Odlazak Radomira Damnjanovića Damnjana velika tuga

Govoreći o vremenu razvijanja kontakta i uspeha različitih generacija umetnika okupljenih Biljana Tomić navodi da su Damnjan i Marina Abramović uvek bili prisutni, pogotovo u vreme kulturne erupcije i pojave nove umetnosti

„Mi sa Damnjanom postajemo prijatelji od samih početaka šezdesetih godina… U to vreme upoznajemo čuvenu grupu: Šejka, Reljić, Damnjanović, a može se dodati i mladi i čuveni pisac Danilo Kiš, kao i umetnik Dragoš Kalajić koji je na relaciji Beograd-Rim. Krajem šezdesetih tu su još i Olga Vujadinović i Dušan Otašević, Irina Subotić i svakako Dunja Blažević, supruga, kao i preloman momenat otvaranja SKC-a svojom mitologijom nove umetnosti i sjajnom grupom umetnika – od Marine Abramović, Neše Paripovića, Raše Todosijevića i Marinele Koželj, Ere Milivojevića, Zorana Popovića i Gergelja Urkoma“, piše Biljana Tomić, koja pored Ješe Denegrija, koji je Damnjanov interpretator od samih početaka, organizovala njegove izložbe, performanse , video nastupe ovde i u svetu.

„Damnjan je izuzetan umetnik koji je ulazio u sve oblasti umetničkih izražavanja i njihovih promena neverovatnom inventivnošću, i ta njegova specifična inventivnost trajala je tokom svih njegovih etapa razvoja umetničkog dela do savremenih produkata neverovatnih invencija i značenja u autorskom praćenju savremenosti“ ističe između ostalog Biljana Tomić u svom tekstu.

Hrvatski Jutarnji list, takođe piše o odlasku Radomira Damnjanovića Damnjana, jednog od najvažnijih umetnika druge polovine 20. veka , njegovom uticaju na hrvatske umetnike, Damnjanu kao „umetničkom ocu“ Marine Abramović i njegovom stvaralaštvu pred kraj života kada je koristio veštačku inteligenciju.

Radomir Damnjanović Damjan, kako piše Jutarnji, iza sebe je ostavio opsežan i raznolik opus koji obuhvata više od šest decenija umetničke prakse u različitim kontekstima.

Menjajući svoj način umetničkog izražavanja gotovo svake decenije, a ponekad i ponovo preispitujući sopstvena ranija dela, Damnjan je aktivno prolazio kroz sve ključne faze u preispitivanju vidljivih i konceptualnih granica slikarstva.

Umetnički otac Marine Abramović

Italijanska štampa piše kako je bio „umetnički otac Marine Abramović“.

Radomir Damnjanović Damnjan rođen je 1935. godine u Mostaru.

Porodica se ubrzo preselila u Beograd, gde je Damnjan odrastao, obrazovao se i diplomirao na Likovnoj akademiji.

Svoju slikarsku praksu započeo je krajem pedesetih s pejzažima svedenim na minimalne znakove, lišenim naracije i figuracije.

U tim ranim radovima vidljiv je početak njegove dosledne preokupacije ne onim što se prikazuje, već načinom na koji umetnost stvara značenje.

Damnjan nije stvarao prema spoljnim modelima, nije sledio tada vodeće umetničke pravce.

Već tada, kao mladi slikar, odbacio je pristupe koji su bili dominantni u okruženju i samostalno krenuo u pravcu koji će ga kasnije učiniti ključnim protagonistom konceptualnog mišljenja.

Upravo ta vrsta unutrašnje doslednosti približila ga je krugu zagrebačke grupe Gorgona, jedne od najradikalnijih umetničkih formacija šezdesetih godina.

Gorgona nije bila uobičajena umetnička grupa s programom i manifestima.

Bila je to zajednica umetnika, kritičara i mislilaca okupljenih oko ideje umetnosti kao misaonog čina, kao gestualne tišine, kao sumnje u sam pojam slike.

Među njima su bili Julije Knifer, Josip Vaništa, Marijan Jevšovar, Đuro Seder, Ivan Kožarić i drugi. Njihovo delovanje, skrovito i nenametljivo, bilo je istovremeno radikalno i tiho.

Damnjan je s Gorgonom ostvario važne veze.

Prvi ga je u širem smislu prepoznao Matko Meštrović, jedan od ključnih kritičara i teoretičara tog perioda, član Gorgone i suosnivač pokreta Nove tendencije.

Meštrović je bio organizator prve nezavisno organizovane međunarodne izložbe jugoslovenskih umetnika u inostranstvu – izložbe „Jugoslawische Maler“ u Studiu F u Ulmu 1961. godine, na kojoj je učestvovao i Damnjan.

Upravo ga je Meštrović pozvao i da izlaže samostalno u zagrebačkoj Galeriji Šira, nezavisnom izlagačkom prostoru koji su osnovali članovi Gorgone.

Damnjan je te prilike doživeo kao presudne u svom umetničkom razvoju.

Meštrović je, prema njegovim rečima, prvi ozbiljno pisao o njegovom radu, a to je za mladog umetnika značilo priznanje, ali i usmerenje.

Bio je prijatelj s Julijem Kniferom, s kojim je delio generacijski i umetnički kontekst te uverenje u misaoni pristup umetnosti.

Njegovo međunarodno delovanje započelo je već početkom šezdesetih godina.

Učestvovao je na Bijenalu u Sao Paolu 1963. godine, gde je osvojio nagradu Vanda Svevo, potom na dokumenti u Kaselu 1964, te na Bijenalu u Veneciji 1966. i 1976. godine. Izlagao je i u Firenci, Cirihu, Milanu, Beču, Ljubljani, Tokiju i Zagrebu.

Jedan rad iz serije „Peščane obale“ otkupio je 1963. i Centar Pompidu u Parizu.

Godine 1970. u potpunosti se okrenuo minimalizmu, naglašavajući strukturiranu jednostavnost i redukciju kompozicije.

Počinje da radi i prve video radove, što dodatno proširuje njegov istraživački medijski spektar. Upravo u tom periodu, Damnjan je bio jedan od značajnih učesnika umetničkog života u beogradskom Studentskom kulturnom centru, prostoru koji je tada postao jedno od najvažnijih središta neoavangardne umetnosti u Jugoslaviji.

SKC je okupljao autore koji su eksperimentisali s performansom, videom, instalacijom i drugim nekonvencionalnim formama, a Damnjanovo prisustvo (iako je generacijski bio stariji od umetnika koji su 70-ih oblikovali rad SKC-a) tamo je bilo i stvaralačko i formativno.

Nije delovao samo kao autor, već i kao neko čije je iskustvo i lična doslednost imala direktan uticaj na mlađe umetnike, uključujući i one iz neformalne grupe šestorice umetnika okupljenih oko SKC-a – Marina Abramović, Raša Todosijević, Zoran Popović, Era Milivojević, Neša Paripović, Gergelj Urkom.

Iz tog konteksta dolazi i jedna anegdotska veza s Marinom Abramović. Tokom poznatog performansa „Ritam 5“ iz 1974. godine, Abramović je ležala unutar plamteće petokrake zvezde i zbog udisanja dima izgubila svest. Kada niko iz publike nije reagovao, upravo je Damnjan ušao u vatrenu zvezdu i izvukao je napolje.

Sredinom sedamdesetih godina započinje rad na projektu „Dezinformacije“, u kojem kritički analizira načine na koje se proizvode istine u umetnosti.

Jedan od njegovih ključnih uvida bio je da su mnoge umetnosti proglašene velikima zapravo karakterisali manjak kvaliteta.

Prave vrednosti bile su često potisnute, a lažne istine uzdignute do statusa opšteprihvaćenih narativa.

U sklopu tog projekta izrađuje niz radova koji se poigravaju percepcijom – na primer platna na kojima piše reč „crvena“, iako su prebojena plavom bojom.

Time ukazuje na nesklad između značenja i forme, reči i slike.

Radio je i „Dezinformacije“ s falsifikatima, uključujući radove Đorđa de Kirika ili Karla Kare.

Izlagao ih je 1986. na retrospektivi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Mnogi, čak i iz sveta umetnosti, nisu razumeli poruku tih dela.

Godine 1974. preselio se u Milano.

Njegov rad nikada nije izgubio konceptualnu jezgru, bez obzira na medij.

Promena izraza bila je konstantna, ali ne zbog prilagođavanja trendovima, već zbog duboke potrebe da se umetnost iznova pita o sebi.

U poslednjoj deceniji života Damnjan ponovo menja svoj umetnički izraz.

U svom najnovijem slikarskom ciklusu iz 2020. godine, „Slike“, Damnjan sprovodi konceptualni postupak aproprijacije celog medija vajarstva, koristeći ga za stvaranje slika unutar njegovog područja, nudeći formu koju ne određuje njeno fizičko prisustvo, već ideja koja je definiše.

Posmatrači bi mogli Damnjanova dela klasifikovati kao „skulpture“, ali ih on nedvosmisleno naziva „slikama“ izrađenim u mediju vajarstva.

Ta izjava nije puka jezička distinkcija, već konceptualna rekonstrukcija koja medij pretvara u strateški kanal umetničkog izraza.

Damnjanova dela iz tog ciklusa ostvaruju prelaz kroz čin dematerijalizacije, istovremeno postojeći u različitim modalitetima – fizičkom, digitalnom, vajarskom, slikarskom i jedinstvenom.

Fizičku formu umetničkog dela čini tvrd, industrijski metal kao podloga, na koju se nanose dugotrajni sintetički pigmenti i tehnologija fluorirane boje, otporna na UV zrake, čime se obezbeđuje trajnost radova kroz vreme i spoljne uslove.

Svako delo u ciklusu upareno je na blokčejn.

Svaki rad poseduje jedinstvenu kombinaciju forme, boje i veličine.

Umetnik namerno izbegava uobičajene palete boja, birajući netipične pastelne nijanse (žutu, plavu, zelenu, ružičastu) i jarke tonove plave, žute, crvene i zelene, koje su pak tipične za njegov slikarski opus.

Ciklus ne predstavlja istovremeno vajarska i slikarska dela, već stvara novi oblik umetničkog izražavanja koji prevazilazi konvencionalne kategorizacije.

U najnovijim promišljanjima, približavajući se 90. godini života, Damnjan je koristio veštačku inteligenciju kao alat za produkciju umetnosti.

Nije se oslanjao na generičke podatke s interneta, već je koristio mašinsko učenje trenirano isključivo sopstvenim sadržajem: hiljadama ličnih izjava, porodičnih informacija, intervjua i analiza koje su oblikovali filozofi, antropolozi i drugi stručnjaci.

Time Damnjan nije pokušao da stvori svoju kopiju, već digitalnu projekciju sopstvene stvaralačke logike. Njegov cilj bio je kontinuitet – ne biološki, već konceptualni.

U tom smislu, njegov opus nije zatvoren činom smrti.

Damnjanov opus ostaje kao sistematski razrađeno svedočanstvo jednog doslednog i misaonog pristupa umetnosti.

Njegovi radovi, ideje i postupci ostaće referentna tačka za razumevanje konceptualne prakse u regionu i šire.

Umesto zaključka, ostaje činjenica: Damnjan nije pristajao na gotove odgovore – i za sobom je ostavio delo koje nastavlja da postavlja pitanja, piše Jutarnji list