Nekoliko slika s Bojanom Andrić

Slobodan Novaković s kojim sam se sprijateljio posle mog priloga o Danilu Kišu, odveo me je na kraj hodnika na drugom spratu (koji je posle bombardovanja RTS-a 1999. postao prvi sprat) Takovske 10 u zastakljenu sobu koju je Bojana delila s Mirom Otašević.

Slobodan mi je rekao kako bi trebalo njih dve da upoznam.

To je bilo godinu-dve posle progona mojih, kasnije prijatelja i poznanika, Ibrahima Hadžića, Filipa Davida, Miodraga Stanisavljevića i drugih.

I Mira i Bojana su tada bile „na ledu“.

Osetio sam da sam među svojima i bio sam prema njima sasvim otvoren.

Posle Petog oktobra Bojana me je u jednom razgovoru u Studiju na Košutnjaku pozvala da pređem u Redakciju za istoriografiju i da sarađujem s njom u Trezoru.

To mi je zaista imponovalo, ali bio sam već započeo seriju Pojmovnik politike.

Politički magazin, emisija pod nazivom Program s pogledom koju je pokrenuo reditelj Branislav Guzina a u okviru Informativne redakcije u proleće 2001, u kojoj sam i sam bio angažovan, odlučivši po prvi put da se kao novinar oprobam u informativnom programu, nikada nije emitovana.

Ja sam obradio temu uvođenja veronauke u škole.

Traka s emisijom posle raspada redakcije i mog odustajanja od informativnog programa i prelaska u Redakciju za kulturu, stajala je u mojoj kaseti sve do 2007. kada sam je predao Bojani i kada je emitovana u okviru Redakcije za istoriografiju a posle koje je upriličen razgovor sa mnom.

Bila je to prva cenzurisana emisija posle Petog oktobra na RTS-a.

Kasnije, početkom druge dekade novog veka kada sam prešao u Redakciju dokumentarnog programa moje su se teme često poklapale s onim što je Bojana obrađivala u Redakciji za istoriografiju.

Povodom moje serije Antisemitizam bio sam gost emisije Vrelina u Beogradu.

Bojana je (kao i ja) RTS videla i kao muzej i kao video-arhiv Jugoslavije i Srbije, televizijsku kuću koja je smatrana vodećom u ovom delu Evrope sve do devedesetih godina prošlog veka.

Imala je želju da na to neprestano podseća televizijske gledaoce.

Najvećim dobitkom svoga rada na RTS-u smatram i to što sam imao pristup arhivu, a u tim traganjima često mi je pomagala Bojana Andrić.

To što me je nekoliko puta ugostila u svojim emisijama smatram velikom čašću i srećom.

Bojana Andrić bila je izuzetno obrazovana i iskusna, jedan od retkih polihistora na RTS-u.

Poznavala je najveći deo srpske kulturne elite, što je krasilo samo velike ili najbolje novinare RTS-a.

Nismo se uvek slagali.

Bio sam politički isključiv i ponekad sam se mrštio na one koje je intervjuisala.

Ali ona je, kasnije sam to shvatio, poznavala ljude mnogo duže i dublje, dok sam ja previše insistirao na političkoj korektnosti.

Njen autoritet u redakciji bio je veliki ali diskretan.

Svojom mekom moći urednike i saradnike činila je izrazito produktivnima, tako da je Redakcija za istoriografiju, moglo bi se reći, bila poseban sistem u okviru RTS-a.

U našem društvu i kulturi sklonima potiskivanju i zaboravu, učitavanju (u prošlost) onoga što nam trenutno godi i politički odgovara, rad Bojane Andrić u Televiziji Beograd tek će biti otkrivan i valorizovan.

Čast je bilo raditi i sarađivati s njom.

Autor teksta je urednik u Redakciji dokumentarnog programa RTS-a