INTERVJU Nikola Ležaić: Možda će neko biti prebijen zbog neposlušnosti vlasti, uhapšen, otpušten, ali toga se više niko ne plaši

Njegov novi film, drugi u karijeri, „Kako je ovde tako zeleno?“ doživeće svetsku premijeru 7. jula na 59. Festivalu u Karlovim Varima, a nekoliko večeri kasnije naći će se pred publikom 72. Pulskog festivala, u trci za ovogodišnju Zlatnu arenu u takmičarskom programu Manjinske koprodukcije.

Podsećanja radi, Ležaićev debitantski film „Tilva Roš“ ubraja se među najuspešnijim ostvarenjima naše kinematografije u protekle dve decenije i više – 2010. bio je nominovani za nagradu Evropske filmske akademije iliti evropski Oskar, na oko četrdeset svetskih i ovdašnjih festivala osvojio je više od dvadeset nagrada, među kojima je i Srce Sarajeva za najbolji film na 16. Sarajevo Film Festivalu (koja „vuče“ i novčanu nagradu Saveta Evrope u iznosu od 25 hiljada evra). Na SFF tada je nagrađen i naturščik, skejtbord iz Bora Marko Todorović, koji je za ulogu u „Tilva Rošu“ osvojio Nagradu Srce Sarajeva za najboljeg glumca.

Nikola Ležaić je i vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a u razgovor za naš list govori o novom filmu i zbog čega se raduje njegovoj premijeri na Pulskom festivalu, prolaznosti, sećanju, distorzija sećanja kao teritoriji koju voli da istražuje, studentima u blokadi koji su uspeli da otključaju savest ovog naroda, besmislenim i opskurnim pokušajima vlasti da ućutka umetnike…

Kako doživljavate start filma „Kako je ovde tako zeleno?“, koji će uskoro doživeti i svetsku i regionalnu premijeru?

– Iskreno, samo mi je drago što se napokon dešava. Kao kad trčite maraton: nema euforije na cilju jer ste već toliko iscrpljeni da vam je samo drago što ste izdržali. Za ovakav, krajnje ličan film, prisustvo na stranim festivalima je znak da on komunicira ne samo van moje glave, već i sa ljudima koji govore druge jezike i dolaze iz drugačijih konteksta. To mi mnogo znači.

„Kako je ovde tako zeleno?“ je vaš drugi igrani film, posle velikog uspeha debitantskog ostvarenja „Tilva Roš“. U međuvremenu, producirali ste film „Neposlušni“ Mine Đukić, i režirali muzičke spotove i reklamne filmove. Kakve su prilike u našoj kinematografiji ako od prvog do drugog filma jednog visoko nagrađivanog reditelja na početku karijere protekne čitavih petnaest godina?

– Pauza je rezultat više stvari. Hteo sam da se drugim filmom odmaknem od privatnih priča, pa sam osam godina posvetio preambicioznom donkihotovskom projektu čiju finansijsku konstrukciju nikako nismo mogli da zatvorimo. Na kraju sam morao da ga stavim u fijoku. Nisam tip koji može da vodi više projekata paralelno, tako da sam nakon tog brodoloma bio opet na nuli. Naša kinematografija je siromašna i većina filmova ne može da nastane bez pomoći stranih koprodukcija, što nosi mnogo birokratije i trošenje vremena. I onda trepneš — i prođe petnaest godina! (Ha-ha…)

Pula je u nizu decenija obeležavala nekadašnji jugoslovenski film – šta ovaj festival znači vašoj generaciji koja ne pamti koliko je filmskim stvaraocima tog vremena bilo važno da svoje biografije „ukrase“ nagradom kao što je Zlatna arena?

– Bio sam dete kada se Jugoslavija raspala, tako da nemam lično sećanje vezano za Pulski festival. Ali ovaj film okuplja glumce iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore — fali nam još samo Makedonija i Slovenija da upalimo svih šest baklji. Tako da mi je drago što će film biti prikazan baš tamo, na mestu koje je nekad bilo epicentar jugoslovenskog filma. Imajući u vidu i samu temu filma — mislim da smo time zatvorili krug.

Scenario novog filma nastao je po autentičnom događaju koji ste lično doživeli, ali tokom najava i snimanja to niste istakli. Zbog čega vam je važno da ta činjenica ne bude u fokusu?

– Nisam krio, ali sam uopšte izbegavao da pričam o filmu pre nego što se zaista desi. Onaj propali projekat bio je bombastično najavljivan, pa sam se na ovom potpuno zatvorio, nisam davao izjave, sam nemam društvene mreže, pa nisam želeo ni da ostavljamo digitalni trag filma dok ne budemo sigurni da će zaista izaći. Zabavlja me što prijatelji kada čuju da sam završio film misle da se radi o onom starom projektu. A zapravo, da, film je transkript mojih sećanja na događaj od pre deset godina. Skoro dokument.

„Tilva Roš“ je tinejdžerska drama o odrastanju, a film „Kako je ovde tako zeleno?“ bi mogao da se odredi kao porodična drama o sazrevanju, odnosu prema domu, roditeljima, poreklu… Zašto su vam upravo ovi životni momenti uzbudljivi za filmske priče?

– Ne znam. Tako sam, valjda, naštimovan. Nekog zanimaju transformersi, što je dosta isplativije, ja sam izgleda izvukao kraću slamku pa me zanimaju ti nevidljivi prelazi između životnih faza. Prolaznost, sećanje, distorzija sećanja — sve ono što vreme radi sa nama i u nama. To je teritorija koju volim da istražujem.

Kako je moglo da se nasluti iz najave za svetsku premijeru u Karlovim Varima, glavni junak vašeg novog filma ste vi – Nikola, filmski reditelj, zaglavljen u svetu reklama, koji sanja o putovanju sa suprugom i ćerkom koja uskoro treba da se rodi, ali sticajem okolnosti kreće na put sa svojim ocem… Šta je bio vaš motiv da se „ogolite“ bez kamuflaže, a što inače nije baš uobičajeno za filmske reditelje?

– Kada sam sa tatom pre deset godina učestvovao u tom prenosu bakinih ostataka nazad u selo u Hrvatskoj bio sam svestan da je to priča za film. Bio sam svestan njene univerzalnosti ali i da je glavna snaga priče naša specifičnost. Zato nisam ni hteo da se bavim time u formi filma, bilo je previše lično. Generalno ne volim filmove “po istinitom događaju”, ni filmove o rediteljima, jer uvek imam utisak da čovek koji to radi nije sposoban da izađe iz svog sveta i da napravi priču o nečemu iole važnijem.

Ali onda se desila korona. Tata se zarazio, umro je posle petnaest dana, a ja sam tog dana kada je preminuo dobio pozitivan test i nisam mogao da mu prisustvujem sahrani. To me je slomilo. Onda sam se setio da smo par godina ranije zajedno prisustvovali bakinoj “drugoj sahrani” čime sam na neki način kompenzovao to što nisam mogao da se fizički oprostim od njega. Tako da sam otvorio računar i još iz kreveta u kovidu taksativno popisao sve čega sam se sećao sa tog puta, kao neki vid autoterapije. To je bila prva ruka scenarija. I sve ono što sam govorio da ne volim – i film o reditelju, i istinit događaj, postalo je neizbežno.

Ipak, nećemo vas videti na velikom platnu kako igrate sebe. Zbog čega tu niste išli do kraja?

– Zato što sam užasno loš pred kamerom, za početak. Ali i zato što sam znao da ovo nije „Tilva Roš“. Tamo su pravi klinci igrali sebe u izmišljenim situacijama. Ovde se radi o rekonstrukciji. A za takvu vrstu priče, potrebni su glumci. Oni imaju mehanizme kojima mogu da ponovo ožive te likove. A ja nisam taj.

Premijere vašeg filma dešavaju se u trenutku kada neki naši festivali i ustanove ostaju bez državne podrške zbog „neposlušnih“ umetnika koji podržavaju studente u blokadi i građanske proteste. Kako komentarišete ovo ponižavanje i kažnjavanje kulture?

– Jedina stvar koju neka zemlja zaista ima je njena kultura. Sve ostalo postoji i drugde. I digitalni putevi, i zeleni rudnici, i pametne zgrade, i
industrija, i BDP – sve to postoji i u drugim državama. Ali Mokranjac, Pekić, Žika Pavlović, to je samo naše. Kao što ni mi ne možemo da imamo Dostojevskog, Mocarta ili Kiarostamija. Kulturu može da stvara samo narod kojem ona pripada, jer proističe iz njega. A kada država sistemski potiskuje kulturu i obesmišljava njen značaj, to je vid tihog nacionalnog samoubistva. Srbija je među zemljama s najmanjim procentom izdvajanja za kulturu u Evropi, i na samom dnu regiona. To je, na žalost, činjenica dokaziva brojevima.

Da li je, s druge strane, sada i očekivan ovaj novi udar vlasti, čiji najviši predstavnici vuku ratnu hipoteku iz 90 – tih godina – za predsednika UO Narodnog pozorišta u Beogradu imenovan je Dragoslav Bokan, filmski reditelj koji nije ostvario karijeru u profesiji, ali se „proslavio“ kao osnivač i komandant paravojne formacije „Beli orlovi“, saradnik šešeljevaca i Srpske radikalne stranke, danas i kao veliki zagovornik Vučićeve vlasti, koji iz njegovih medija poručuje da su studenti u blokadi okupirali Beograd i Srbiju kao NATO vojnici, i da se sa njima tako treba postupati?

– Umetnost nikada nije saveznik vlasti. Zato što traži istinu. Zato što postavlja pitanja. A to nijednoj vlasti ne odgovara. Da bi sistem opstao, oni koji pitaju moraju da budu ućutkani. U svakoj profesiji se nađu ljudi spremni da obave taj posao, istorije svih zemalja pamte svoje kolaboracioniste. Ali mislim da su ti pokušaji ućutkivanja danas besmisleni. Taj balon je odavno pukao. U poslednjih pola godine stvari su se ogolile do te mere da zastrašivanje više ne funkcioniše.

Sećam se snimka one devojke koju je policija hapsila jer je gađala nekog funkcionera jajima, a ona se, dok je sprovode, smeje i maše okupljenima koji joj aplaudiraju. Taj osmeh me je podsetio na legendarnu fotografiju Ljuba Čupića pred pogubljenje, s lisicama na rukama i osmehom na licu. Možda će neko biti kažnjen zbog neposlušnosti, možda će biti prebijen, uhapšen, otpušten, ali toga se više niko ne plaši. Svima je jasno da ta sila ima rok trajanja. i više niko ne veruje da će trajati zauvek.

Vi ste i vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa kojeg su i započele blokade. Šta smatrate najvećim uspehom studenata do sada?

– Njihov uspeh se za sada ne meri konkretnim ishodima već širim društvenim promenama koje su izazvali. Podsetili su nas na ono što smo mislili da su vlast i postkapitalizam odavno iskorenili – solidarnost i empatiju. Uspeli su da otključaju savest ovog naroda i pokazali nam da smo sposobni da brinemo i verujemo jedni drugima. Otud tolike suze po ulicama, ljudi su prepoznali lepotu osećanja koja nas čine ljudskim bićima.

Studenti u akciji „Fakulteti na rakrsnici“ više od deset dana protestuju ispred Vlade Srbije sa svojim profesorima, tražeći da se rasformira Radnu grupu za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju, ukine izmenjenu Uredbu o standardima rada univerziteta i usvoji budžetske kvote za upis na fakultete najkasnije do kraja juna. Kako vidite rasplet ove akcije?

– Sada pred Karlove Vari imam dosta obaveza ali se trudim da odem na ovaj protest kad god mogu, sinoć sam bio na “smeni” do iza ponoći. Realno ima mnogo aktivnijih kolega. Samo da budemo precizni: “Fakultete na raskrsnici” organizuju univerzitetski profesori, a studenti su ovog puta podrška nama. Ne znam šta bih rekao što već nije rečeno, država koja ratuje sa svojim školama, univerzitetima i sa svojim mladima nema budućnost. Mi imamo decu kojoj želimo budućnost, ali ne onu u kojoj, kada se ne slažu sa vlašću, moraju da kleknu i poljube čizmu da bi preživeli, već budućnost u kojoj će moći slobodno da misle i da kažu to što misle bez straha da će država naći neki opskurni, nelegalni mehanizam da ih kazni.

Kad se bivši Jugosloveni ujedine…

Šta je ono što vam uliva optimizam da ćemo kao ljudi i kao društvo uspeti da ostvarimo promene i da izađemo iz živog blata u kojem smo više od trinaest godina?

– Kao što sam već rekao, mislim da su ljudi osvestili da nisu sami, da imaju jedni druge, da su u stanju da saosećaju i da je važno da kažu ono što misle, to možda nije sve što bismo želeli, ali je za sada više nego dovoljno. Ako smo posle svega svi mi bivši Jugosloveni uspeli da se sastavimo u filmsku ekipu i snimimo film o onome što nas sve boli i da se u tome nađemo i prepoznamo, verujem da i za nas stanovnike Srbije ima nade.