sve zahteva snimanje u prirodi i koje standarde postavlja muzejsko arhiviranje?

– Postoji knjiga o makrofotografiji koja je izašla sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i milenijuma. Napravio je Lester Lefkovic, jedan od eksperata za makrofotografiju. On je u uvodu napisao da je makrofotografija kao odnos muškarca i žene – dok god ste dovoljno daleko ne treba vam ništa, kad priđete bliže, treba vam sve više i više. To je tako i sa fotografisanjem malih životinja, a istovremeno i velikih, ako treba da koristite teške teleobjektive i ostale stvari. To je poprilična količina opreme i tehnike da biste mogli da priđete nekoj životinji, a pogotovo onim životinjama koje su jako plašljive. Iz tog razloga, na primer, fotografi velikih životinja koriste one ogromne „topove“ od teleobjektiva koji nisu jeftine sprave. Puno njih košta više nego jedan dobar automobil. Što se tiče arhiviranja, to je priča o Epsonovom sistemu Epson didžigrafija, gde sam ja, igrom slučaja, jedan od prvih i jedini koji to dobio od Epsona, jer se to plaćalo neke ozbiljne pare. To je sistem u kome imate kontrolisanu štampu – svaka od fotografija sada izložena može da traje, prema nekim prvim testovima, više od 100, po poslednjim testovima i više od 400 godina, pošto se sve to radi u posebnom institutu koji se zove Vilson risrč u Americi. Zato ja dajem garanciju za prvih 100 godina, posle neka mi daju reklamacije.

* Da li je fotografisanje prirode umetnost ili zanat?

– Zavisi. Ja moram da priznam da užasno mrzim termin umetnička fotografija, jer za mene fotografije se dele na dobre i loše. Fotografija se ili svidi ili se ne svidi, a definiciju umetnosti ostavljam onome ko to gleda. Trudio sam se da fotografije koje sam radio budu što je moguće lepše, ali sam na neki način bio sputan time što sam hteo da imaju i neku naučnu i dokumentarnu vrednost. Umetnost je tu jako diskutabilna stvar. Uvek kao primer pominjem Modiljanija, Gogena ili Van Goga, koji su umrli kao siromasi, jer su ih kritičari satirali u to vreme, a danas su najpoznatiji slikari.

* Osim slikanja prirode, bavili ste se aktom, starim brodovima… Koliko vam je Banat važan kao foto tema?

– Ja sam dete ravnice u koju sam smrtno zaljubljen. Često se događalo da ovde dođu ljudi i kažu: „Jao, pa ovo je sve ravno, šta tu ima da se slika.“ Igrom slučaja družio sam se i sa jednim od bivših ambasadora Japana, koji je bio zaluđen za fotografiju, a pošto sam bio urednik časopisa, stalno je bio kod nas u redakciji i išli smo zajedno da fotografišemo. Jednom smo pravili veliki fotosafari sa lovcima iz Novog Miloševa. Došao je i jedan moj drugar iz Francuske, on gleda: „Pa šta ovde ima da se fotografiše“, a kad smo krenuli i on je počeo da otkriva stvari – shvatio je da iako sve izgleda jednako, u stvari baš u tim malim varijacijama ima mnogo mnogo prelepih stvari.

* Fotografija je univerzalni jezik komunikacije, a savremena tehnologija učinila ju je dostupnom svima. Koliko to masovno slikanje mobilnim telefonima i drugim aparatima utiče na negovanje kvaliteta fotografije i samu foto struku?

– To je pitanje o kome može da se priča satima. Gomila onih koji se bave profesionalnom fotografijom generalno mrze razvoj svih ovih tehnologija jer su im „uzele hleb“. Ja spadam u one koji nemaju ništa protiv, jer je digitalna fotografija vratila fotografiju među ljude, mobilni telefoni još više. Generalno najbolji fotoaparat je onaj koji imate u ruci kad se nešto događa. S druge strane, mobilni telefon zbog svoje veličine – veličine objektiva, konstrukcije tog fotoaparata, ima ozbiljna ograničenja u izgledu fotografija, koja sad konstruktori pokušavaju da zaobiđu stavljanjem dve, tri kamere, softvera koji simulira efekte objektiva… LJudi se danas zapanje kad vide ja ponesem Nikon D5, fotoaparat koji ima dva kilograma i objektiv koji je isto toliko težak – ja držim u ruci tri i po kilograma, a neko mobilni telefon. Razlika u kvalitetu i mogućnostima je očigledna, jer ne postoji ništa što sa tim ozbiljnim fotoaparatom ne možete da ulovite ili da snimite, ali tu težinu i veličinu će retko ko da nosi sa sobom. Zato nemam ništa protiv i pomagao sam čak u realizaciji nekih fantastičnih izložbi koje su snimljene mobilnim telefonom. Svaka stvar ima svoju priču i svako može kreativno da se izrazi na onaj način koji mu to odgovara. Čak ima jako zanimljivih makrofotografija prirode koje su snimljene mobilnim telefonima. Stvarno nemam nikakav problem sa tim. Kad gledate fotografiju na njoj ne piše čime je snimljena – ili vam se sviđa ili ne. Uticaj postoji samo na količinu – danas se u jednom danu na društvene mreže postavi više fotografija nego što je snimljeno tokom cele istorije fotografije do pojave mobilnih telefona.

* Šta mislite o kvalitetu fotografije u štampanim medijima u Srbiji danas?

– Ha, ha… Ja sam neko ko se druži sa foto-reporterima, a više od 16 godina bio sam vezan za časopis ReFoto – 13-14 godina sam bio njegov urednik i cela ta foto-reporterska ekipa su moji prijatelji. Često sam upadao u rasprave sa njima i stalno ih kritikovao zašto ne nauče barem da napišu i priču, a ne da donesu samo fotografije. Znamo da mediji, pogotovo štampani, danas imaju ozbiljan problem da opstanu, jer sve se preselio na ove nesretne mobilne telefone i pametne uređaje. Imamo čudnu situaciju – urednik, umesto da angažuje foto-reportera i plati mu dnevnice, kupu novinaru mali, bilo koji od ovih prozumer fotoaparatčića koji danas imaju fantastične mogućnosti i mogu svašta da urade. Novinar ne mora čak ni da zna da slika, dovoljno je da snimi malo šire, pa da urednik fotografije smesti kadar i ima sasvim prihvatljive fotografije. Ne kažem savršene, ali koštaju samo dnevnicu jednog čoveka. Ne trebaju dva. Tu je najveća muka mojih drugara foto-reportera koji su na to moje pitanje zašto ne pišu tekstove uvek odgovarali da su fotografi, a ne pisci, i onda ostali bez posla. Ima puno puno foto-reportera koji menjaju te stvari, a da ne pominjem da je posao foto-reportera danas zbog tih elektronskih medija postao potpuno lud – foto-reporter prvo na sceni razvuče stativ, stavi fotoaparat i prebaci ga u video mod na video, a drugim fotoaparatom pokriva fotografije, da bi posle slao taj video-materijal i fotografije. Jako teško, do besmisla.

* Kakva je sad Vaša uloga na sajtu ReFoto?

– Ja sam urednik. Trudimo se da što je moguće više uradimo, ali naša redakcija je, nažalost, kao i u drugim medijima, mala. Ranije se ReFoto kao štampani medij ponosio time što nikad nismo ukrali, prepisali ili preneli nečiji tekst. Čak je bilo obrnuto – davali smo svoje tekstove časopisima u Mađarskoj i okolnom zemljama, ali mi smo se uvek uzdali u ono što se zove naša pamet. Časopis ReFoto, bez neke preterane skromnosti, bio je jedan od najboljih časopisa koji je mogao da stoji rame uz rame sa bilo kojim časopisom u svetu. Nažalost, kao i svi ostale štampane medije pregazili su ga elektronski mediji.

* Koliko se kod nas polaže na kulturu fotografije danas?

– Nek stvari se, nadam se, menjaju, ali sama kultura fotografije vezana je za istu priču kao i sve ostale kulture. U stvari, priča o kulturi je vrlo škakljiva. Ono što je za mene šund za nekog je vrhunac kulture i obrnuto. Danas je najgledaniji rijaliti, a za moju generaciju, koja se bavila nekim sasvim drugim stvarima, to je poražavajuće. Ista priča je sa muzikom. Nama je bilo nezamislivo da slušamo turbo-folk, danas mladi ne mogu da žive bez njega. Ja se trudim da ostanem otvorenog uma, da mogu da prihvatim sve ove različite stvari i sve što drugi vole – ništa ljudsko nije mi strano, ali se trudim da se držim mojih stvari.

O padanju i trčanju

– LJude treba pozvati da što više fotografišu i da se okrenu prirodi, jer, nažalost, mediji, neću na navodom imena, često naprave haos kad je reč o prirodi, od koje se svet tolko otuđio da je ne poznaje. Recimo, kad su prošle jeseni smrdibube, one bakarne stenice, počele da traže mesto da prezime – one često ulaze u stanove, nađu neku rupicu da prežive i nikom ništa – neko je „pustio buvu“ kako su to to najstrašnija stvorenja koja se ljudima podvlače pod kožu i ne mogu ni hirurški da se odstrane. Napravljen je haos. Ja sam hteo da podnesem civilnu tužbu zbog izazivanje javne opasnosti, samo da imam vremena da se time bavim. Ista priča je i sa zmijama u gradovima. One su nam najveći prijatelji, a mi ih satiremo, jer ih se ljudi plaše. Oni ne znaju da svake godine u ovoj zemlji umre nekoliko stotina ljudi od mišje groznice. To niko ne piše jer su to pojedinačni slučajevi, a zmije se hrane isključivo miševima. Zaključak je jasan. Mislim da je to što se događa vezano za taj neki, uslovno rečeno, razvoj civilizacije. Danas kad odete u park od mladih roditelja stalno čujete jednu potpuno besmislenu rečenicu: „Nemoj da trčiš, jer ćeš da padneš“. Dete koje ne padne nikada neće naučiti ni da trči. Mi od starta stvaramo hendikepirane ljude. Naučili smo da se plašimo svega i svačega – kad vidite majku koja vrišti, jer je pored nje proletela osa i napravi paniku ili sluša radio kako su su stravične bakarne stenice napadaju ljude kao u nekom SF horor filmu, šta dalje da očekujete – kaže Milan Živković.

Od Žisela do Katovica

– LJudi obično kažu da treba da se koncentrišu na jednu oblast. Ja sam radio svašta zanimljivo u životu, ali se trudim da svaku od tih stvari zaokružim u neke celine. Na ovogodišnjem 48. Žiselu u Omoljici – to je najstariji festival amaterskog filma i fotografije, čiji najveći deo potiče iz velike banatske ravnice, imao sam izložbu o belocrkvenskom karnevalu. Palo mi je na pamet da napravim fotografije karnevala drugačije od onog što svi rade. Uz odobrenje organizatora, otišao tamo sa najprofesionalnijim studijskom rasvetom koja danas može da se kupi – sa Pro foto D2 flešom, ogromnim modifikatorima svetla, najnovijim Nikonom od 50 megapiksela i napravio bukvalno studijske portrete učesnika festivala koji se kreću. Normalno, odštampao sam ih na moj način – to su velike fotografije skockane za izlaganje. Na Žiselu sam imao i „Paralelne živote“, ali to je neka druga priča, jer sam prešao sa fotografije na film, ali ne bih mnogo o tome sada. Kad je reč o fotografiji, pored Prirodnjačkog muzeja i izložbe na Žiselu, trenutno imam izložbe: „Banat u Sremskim Karlovcima“, koju je organizovao Muzej Vojvodine, „Balkan elektrik“ u Katovicama u Poljskoj, a očekuje se i otvaranje izložbe u Beloj Crkvi – objašnjava Milan Živković.