Još za vreme premijere čuli su se zvižduci, što nije uobičajena reakcija publike da se buni na otvorenim scenama, da bi se ti plameni izrazi preneraženosti na kraju predstave još umnogostručili.

Solisti igraju u ulogama marioneta i dobrim delom lebde nad binom, ali sa ovakvim konceptom američki režiser Juval Šaron, scenografkinja Mimi Lien i kostimograf i modni dizajner Valter Van Beirendonk, nisu sasvim uspeli. Suviše pretrpane scene i redukcija inscenacije na po svaku cenu originalne ideje da se dijalog Pamine i Tamina zbiva za električnim šporetom u kuhinji nisu bile ocenjene kao odveć inventivne ili produktivne. Aplauz je požnjeo ansambl pevača. Na prvom mestu Kvangkhul Joun kao Sarastro, Julian Pregardijen kao Tamino, Serena Senc Molinero, koja je umesto Ane Prohaske pevala Paminu, i Tuli Takala kao Kraljica noći.

Orkestar pod dirigentskim takt-štapom meksičke dirigentkinje Alondra de la Parra, umesto obolelog Franca Velzer-Mesta, bio je na momente prebrz za pevače. Naporedo sa ovom produkcijom na repertoaru ove opere je jedna starija produkcija koju je inscenirao August Everdingt po nacrtima legendarnog berlinskog arhitekte Karla Fridriha Šinkela ( 1781 – 1841).

Ovaj režiser, koji je u Bajrojtu za inscenaciju „Loengrina“ posebno hvaljen, radi sa izvanrednim pevačima u najbolje dotiranoj kući u Berlinu, koju vodi jedan iskusni intendant, svoju najomiljeniju operu. Postoji duga tradicija da se Mocartove opere, posebno „Čarobna frula“, insceniraju kao pozorište marione. Naivna čarobna bajka je dovoljna ako se pri ruci ima dobar lutkarski glumac. Ali, ono što se u Državnoj operi pod lipama moglo videti pre nalikuje na parodiju lutkarskog pozorišta.

Posebno bolno deluje to što su arije duge, te solisti-pevači doslovno vise na konopcima povlačeni levo-desno, umesto da se među njima odvija dijaloška interakcija, što je ovde bilo sasvim isključeno. Uza sve, režiser je to zamislio tako da se dijalozi odvijaju sa dečijim glasovima iz off(a), što na primeru Sarastrata smešno deluje – sa jedne strane predpubertetski piskavi glasić, a na drugoj sonorni bas. Celokupna optika ove produkcije ne može da uveri jer je urnebesno šarena, a pritom apstraktna i kostimografski kičerska.

Na ovim marionetama vise različiti likovi i figure. One potiču iz različitih konteksta za decu i omladinu. Iz kompjuterske produkcije koja je ovenčana Oskarom „Toy Story“, iz Playmobil-univerzuma, iz Lego-elemenata i pozorišta lutaka i sveta umetnosti, iz figuralne orbite Niki de Saint Phalle i pomalo manga-figura. Ova plima efekata iz sveta stripa, filma, i dečijih igračaka ubrzo zasićuje i gnevi. Već prvi zvižduci su nagoveštavali debakl i buru protestnih uzvika koju ova kuća odavno nije doživela.

Povezani tekstovi