Naš divni gospodin Šole, koji nas je zadužio velikom ljubavlju

Jedan od najznačajnijih srpskih reditelja i scenarista, sa najdužim stvaralačkim stažom, kako je u ime Kinoteke podsetila Ksenija Zelenović, preminuo je 8. oktobra u 93. godini, a iza sebe je ostavio više od 120 filmskih i televizijskih ostvarenja, od kojih se mnoga smatraju antologijskim.
Od umetnika koji je u decenijama našeg političkog i društvenog mraka, posebno u godinama ovog režima, sa istom strašću i angažmanom bio posvećen borbi za demokratske i kulturne vrednosti, drugačiju, bolju Srbiju, i koji će u delu naše javnosti ostati upamćen po svojim visokim moralnim i etičkim nazorima, gotovo isto kao i po svom stvaralaštvu, prva se oprostila rediteljka Ana Marija Rosi.

– Lična karta Zdravka Šotre bi me obavezivala da kažem kako nas je napustio najstariji član Udruženja filmskih umetnika Srbije. Međutim, odgovorno tvrdim da je bio najmlađi. Zvala sam ga da razgovaramo za časopis Kinoteka, negde o njegovom devedesetom rođendanu. Rekao je – može. Kazala sam mu da je to obimno, da ću ga prošetati po celoj karijeri i da će da potraje, rekao je – može. Morala sam da mu napomenem unapred da može da se desi da mu, kao reditelj, postavim i neko pitanje pitanje koje mu neće biti po volji. Rekao je – može. Kazala sam da znam da on najviše voli rano ujutro jer tad šeta ali da ja ne mogu da progovorim tako rano i da mi slabo radi mozak u to doba. I tada je rekao – može, pomeriću šetnju.

Za ovaj intervju, kako je navele, spremala se kao đak i kao kolega, i radovala se tom susretu u „Poslednjoj šansi“, njegovoj komšijskoj kafani, i njenoj prvoj kafani u životu.

– Imala sam u glavi da razgovaram sa čovekom koji je snimio 124 svega – igranih filmova, televizijskih drama, serija, zabavnih i dokumentarnih filmova. Najviše za platu u TV Beograd, kasnije Radio televiziji Srbije. Ne poznajem reditelja koji je imao duži radni vek. Uz to, naspisao je knjigu koju je nazvao „Mojih 500 glumaca“. Rečju, nema mnogo glumaca sa kojima nije radio. I žalio kad bi ih ispraćao u planine. Bio nam je dragocen kao počasni član Asocijacije reditelja: da sasluša kad treba, da odgovori na pitanje, da dobro predloži… Da profesionalno posvećen podrži svaku važnu akciju. Da ljudski čestit i ispravan uvek sagledava zajednički interes. Da hercegovački čvrst i istrajan bude strog prema sebi, pravedan prema drugima.

Ana Marija Rosi podsetila je da je Šotra jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, a i našoj Kinoteci, ostavio neke od najboljih filmova i dokumentaraca. O njima, kako je rekla, može da govori samo po ličnom izboru, ali važnije je saznanje da svaki od njih vezuje zajednička nit: čuvena Šotrina brzina u radu.

– U ona pitanja koja sam spremila za susret na Tašmajdanu, bila je i molba da mi objasni otkud taj odnos prema poslu, koji ga je doveo do toga da glumcu, kad traži dubl, odgovara: „Da si umeo bolje, ti bi to uradio!“ Odgovorio je: „Malo priroda a malo više veliki rad, i eto mene goniča robova. Stekao sam naviku čoveka koji štedi i strahuje da će potrošiti novac, a da se neće snimiti ono što je planirano. Ustvari, nemam drugo objašnjenje osim da sam potekao iz pasivnih krajeva, da sam navikao da štedim jer nikada ničeg nije bilo dovoljno…“

Šotra je, kako je navela, tada objasnio da je čitavog radnog veka radio kao da je bio gonjen nekom furijom, ili sirotinjskim strahom da će potrošiti previše novca, da će sve propasti ako se ne ispuni plan. I svaki put se zaklinjao da će sledeći put raditi polako, temeljno, kao pravi, da neće gnječiti ekipu, ali badava.

– Svaki svoj film snimio je u proseku za trideset dana, dana, i moram da ga citiram: „Kusturica i ja smo jednom u isto vreme i za istog producenta snimali po film. On svoj „Crna mačka“, beli mačor radi 18 meseci, a ja „Lajanje na zvezde“ za 28 dana!“

Brojna su Šotrina dela preko kojih se prelamala poratna istorija, podsetila je. Jedna od najboljih TV serija snimljenih na ovom jeziku, „Više od igre“, skoro dve godine je čekala da bude emitovana. Razlog: nije dobro što se u njoj veliča srpski građanski predratni element, zaključio je Programski savet Televizije Beograd. Napisao je taj Programski odbor tačno 36 stvari koje treba izbaciti. Šotra je pristao na neke sitnice, većinu nije pristao da menja. Kada je 1977. godine promenjen predsednik Programskog odbora, novoimenovani Filip Matić je pogledao seriju i rekao da se odmah emituje.

– Dokle se sme ići u revalorizaciji uspeha partizanske revolucije, osetio je i Zdravko Šotra na primeru svog filma „Osvajanje slobode“. Rekao mi je da ga je voleo, što je bilo retko da izgovori za nešto svoje. Sanjao je da mu film bude prikazan u pulskoj Areni pred 12 hiljada gledalaca. Film nije bio uvršten u zvanični program i dopala mu je sala, doduše prepuna, Doma JNA u podne. I tu je doživeo ovacije i bes prisutnih novinara što se film ne prikazuje u Areni. Mihićeva priča o razočaranom komunisti koji je osvojio slobodu u ratu, ali ga ona guši u miru, bila je prerana da bude nagrađena u poslednjoj godini života Josipa Broza Tita.

Šotra je uspeo u Puli da otkači Azema Vlasija, člana žirija i člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Ovaj je hteo da mu objasni šta ne valja u „Osvajanju slobode“, a Šole mu je objasnio da se on u film razume kao „Marica u krivoga Stojka“!

Seriju „Učitelj“ i film „Idemo dalje“, kako je istakla Rosi, upamtile su brojne generacije. I svi su jednako plakali nad sudbinom dece bez roditelja, radovali se ljubavi učitelja Dragana Nikolića sa babicom Enom Begović, smejali se Bati Stojkoviču i sažaljevali Batu Živojinovića kao Nemca Šopenhauera. Uz seriju Viže od igre, to su dva zajednička dela dvojice prijatelja – pisca retkog i osobenog profila, Slobodana Stojanovića, i reditelja tanane ruke, Zdravka Šotre.

Međunacionalni odnosi su u Jugoslaviji od sedamdesetih nadalje bili veoma osetljiva tema. Šotra je to iskusio sa „Braćom po materi“, rađenim po knjizi Jovana Radulovića. Tek nekoliko godina pred raspad Jugoslavije, došao je u Pulu sa ovim filmom u kome Žarko Laušević i Slavko Štimac imaju istu majku, Miru Furlan, ali su im očevi jedan Hrvat, ustaša, i jedan Srbin, partizan. Za hrvatskog reditelja i člana žirija, bio je to antihrvatski film, a za Zdravka Šotru znak da se sve spremalo kako bi hrvatski reditelj Krsto Papić dobio Zlatnu arenu za svoj film „Život sa stricem“. I odmah krenuo za Beograd da stigne na večeru u svoj omiljeni Klub književnika. Sa Maderom će se zbližiti poslednjih decenija života.

– Svaki komentar o ovakvim festivalskim nepravdama Zdravko Šotra je izbegavao objašnjavajući da kritičari i ljudi u raznim žirijima rade svoj posao, a on radi svoj. I kada je u jednom trenutku, ipak, sabrao deo svog života u knjigu „Držeći se za vazduh“, dobili smo dragocena svedočenja ovog reditelja. Kao što su, bez sumnje, i ona svedočenja koja je pisao do poslednjeg trenutka. Ostavio je knjigu o svojim Šotrama. O korenima, o porodici, o rodjacima slikarima Branku i Mileni Šotri. Srećom, tu su njegov sin Marko i njegova supruga Neda Todorović, koja je poslednjih dvadeset godina bila upućena u sve što je radio, ali i u ono što je silno želeo ali nije stigao. Zato verujem da će njihovim zalaganjem, ta poslednja ostavština Zdravka Šotre, biti uskoro pred čitaocima – ispričala je u svom sećanju Ana Marija Rosi.

Svetlana Ceca Bojković je takođe podsetila da je pre dve godine Zdravko Šotra objavio knjigu „Mojih 500“ glumaca, a ovo njegovo izuzetno ostvarenje doživelo je na ovogodišnjem Sajmu knjiga drugo izdanje.

– Ova knjiga predstavlja najveću glumčku antologiju na srpskom jeziku. Ne znam da li postoji nešto slično na drugim jezicima, ali ovakvu ljudsku i istorijsku priču posvećenu glumcima mogao je da napiše samo Zdravko Šotra. Kako je podsetila, on je u knjizi napisao:

„Moji glumci…za vama ostaju i priče o vašim osobenostima, te puno šaljivih zgoda i duhovitosti. Ova knjiga želi da otrgne od zaborava što više tih Tespidovih sledbenika, i da iznađem kako sam se ja našao među njima…“.

Kniga, takođe, prema rečima Bojković, ukazuje na ogroman, skoro nepregledan rediteljski opus Zdravka Šotre, koji obuhva različite žanrove kroz koje su prolazili veliki glumci kojih više nema među nama, do najmlađih, koji ga mogu smatrati svojim ocem na stazi kojom su krenuli.

– Kao što je Šotra voleo glumce, tako smo i mi glumci voleli njega, uvek sa osmehom i nežnošću. Zato mislim da mi dugujemo njemu jednu obimnu monografiju koja bi obuhvatala njegov celokupni umetnički opus.

Ceca Bojković se prisetila i svog prvog susreta sa Šotrom, susreta koga se on, naravno, nikada nije mogao setiti, jer je bila samo jedna od „klinaca“.

– Pre više od šezdeset i kusur godina prijavila sam se na audiciju u Dečju dramsku grupu Radio Beograda. Govorila sam neku recitaciju, a onda su mi tražili da improvizujem – kao, idem kroz livadsko cveće i odjednom ugledam zmiju. Toliko sam strašno vrisnula, da sam se i ja trgla, i samo sam čula jedan ohrabrujući smeh. Okrenula sam se u tom pravcu i ugledala lepog, viskog čoveka koji je stajao još uvek osmehnut. Zauvek mi se urezala ta slika njegovog lica. Nisam znala ko je on, imala sam dvanaest godina, a taj smeh sam doživela kao odobravanje. Godine su prolazile, otišla sam na Akademiju, a na drugoj godini počela sam da igram u pozorištu i na televiziji. Jedan od prvih reditelja kod kojih sam igrala bio je Zdravko Šotra. Ta saradnja trajala je godinama kasnije kroz serije i filmove, i tako sam i ja postala jedna od 500 Šotrinih glumaca.

Kako je istakla jedna od naših največih glumica, ona je volela Šotrinu sposobnost da stvari nazove pravim imenom, da ne mistifikuje umetnost kojom se bavi.

– Pamtim ga po njegovom duhu i duhovitosti, po jednostavnosti sa kojom je objašnjavao ovaj naš posao. Bilo je u tome nečeg iskrenog, rekla bih, obojeno onim hercegovačkim valerom koji ga je držao čvrsto u granicama zdravorazumskog poimanja života. A opet, kad bih pogledala „Više od igre“, „Idemo dalje“, „Braću po materi“, osetila bih snagu njegovih emocija koje je, čini mi se, umeo majstorski da suspregne, kako bi na publiku delovale što jače.

Publika je jako volela Šotrine serije „Obraz uz Obraz“, „Zonu Zamfirovu“ koja je kao film ostvarila uspeh koji je do danas ostao nedostupan – milion i dvesta hiljada gledalaca u bioskopima. Volela je i druga njegova dela, „“Ranjeni orao“, „Santa Maria della Salute“, „Aleksandar od Jugoslavije“….

Prema rečima Bojković, Šotra je čitav svoj život radio, a kad nije snimao, pisao bi scenarije, i uspeo je da, na našu sreću, napiše i svoju autobiorafiju „Držeći se za vazduh“.

– O Šotrinom životu sam, do ove knjige, znala onoliko, koliko bih čula od njega, a to je bilo jako malo. U knjizi sam saznala o njemu lično, o porodici i tragediji koja je u Drugom svetskom ratu zadesila njegovu širu porodicu u hercegovačkim jamama – rekla je Bojković i citirala jedan dirljiv deo ove autobiografije:

„Moja majka Mara bila je blagost nikad i ničim nepomućena. Blagost prema svakom živom stvoru, može se reći i prema stvarima koje je okružuju. U sečanje su utisnulo jedno letnje popodne, kada su mi bile četiri godine. Smorilo me sunce, pa sam zaspao. Budim se, čujem „singerica“ staje…Otvaram oči i vidim njeno preblago lice kako mi se smeši. Iz bljeska mediteranskog popodneva blagost tog osmeha urezala se u moju detinju dušu za svagda…“.

– Kada sam ovo pročitala, shvatila sam. Zdravko Šotra, kog sam poznavala, imao je nešto od te majčine blagosti po kojoj ću ga zavuvek pamtiti. Slava mu – istakla je Ceca Bojković.

Reditelj Goran Marković nije bio samo kolega sa Šotrom, decenijama su bili vezani i iskrenim, bliskim prijateljstvom.

– Retko se događa da jedan autor liči na svoje delo, obično, kad vidimo autora, kad ga upoznamo, vidimo da smo ga potpuno drugačije zamišljali. Ali, Zdravko je, koliko ja mogu da zaključim, ličio na svoje delo, i duhovno, i i fizički. Kad pogledamo ovu fotografiju koja sada stoji ovde u Kinoteci, vidimo da je to njegovo delo. On je bio u isto vreme jedan jako oštrouman i oštar čovek, iako je bio blag, i zaista gospodin, ali je njegova oštrica ipak bila jako dobro naoštrena.

S druge strane, bio je šeret, uvek je pričao neke zanimljive anegdote, i sebi uopšte nije pridavao važnost. Bio je elegantan, otmen, bio je gospodskog ponašanja u svemu. Šotra

je, u stvari, najviše krio vatru koju je imao u sebi, to gospodstvo i ta suzdržanost prikrivali su jedan veliki temperament stvaralački – trudio se da celog života radi što više.

Radio je u godinama, kako je podsetio Marković, kad reditelji više ne rade.

– Šotra je pokušavao tu vatru da drži upaljenom, i uspevao je. Njegov nemir je bio jako bitan. Moram da kažem sada nešto što je vrlo važno: on je utemeljio na neki način stvaralački izraz Televizije Beograd, koja je jedno vreme bila jako produktivna i stvarala je važne stvari. Šotra je pripadao generaciji u kojoj su bili Sloba Stojanović, Duško Radović, Vasilije Popović, Filip David, kojih više nema, on je poslednji koji je otišao.

I on je tu vatru koje više nema, na neki način držao upaljenom. Nema je, jer ta televizija nije ta televizija, ona je sada RTS, u političkom je ropstvu, i više ne postoje uslovi da bude nešto što ljudima pružilo neku pravu vrednost. Šole je bio taj koji je pravio vrednosti, a takvih ljudi u RTS- u više nema, ili nisu zaposleni tamo. To je sada završena priča.

A kad pomislite šta je sve taj čovek napravio, onda vam je jasno da će to ostati, da će pretrpeti trku sa vremenom, da će pretrpeti i preživeti nove trendove, novi ritam života koji sledi. Njegova dela će ostati, ostaće pre svega kao vredno svedočanstvo jednog vremena u kome smo živeli. To je ono najvažnije – ne treba ništa drugo.

Ovo, zapravo, nije oproštaj sa Šocom, on nam je ostavio toliko toga lepog, da ćemo zanemariti što ga više nema fizički. On je tu u našim srcima i našem kolektivnom pamćenju, kao jedno neponovljivo srećno doba – rekao je Goran Marković.

Glumac Ljubomir Bulajić obratio se skupu, kako je rekao, iz srca, prisetivši se kako je Šotru upoznao kao jako mlad glumac i da mu je reditelj tada rekao: „Ti si nisi Crnogorac, ti si moj Hercegovac“.

– Rad sa njim bio je svojevrstan dril, a meni je pre svega bila izuzetna čast da ga poznajem. Ponosan sam što od tada nije prošao ni jedan njegov projekat da me se nije setio, s manjom ili većom ulogom, a kruna je bila glavna uloga u seriji ’Aleksandar od Jugoslavije – istakao je Bulajić.

Dodajući da je njegov odnos sa Šotrom bio „može se reći i turbulentan, mnogo smo se voleli, a znali i da se posvađamo“, istakao je da je „sve to bilo u žaru borbe, drugarstva i posla“.

– Šotra je imao bogat život, dug i pun svega i svačega. Uz tugu što je otišao, utehu treba tražiti u tome da je ovozemaljski život proživeo živopisno i jako, a sada će nastaviti da živi kroz nas, kroz naša sećanja i svoja dela – zaključio je Bulajić.

Ne pravite duplu štetu

Zamoljena da za Danas podeli utiske sa komemoracije, Neda Todorović, Šotrina života saputnica poslednjih dvadeset i više godina, kojoj je u svojoj knjizi „Držeći se za vazduh“ posvetio vrlo dirljivo i toplo poglavlje, objasnila je da je porodica odabrala četvoro govornika koje smo čuli:

– Želeli smo da to budu oni s kojima je Zdravko proveo skoro čitav život, kao što su Goran Marković, s kojim je godinama išao na utakmice i družio se privatno, i Svetlana Bojković. A da onda bude i neko od mladih reditelja, kao što je Ana Marija Rosi, i neko od njegovih najmađih glumaca, kao Ljuba Bulajić, tako da mislim da smo izabrali na dobar način, i da su sjajni bili svi. Ovo je bilo veliko uzbuđenje za nas, svako od njih je vrlo emotivno govorio.

– Činjenice znamo, a emocije su nešto, kad je u pitanju i Zdravkovo delo i njegova ličnost, što će ostati trajno. On je sve vreme nama govorio neke suštinske životne stvari, a ja sam od onih koja se jako nervira da li je sve urađeno, da li je sve bilo savršeno, kako juče nismo uradili to, prekjuče ono… Zdravko bi na to rekao: „Ne postoji juče ni preključe, postoji samo danas i postoji sutra. Nemojte sebi praviti duplu štetu – imate jednu stvar zbog koje se nervirate, ne gledajte u ono što je prošlo. nemojte se dalje nervirati“. I to je nešto od njegovih reči što mi je ostalo: svakog dana sebi kažem ne pravi duplu štetu – izjavila je Neda Todorović.

Komemoraciji u Jugoslovenskoj kinoteci prisustvovali su Šotrin sin Marko sa suprogom i sinom, supruga njegovoj pokojnog sina Igora sa sinom i drugi članovi porodice, producentkinja Jelica Rosandić, akademik Vida Ognjenović, Radoslav Rale Zelenović, nekadašnji direktor Kinoteke, Predrag Perišić, filmski i TV scenarista s kojim je sarađivao u Televiziji Beograd, reditelji Radivoje Raša Andrić, Božidar Đurović, Dejan Karaklajić, kao i prijatelji i poštovaoci.

Ono što je, nažalost, bilo upadljivo, jeste upravo odsustvo glumaca, a Šotra je u svojoj monografiji napravio ljubavni omaž glumačkoj  profesiji, radu i prijateljstvu sa njima…

Retrospektiva Šotrinih dela od 27. novembra

Ksenija Zelenović, zamenik direktora za programsku, prikazivačku i izdavačku delatnost u Jugoslovenskoj kinoteci, podsetila je na njegovu veliku karijeru, i u znak sećanja na Šotru najavila retrospektivu njegovih najvažnijih ostvarenja, koja će započeti u Jugoslovenskoj kinoteci 27. novembra.