Od rata do rata

Bilo je to vreme kad smo živeli kao da će sto godina biti mir, a brkati kapetani nas u kasarnama od Vardara do Triglava, dok smo se mi po blatu bacali tamo amo na atomski sleva i atomski zdesna, pripremali kao da će već sutra biti rat. Vreme kad su ulog u kartaroškoj partiji dva ideološki suprotstavljena bloka bili neki mali narodi diljem afričkog ili azijskog kontinenta. Vreme kad se polako ali sigurno iz letargije budilo nešto što danas prepoznajemo kao građansko samooslobađanje i nepristajanje na mirenje sa sudbinom koju nam je zacrtao neko gore. U ovalnoj sobi Bele kuće ili u tami kabineta Kremlja, sasvim je svejedno. Tih godina, dok je napalm pržio zemlju i nebo Vijetnama, po Sinaju se vijali Izraelci, Egipćani i ostali, studenti, anarho-sindikati se razračunavali sa policijom na svakom koraku od Trijumfalne kapije, preko Sen Mišela do Bastilje, a u nas se dizao glas protiv crvene buržoazije, pokazaće se kasnije da su u pitanju ipak bili Kurta i Murta, vrlo in je bilo biti protestni pevač. Kačket nalik onom kakav je bio u trendu u Rusiji pre i posle 1917, akustična gitara i usna harmonika na ramu koji se nosio oko vrata bili su sve potrepštine jednog kantautora, protestnog pevača. Pevalo se tada protiv rata u Vijetnamu, Laosu, Kambodži, na Bliskom istoku. Pevali su Dilan, Donovan, Pit Siger, Holanđanin Jan Anderson, Džoan Baez… A na brdovitom Balkanu Tomaž Domicelj i Ivan Ivica Percl. Čak je i Minja Subota snimio „Homo homini“ koliko da proprati svetski trend.
Prošle su gotovo četiri decenije od tada, ratovi i ratne strahote su čak i za nas koji smo živeli u državi bratstva i jedinstva kao da će sto godina biti mir, postali nešto sasvim uobičajeno. Ali, među nama rođenim pedeset i neke, kad god neko pomene protestne pevače, prva i najčešće jedina asocijacija budu Ivica Percl (Zagreb, 1945-2007) i „Stari Pjer“. Nažalost, prošle sedmice završilo se višedecenijsko lutanje starog Pjera, kako bi to Atomci rekli – Od rata do rata, od vrata do vrata.
I, kad čovek bolje razmisli posle tolikih godina, osim Novkovićevog „Starog Pjera“ i što je bio neizostavni deo večeri šansone Zagrebačkog festivala, šta je to po čemu smo još prepoznavali čoveka koji je na ovim prostorima prerastao u sinonim protestne pesme. Kad bolje porazmislimo, malo toga.
– U našem je kvartu stanovao još jedan zaljubljenik u buntovničku glazbu – Ivica Percl. Svirao je petožičani bas, ručni rad tate Percla. Riki je svirao preko Filipsovog radija, Ivek Percl je gornji dio vrata basa naslonio na zid kako bi dobio rezonancu, a kad je Jerko pustio tončinu – zidovi su se tresli, navodi se u biografiji zagrebačkog benda Kristali, koji se može računati i kao neki početak Ivicine rokerske karijere.
Slikarstvo i karikatura bili su nešto za šta se ovo ime u Hrvatskoj vezivalo poslednjih decenija, ali muzika je nekako uvek bila u prvom planu.
– S podjedankim entuzijazmom nastupao je u reperezentativnim koncertnim prostorima i seoskim domovima kulture, šireći do poslednjeg dana nenadmašni optimizam, saopštilo je povodom smtri Ivice Percla Hrvatsko društvo skladatelja.
Ali, nažalost kad je onih devedesetih kad se na ovim našim prostorima, po ko zna koji put pokrenula lavina ludila i bezumlja, Ivica je kao i mnogi sa jedne ili druge strane zaboravio starog Pjera i priključio se ratnoj propagandi. Kažu neki da je i Dilan finansirao naoružavanje Izraela, pa nikom ništa.