„Ćacilend“ u Narodnom pozorištu

Ali, za razliku od drugih kuća, u nacionalnom teatru koji je „silovan“ od represivnih režima, Miloševićevog i ovog današnjeg, gotovo dve i po decenije, i gde odavno gledamo razne političke farse i šikaniranje „nepodobnih“ umetnika, ovih dana se premijerno događaju neke „predstave“ kakve do sada ipak nismo videli.

Dobrilu Bobu Stojnić, prvakinju Drame skoro šezdeset godina, novo obezbeđenje, u prisustvu novog SNS upravnika, operskog peveča Dragoljuba Bajića, isteralo je iz pozorišta zato što nema „ausvajs“, rečima, „marš napolje“, i „zvaćemo policiju ako ne izađeš“.

A SNS komesarka i narodna poslanica ove stranke, direktorka Opere Ljubica Vraneš, interno je saopštila zaposlenima pre desetak dana da su svi službeni i poslovni razgovori sa njom proglašeni poslovnom tajnom.

„Sve u skladu sa aktom o proceni bezbednosnog rizika za objekat, imovinu, živote zaposlenih i posetilaca, kao i za samo poslovanje“.

Zaposlenima se, stoga, nalaže da „bez njene saglasnosti ne mogu da objavljuju bilo kakve informacije na neformalnim grupama na veb-platformama i društvenim mrežama“.

„Zanimljivo“ je da je saopštenje Ljubice Vraneš stiglo nekoliko dana pošto su svetski mediji objavili da je američko Ministarstvo odbrane, iliti Pentagon, uvelo nova ograničenja zaposlenima i novinarima koji prate njegov rad, kojim se zahteva od njih da ne koriste bilo kakve informacije čije objavljivanje nije formalno odobreno od strane ovlašćenog službenika, čak i ako nisu klasifikovane pod oznakom tajnosti,

Osim što bi mogli da naslutimo da je direktorka Opere „prepisala“ ovaj dokument, sada se jasno otvara vizija da nova uprava Narodno pozorište vidi kao nekakav Pentagon, „kancelariju“ za odbranu režima, iliti neku varijantu finijeg „ćacilenda“, bez klozeta.

Ali, da li to ikoga iznenađuje, kad je na čelo Narodnog od juna ove godine dovedena najjača SNS eskadrila protiv umetnika koji, osim što protestuju sa studentima, na kraju predstava publiku pozdravljaju indeksima, crvenom šakom i transparentima.

Od Dragoslava Bokana, neostvarenog filmskog reditelja i pisca, inkriminisanog komandanta paravojne formacije 90-tih godina i sledbenika „radikala“, koji je sada predsednik Upravnog odbora NP (preporučio se pozivima da studente treba toliko isprebijati da im protestri ne padnu napamet), do upravnika, direktora Opere i Baleta, i ostalih članova UO.

Međutim, ključno pitanje je šta će zaposleni u nacionalnom teatru sada da urade:

Da li će njihov odgovor u novoj sezoni protiv odluka Vraneš, Bokana, Bajića, protiv „ćacilendizacije“ njihove kuće, nezapamćeno prostačkog isterivanja Bobe Stojnić, protiv otkaza honorarnim saradnicima, „sledbenicima“ studenata kojima nije istekao ugovor, i mnogih drugih kaznenih udaraca koji su u najavi, konačno biti generalni štrajk? Ili će sve, kao i do sada, ostati na javnim apelima, protestima i žalbama?

Jer, kao što znamo, i u realnom životu, baš kao i u pozorišnim predstavama, diktatori i kraljevi postoje zahvaljujući onima koji „igraju“ njihove podanike. I da nije podanika – ne bi bilo ni diktatora!