Glumac Nikola Ristanovski za Danas: Stojim iza svojih kolega u Narodnom i verujem u njih

Jednog od najznačajnijih i najuglednijih filmskih i pozorišnih glumaca na ovom prostoru, prvaka drame dva nacionalna teatra – Makedonskog narodnog teatra u Skoplju i Narodnog pozorišta u Beogradu, koga poznajemo po ulogama i na drugim beogradskim scenama (Atelje 212, JDP), u nedelju, 12. oktobra, prvi put ćemo gledati u Zvezdara teatru.

U premijernoj predstavi „Una“, za koju je tekst napisao Stevan Koprivica po motivima istoimenog bestseler romana Mome Kapora, u režiji reditelja Dejana Projkovskog, Nikola Ristanovski igra glavnog junaka, profesora univerziteta Mišela Babića.

Za našu publiku, Ristanovski je već odavno „beogradski“ glumac: u Narodnom pozorištu pamtimo ga iz nekih od najnagrađivanijih i najvažnijih ostvarenja, poput predstave „Derviš i smrt“ koja je ušla u anale ove kuće (doživela je više od 150 izvođenja, dobila oko 20 prestižnih priznanja, a on je za lik Ahmeda Nurudina Meše Selimovića osvojio Sterijinu nagradu, nagrade „Zoran Radmiliović“, „Raša Plaović“…).

Tu su i njegove uloge u „Ivanovu“, „Lutki sa kreveta br. 21“, „Očevima i ocima“…Ove godine, Ristanovski je osvojio Zlatnu arenu u Puli za epizodnu ulogu u filmu „Među bogovima“ našeg reditelja Vuka Ršumovića, a pre dve godine i Nagradu „Aleksandar Lifka“ na 30. Festivalu evropskog filma Palić.

O novoj predstavi „Una“, kojom sutra „debituje“ na sceni „Danilo Bata Stojković“, po najpopularnijem Kaporovom delu iz 1981, Ristanovski kaže da je ovaj roman, kada počne dublje da se kopa po odnosima koje opisuje i njegovom kontekstu, puno vertikalniji nego što smo mislili.

Podsećanja radi, glavni junak koga igra, profesor sociologije Mišel Babić, predavanjima o masovnim medijima i radikalnim društvenim stavovima, ne samo da skreće pažnju svojih studenata i studentkinja, nego i tadašnjih političkih kontrolora i udbaša, koji „ordiniraju“ i u upravi fakulteta…

– U romanu se otvara egzistencijalna priča između četvoro ljudi u kontekstu koji je zapravo nepromenljiv. Menjaju se sistemi, vremena, ali čovek ostaje isti – slab i začuđen pitanjem o svojoj prolaznosti, korumpiran, tužan, veseo, neodgovoran…, sve to zajedno. Čovekova sujeta, njegova potraga za slobodom, koja je zapravo paradoksalna, pitanje slobodne volje – to su nedohvatljive stvari.

Na naše pitanje šta je njemu najuzbudljivije u ovom romanu, i ono što on vidi suštinski – da li je to ta kontrola sistema nad mislećim ljudima, potraga i potreba za građanskom slobodom, ili možda ljubav koja se dešava između sredovečnog profesora i njegove studentkinje, Ristanovski kaže:

– Mislim da je Mišel Babić čovek koji je završio svoj život još na početku romana, to je moj utisak. Zapravo, on je već krenuo u jednom pravcu iz kojeg nema povratka. Vrlo je pametan i obrazovan čovek, svestan je kuda ga vode njegovi stavovi koje javno zastupa, a velike drame i romani se vrlo često i pišu o ljudima koji ruše svoj život. Ali, ono što je ključno su njegove dileme, njegova običnost, nepristajanje na zadate društvene okvire, i on želi da se „odjavi“ iz života.

Mišel Babić je razočaran čovek, čovek koji misli svojom glavom, a čovek koji ima potrebu za promišljanjem o sebi i svetu oko sebe uvek se nađe u problemu. Ima puno primera gde ljudi ne pomognu sebi time što kritički razmišljaju o životu, o odnosima među ljudima, o društvenom kontekstu koji je napravljen, i to je prosto jedna egzistencijalna priča.

O tome koliko ova priča o kontroli nad intelektualcima može da nam bude još opasnija i tužnija, jer su slobodoumni ljudi „pod čizmom“ režima i danas, Ristanovski podseća da je represiju doživeo i Sokrat.

– Imao je najbolje namere, a suđeno mu je i na kraju je morao da popije otrov, tako da je represija deo ljudske istorije. Ono što se razlikuje od tog vremena je da neka pravila ipak postoje, a čak i najgora pravila su gora od apsolutnog nepostojanja pravila, jer to onda vodi u ništavilo. Danas bi se pitanje slobode govora, odnosno slobode mišljenja, što je malo dublja kategorija, moglo upoređivati preko muzike.

Kad se pojavio radio, prestala je da postoji muzika, jer su ljudi počeli da je slušaju „usput“, kao fon, nestala je „slika“, i muzika se pretvorila u galamu. Ranije si ljudi morali da dođu na koncert, da posvete potpunu pažnju muzici, nekoj partituri koju žele da čuju, operi, svom ličnom doživljaju tih dela, i na kraju krajeva, nekom poretku. Danas živimo u velikoj galami gde je naizgled dopušteno sve, i to je puno komplikovanije i problematičnije od zabrana – smatra Ristanovski.

Prethodnih dana u Narodnom pozorištu, čiji je član, upravo se dešava drama, jer je glumačkom ansamblu, kao i svim drugim umetnicima u ostala dva ansambla, nova uprava zvanično zabranila slobodno iskazivanje društvenih stavova na sceni posle predstava. Zbog protesta protiv uvođenja ove „dresure“ glumci su ostali bez scene, pozorište je zatvoreno pod izgovorom „radova na porivpožarnoj zaštiti“, i zahvaljujući kolegijanosti Zvezdara teatra moći će da igraju neke predstave na toj sceni.

Na naše pitanje kako to doživljava, Ristanovski kaže da je njegovo glavno osećanje tuga, jer gnev nije dovoljan.

– Jako sam ožlošćen, tiče me se ne samo Narodno pozorište čiji sam član, nego sva pozorišta u kojima se takve stvari događaju, ali i sva ostala mesta na kojima provodimo dane. Mislim da je najvažnije, pre svega, verovati da nešto možeš da promeniš, a onda treba ozbiljno pokušati da razumeš suštinu stvari, jer svako nerazumevanje sprečava da se stvari promene, i znak je da mu ne prepoznaješ strukturu. Ako ne znaš strukturu, nemaš ni načina, ne samo da promeniš stvari nego ni da plasiraš svoju ideju.

A kako objašnjava, on je u ovim događajima vrlo lojalan svojim kolegama u NP.

– Lojalan sam i kolegama u svim umetničkim profesijama i svom principu – više od trideset godina radim posao u koji verujem i koji je nešto više od posla, i nemam nikakvog razloga da uvek, i u svako vreme ne stojim iza svoje „fele“. Uvek sam uz svoje kolega i uvek verujem u njih – ističe Nikola Ristanovski.

Nismo puno pomogli mladoj generaciji

Posebnoj popularnosti Kaporovog romana doprinela je njegova filmska verzija koju je 1984. režirao Miloš Miša Radivojević, sa Radetom Šerbedžijom u ulozi MIšela Babića i Sonjom Savić koja je igrala studentkinju Unu Vojvodić, a tih godina bioskope je punila i reklama producenata koji su film plasirali kao prvi jugoslovenski „soft pornić“.

Kako navodi Nikiola Ristanovski, on je generacija koja pamti ovaj roman i film, i oni su deo našeg kolektivnog sećanja iz različitih rakursa.

– Kada sam prvi put čitao „Unu“, to je za mene bila neodoljiva priča o buntu i o revolucijam, to je neki moj ugao gledanja i sada. Ali, čini mi se da je u ovoj priči, ma koliko stajali uz profesora Babića, ipak nemoguće navijati za nekog drugog osim za Unu. Ona je generacija koja ostaje, mi ostali smo pomalo nebitni, anahroni, korumpirani, potrošeni…

Nismo puno pomogli toj generaciji. I danas, kao i tada kad sam prvi put čitao roman, smatram da Una kao predstavnik nove generacije ima pravo na svoj život i svoje stavove. Ona, naravno, kao i svaka mlada generacija, prolazi kroz svoje traume, kao što i svaka starija generacija prolazi kroz svoja razočaranja – smatra NikolaRistanovski.