Trijumf naših filmova, Nikola Ležaić odbio da govori za RTS: Razglednica 72. festivala u Puli

Priča prati raspad SFRJ kroz nastup košarkaške reprezentacije Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Rimu 1991, i govori o jedinstvenoj ekipi košarkaša u istoriji sporta, koja se izborila za Zlatnu medalju za državu koja je tri dana pre podizanja jugoslovenske zastave na ovom takimičenju prestala da postoji.

Otvaranje 72. Pule proteklo je u znaku obeležavaja 80 godina pobede nad fašizmom, pesme “Bella ciao”, podizanja zastave Saveza udruga antifašista Istre u Areni, i premijere filma „Južina“, mladog splitskog autora Ante Marina.

Pobednicima su nagrade uručene 16. jula – Veliku zlatnu arenu za najbolji film 72. Pule poneo je „Mirotvorac” reditelja Ivana Ramljaka, najbolji reditelj je Igor Bezinović kome je za „Fiume o morte!“ pripala Zlatna arena za režiju, a Zlatna arena za najbolji film u programu Manjinske hrvatske koprodukcije dodeljena je porodičnoj drami „Kako je ovde tako zeleno?“ našeg reditelja i scenariste Nikole Ležaića.

Sa najvažnijom nagradom se vratila i naša rediteljka Emilija Gašić za film „78 dana“, koji je pobedio u novom Regionalnom programu, ostvarenja naših reditelja, među kojima su i Vuk Ršumović i Marko Đorđević, osvojila su ukupno šest Zlatnih arena i jedno Posebno priznanje, i trijumfovala u konkurenciji izvan Hrvatskog programa.

Na ceremoniji dodele nagrada duhovitošću i šarmom dominirali su Rade Šerbedžija i Bogdan Diklić, koji su uručivali Zlatnu arenu za najbolju glavnu žensku i mušku ulogu, i izuzetan rediteljski pristup (Nini Violić, Filipu Šovagoviću, Goranu Deviću).

Tri večeri pre ove ceremonije, uz ovacije publike u Areni, Bogdanu Dikliću uručena je Nagrada „Fabijan Šovagović“, najveće glumačko priznanje koje dodeljuje Društvo hrvatskih filmskih autora i producenata.

Pored Zlatne arene za najbolji film u konkurenciji sedam ostvarenja u selekciji Manjinske hrvatske koprodukcije, porodična drama Nikole Ležaića „Kako je ovde tako zeleno?“, ponela je iz Pule i Zlatnu arenu za najbolju glavnu mušku ulogu, koja je pripala Filipu Đuriću, i Zlatnu arenu za kameru (Aleksandar Pavlović).

Ležaićev novi film stigao je pred festivalsku publiku samo četiri večeri posle svetske premijere u Karlovim Varima, u Puli je bila regionalna premijera, a iz INK, gde je održana projekcija, ispraćen je ovacijama.

Među najglasnijim „navijačima“ njegovog filma bio je glumac Branislav Trifunović, koji je u Puli boravio privatno, a ostaće upamćeno i to da je Ležaić na festivalu odbio da daje izjave za RTS.

Kako ističe za naš list, on i ekipa njegovog filma nisu ni razmišljali o nagradama.

– Ovo mi je bio prvi put u Puli, i festival zaista ostavlja snažan utisak. Arena je grandiozna – dok sam sedeo tamo, lako sam mogao da zamislim sve te legendarne priče iz doba Jugoslavije, kad se čekalo da se brodić s Brijuna vrati, pa da kapetan prenese da li se Titu, koji je film gledao sam, dopao film – kaže Ležaić.

– Publika je sjajno reagovala. Posle projekcija mi je mnogo ljudi prilazilo – nakon nekoliko rečenica o filmu, spontano bi počinjali da dele lične priče, o sebi i svojim porodicama. Film ih je otvarao na jedan vrlo direktan i intiman način, što mi je možda i najvažniji utisak iz Pule.

A bilo je više fenomenalnih filmova, navodi Ležaić.

– Naravno, ponovo sam gledao „Fiume, o Morte!“ Igora Bezinovića – prvi put sam ga video u Beogradu, ali sam želeo da ga doživim i u Areni. Bio je veliki pljusak, ali je pubika ostala do kraja i nagradila ga ovacijama. Lično, film koji me je najviše oduševio je slovenački „Kaj ti je deklica“ rediteljke Urške Đukić, koji je takođe prikazan u konkurenciji Manjinske hrvatske koprodukcije – izuzetno precizan, duboko intiman film o odrastanju. Jedan od onih filmova za koje znaš da ih sam ne bi umeo napraviti, jer je toliko specifičan u svom pogledu na svet – autorski u najboljem smislu te reči, koliko god ona bila izlizana.

Kako objašnjava reditelj koji je za debitantski film „Tilva Roš“ 2010. osvojio nagradu Srce Sarajeva na Sarajevo Film Festivalu i bio nominovan za nagradu Evropske filmske akademije, a „Kako je ovde tako zeleno?“ je njegov drugi igrani film u karijeri, tri Arene u kategoriji Manjinskih koprodukcija oni zaista nisu očekivali.

– Iskreno, time se nismo ni bavili. Najviše nam je značilo što smo konačno mogli da podelimo film s „našom“ publikom, onom koja ne traži prevod. Film komunicira – i to je najlepše od svega – istče Nikola Ležaić.

U istoj konkurenciji, naš film „Među bogovima“ scenariste i reditelja Vuka Ršumovića doneo je Zlatnu arenu avganistansko-iranskoj glumici Ferešti Hoseini za najbolju glavnu žensku ulogu, a glumcu Nikoli Ristanovskom Zlatnu arenu za sporednu mušku ulogu.

„Ferešte Hoseini utjelovila je lik moderne Antigone – odlučne, postojane i nepokolebljive. Ulogu nosi s nevjerojatnim dostojanstvom i unutarnjom snagom, gradeći lik koji ostaje u gledatelju dugo nakon završetka filma“, ocenio je žiri.

Zlatnu arenu za najbolji Regionalni film osvojila je naša rediteljka Emilija Gašić za ostvarenje “78 dana”, koje je tokom prošle godine osvojilo brojna priznanja na svetskim, regionalnim i domaćim festivalima, a pokrovitelj nagrade u novoj takmičarskoj selekciji Pulskog festivala je medijska kompanija United Media.

“Ovaj film nagrađujemo zbog izuzetno nadahnutog spoja vješte naracije i originalnog formalnog pristupa, kojim je ispričana univerzalna priča – priča koja nam je slomila srce, ali ga istovremeno ispunila nadom za budućnost filma u regiji”, istaknuto je u saopštenju ovogodišnjeg žirija.

Na 72. Puli nagrađen je i naš film “Za danas toliko” reditelja Marka Đorđevića, kome je u Reginalnom programu odlukom istog žirija pripalo Posebno priznanje.

„Nagrađujemo ovaj promišljen i topao film, koji nas svojim nekonvencionalnim narativnim pristupom potiče da u svakodnevnom i naizgled običnom prepoznamo ono izuzetno”, saopštio je žiri.

U ovoj selekciji u konkurenciji su bila i ostvarenja „Restitucija, ili, San i java stare garde“ Želimira Žilnika, „Blum – Gospodari svoje budućnosti“ Jasmile Žbanić, „Anywhere Anytime“ italijanskog reditelja Milada Tangšira, koji je sa ovom migrantskom dramom na festivalu u Veneciji 2024. osvojio Nagradu „Luciano Sovena“, pa je uspeh Emilije Gašić i Marka Đorđevića utoliko značajniji.

U pratećem, Muzičkom programu 72. Pule, zablistala je Konstrakta, njen nastup sa bendom Zemlja gruva u bašti Festivalskog centra završen je ovacijama i skandiranjem publike Pumpaj!. Uz Darka Rundeka i njegov Eko Kvartet Konstrakta je bila događaj, i okupila je i najviše fanova.

Pored Žilnika koji je bio zvezda među „filmašima“ u Puli, tokom festivalskih dana, žureći s projekcije na projekciju u gotovo svim selekcijama, mogao se sresti filmski kritičar i publicista Miroljub Stojanović, a u našoj „delegaciji“ su bili i esejista i kritičar Miroljub Vučković, direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić…

Razglednica 72. festivala, za koji se generalno može reći bravo, ne bi bi bila potpuna bez još jedne važne impresije – Puležani i Puležanke su pokazali da i ovo leto žive u duhu gostoprimstva, slobodarske Istre i svog voljenog festivala – ispred Zlatnih vrata na ulazu u stari grad, sjajni ulični muzičari su svaki svoj jutaranji koncert počinjali pesmom „Bella ciao“, i završavali sa „Ay Carmela“ i „Besame Mucho“!

A u ćaskanju ispred Kina Vali, čekajući projekciju dokumentarca o oskarovcu Dušanu Vukotiću, dve profesorke književnosti su zamolile da prenesemo pozdrave našim studentima od „cijele Pule i Rijeke“.

„Možete bit ponosni na vašu mladost, studenti su vam sjajni, prepametni i prekrasni! I naše kolegice i kolege koji su skupa s njima. Od Evrope nema velike pomoći, mi njih u takvom protestu ne interesiramo. Jedino dobro bi nam se svima moglo dogoditi kad bi se mogli okupiti svi zajedno!“