Nemanja Mate Đorđević: Kapa dole klincima za blokadu SKC-a

Nemanja Mate Đorđević je trenutno u pregovorima za dve velike izložbe. Jedna je u regionu, druga u Beogradu.

Kako kaže, ništa nije izdefinisano… Međutim, ono što jeste je razgovor „Dijalozi o principima i društvenom ugovoru u umetnosti“, u Bioskopu Balkan, koji će u utorak, 25. februara, od 19 sati voditi sa umetnikom Brankom Miliskovićem.

– Prva aluzija mi je da činjenica da je razgovor poput alhemije – reči i delovanje, a da se delo ne ostvaruje u labaratoriji već i najverovatnije u jednom subjektivnom saznanju – kaže Mate Đorđević upitan da otkrijete teme o kojima će biti reč u utorak uveče.

U najavi „Dijaloga“ se ističe da će, između ostalog, biti reči i o važnosti umetnosti i umetnika u savremenom društvu, kao i to da li i na koji način umetnici mogu da utiču na društvene promene. Kako Vi odgovarate?

– Šopenhauer u svojim Aforizmima ističe razliku između činova i dela. Umetničke produkcije nisu događaji. Dela nisu uobičajene pojave… Na njih nije moguće uticati voljom neke istorije ili neke strukture ili mnoštvom glasova, prema tome ono što definiše socijalno-političku istoriju naspram teorije saznanja je možda trenutno u nemoćnom ali zapravo logičanom amoku i zamoru materijala… Činove, zanat i strategiju veliki broj umetnika koristi u sopstvenoj nemoći – pogrešno.

Svedoci smo istupanja radnika u kulturi i pružanja podrške studentskim protestima, dok ujedno država radi na tome da izazove strah kod svih koji istupe. Kako to doživljavate? I šta misite o tome što je ustanak kulturnih radnika i umetnika tek sad dobio artikulisaniji glas i pažnju javnosti, iako su se umetnici i ranije oglašavali i žalili na loše stanje u kulturi u Srbiji. Šta se promenilo?

– Za mene lično to je bacanje kamena u siguran prostor. Zatim pokušaj da se uskoči u brod za svece i mučenike. Naše umetničke elite su oportunističke. Tek kada je neko poput Dece osvojio taj prostor za njih… Ti odrasli i precvali ljudi koriste antički model u kome se sasvim pomodno i šik utiskuju u tzv. originalni pečat vremena… Oni tim činom sebe isključuju iz prošlosti (što apsolutno je laž) ali sa predznakom da su izabrana dimenzija budućnosti kao kriterijuma i kao merila umetničkog ideala… to znači izložiti se takođe nerešivim logičnim kontradikcijama. Tu se vidi jedan pad u vremenu. Deca su Anđeli, ko može tako pokvareno da priđe anđelima ako ne umetnici? Umesto da se prosto sklone.

Kako Vi vidite stanje u kulturi u Srbiji?

– Amalgam: progresa kao užasa. Bodler je progres nazivao paganizmom glupaka. Široki domet mass media je stvorilo sliku…Univerzalnosti u kulturi koja zauvek odgađa realizaciju iste… U kreiranju te slike su učestvovali svi bez presedana.

Trenutno je u opticaju samoinicijativni povratak kulturnih institucija poput SKC-a onima kojima ti prostori pripadaju. Koliko prostor za stvaranje i međudelovanje – razmenu ideja, ima značaj za razvoj i nastanak kulturno-umetničke scene, uzevši u obzir da se upravo u SKC-u u prošlosti gradila i razvijala čitava jedna generacija naših značajnih umetnika?

– Prostor želja je sam po sebi prostor. U tome je velika poteškoća, promišljanje prostora je neprekidno u umetnosti. A takvi događaji imaju kanonski karakter. Kapa dole, klincima.

Da li ste razmišljali o tome zašto više nema „rokenrol zvezda“ među umetnicima, pa čak ni muzičkim, a bave se najbitnijim ljudskim emocijama i percepcijom sveta? Šta je doneo moderan svet u kome kapitalizam i država postaju dve strane eksploatacijskog i ugnjetavajućeg novčića, da li je njihov učinak i saradnja obesmislila „duhovni rad“ i umetničko stvaranje?

– Da parafraziram Liopardija da je najsnažnija moć iluzije kao varljivog zadovoljstva neuništiva, isto važi i za glupost. Prosto veliko siromaštvo duha pa i ono bukvalno siromaštvo su devalvirali ljudske osobine koje su kriterijum a kriterijum je spoj bez sumnje uvek daleko od slučajnog. Umetnik već duže vreme pod ovakvim pritiskom postaje slučajnim spletom okolnosti. Zar vas to ne čudi? Ili je možda po sredi jedan militarni duh koji unosi vojničku disciplinu vaspitavanja duha! Jedino čemu su me naučile Velike Monumentalne Srpske umetnosti je da ja: ne postoji, i to je: u redu, ja nikad ne bih želeo da postojim na onaj način kako oni to vide. U slikarstvu gde vlada jedinstveni prostor a zatim i vazduh koji možete da dišete od Italije do Francuske… Nemačke ili Holondije, upravo se taj vazduh nije kvario nizom stoleća. Da budem neprijatan, ko taj vazduh kvari?

Volela bih da se osvrnete na Vaše početke, poznanstvo sa velikim Vladimirom Veličkovićem, odlazak u Francusku, izgradnju i uticaje na Vaš jedinstven stil, nagrade i najznačajnije izložbe koje ste postavili, sjajne kritike koje ste za Vaš rad dobijali od svetski istaknutih umetničkih kritičara…

– Hvala Vam na ovome (smeh). To poznanstvo je bilo lakonski, mogu slobodno da kažem da je to stvar prepoznavanja. Dan-danas kad pomislim na to vidim Vladino: Veliko srce. A ja sam doista više nego opravdao njegovo poverenje. Mi smo bili dva sveta na prvi pogled ali sasvim koherentni u viđenju rešenja problema dela koje je na aršinima istorije slike koja se hrani slikarstvom. Francuska je došla dosta kameno bez sredstava, stipendija. Ali ja sam plivao u toj vatri… Neka neprirodna pakost i ljubomora koja važi do dana današnjeg se nakotila. Danas se smejem poput zmije… A tada je to bilo neprijatno bolno. Prosto u društvu u kome se u kulturi karte unapred podeljene: bio sam Niko! Razumete li sad koliko je meni organski važno što znam kad vidim ovu upitanost među ljudima za mlade i šta je njihova budućnost! Građa je došla iz jednog sasvim jasnog modusa radne etike, to što vi vidite kao jedinstven stil je zapravo radna moba, realizacija u njeno ime zapravo. Slikarstvo, rad i žrtvovanje vremena žive na istom ostrvu. A to ostrvo je čovek po sebi ili svojoj meri, njegova porodica, ukućani, flora ili fauna. Vidite to doista nije važno za celu sliku ali ja nisam nagrađivan, ja sam najnagrađivaniji autor sa ovih prostora od strane velikih sistema Evrope, regije i domaće provijencije. Sve to je samo dodalo gorivo na sledeći tematski niz: za njega nema otkupa dela (svaki otkup do sada bio je oboren), u struci on je nestručan (odbijen sam za docenta na FLU), a o Muzejsko-burazerskoj kleptokratiji ne bih trošio reči ect. Lep je to folklor dok bordel gori! Elem, sa tekstovima doista nije bilo problema danas se toga nakupilo dosta, svako mi je otkrio neku netačnost koju nisam znao da je vidljiva za oko kao poredak stvari. A izložbe, ni sam ne znam kako se to sve nanizalo (bez okretanja crvenog telefona)… Mislim da je stvar u slikama ili radovima… Koji su posle dužeg vremena nametnuli jednu ideologija prostoru koji je tražio: sliku! A te slike stoje…

Šta vas najdublje pokreće za stvaranje, o čemu kroz rad komunicirate, kako sa publikom tako i pre svega sa samim sobom?

– Recimo da je pokretač mehanizma zupčanika u nekom besmislenom mehanizmu stvaranja, ja to zovem Večno detinjstvo. Pred sobom je to logičan splet kontradikcija (…) sam proces nameće pravila… Slikari slikaju na jednom neodređenom mestu: ni tu, ni tamo već upravo na tom mestu neobjašnjivom. O publici nisam razmišljao nikada ne iz neke arogancije nego prosto iz jedne prirodne neposrednosti zato mi je doista toplo srce kad nekom to znači… A poseban mi je kompliment što među mladima toga ima toliko… Mnogo!

Kako boje koje koristite komuniciraju sa Vama tokom stvaranja, šta iskazuju?

– Boja je dosta komplikovana stvar… Nekad je dobro da je ima dovoljno. Nije dobro prekuvati sliku. Toga ima najviše. Boja jeste dugotrajna ali je sklona propadanju. Mene je uvek lično interesovala neka vrsta Antikolorita. To ne znači da boje nema ili da je to gama… Već kako da sa što manje kažem dosta.

Šta sam Vaš crtež „iscrtava“ tj. šta iz Vas reflektuje?

– Crtež je mučan proces. Evo ove zime sam crtao po ceo dan. Zima je bliska crtanju. U ateljeu je bilo dosta hladno pa sam se povukao. Mene je pokojni Vlada krstio da sam virtuoz crteža, danas kad o tome mislim i pogledam sve te dvojnike kojima su ti moji crteži značili više nego meni samom, pomislim: valjda je taj crtež utvrdio barijeru ako ne i prirodnu granicu u obliku jedne mane i vrline – on daje iluziju napretka samo da bi sakrio odsustvo istorije.

Zanima me imate li uzore i inspiracije, favorite iz pop kulture ili možda ja kao posmatrač „učitavam“ neke kultne sci fi, body horror apstraktne momente iz filmova i stripa, koje volim.

– Ja sam kopile svih tih uticaja doista. Neki su nastali dosta direktno ali neki su nastali podsvesno. Sve to što ste pomenuli crpi svoju inspiracije iz mitske i formalne baštine, slično najdubljem sloju pshizma, nesvesno. Za mene je „Tetovirani čovek“ (roman) važan koliko i „Ep o Gilgamešu“. Stoga je logično da ćete videti podjednako Egersa kod mene sasvim retroaktivno ali u ono meri koliko delimo ljubav prema jednom folklornom žanru. Jedina dva žanra koja deluju na ljude kao kolektivno osećanje u momentu gledanja su horori i pornografija. LJudi su podjednako u masi: uplašeni ili pohotni.

Vašem radu često se dodaje epitet „slikarstvo nesanice“, pa me zanima Vaš odnos prema javi i šta izaziva nesanicu?

– Taj citat je prevođenje jednog sistema filozofije. Francuski kritičar je na taj način hteo da moje radove stavi u ravan Sioranove filozofije koji je bolovao od insomnije neizlečivo. Pošto francuski jezik ima dosta slojeva čitanja jedan od njih su i te asocijacije poetskog karaktera. Lep je to gest. Java je uvek pod difuznim svetlom. Pretpostavljam da noć ima spasonosnu ulogu da vrati stvari unazad. Utvrdi neku psihoistoriju. No doista, ja već duže vreme ležem i budim se rano.