Plašio sam se da neću biti moderan 1

Ne vidim u tome nešto posebno – iskreno konstatuje slikar Saša Marjanović na početku razgovora za Danas dok se krećemo kroz postavku njegovih slika u kojima pored tegobnih tema – utvarnih, ali i nostalgičnih slika detinjstva, melanholičnih i uznemirujućih scena iz filmova Vima Vendersa, Mihaela Hanekea, Tarkovskog i Bergmana – upada u oči upravo to – izvanredna tehnička izvedba zbog koje publika njegove slike često ume da pomeša sa fotografijom. Ona je bitna i po tome što je ključni predložak Sašinog rada, ali u izvesnom smislu jeste i metafora imajući u vidu da listajući albume s fotografijama vidimo kako smo stigli do „ovde i sada“.

* Šta je koncept izložbe budući da na njoj ima slika po kojima vas publika manje poznaje? Ovde ima i onih apstraktnih, koje su izvan vaših uobičajenih preokupacija – prizora detinjstva ili scena noar kinematografije?

– Izložba nema koncept. Ona je povod za monografiju i ima funkciju da ljudi vide ono što sam radio iz različitih perioda. Sve to obuhvata monografija. Te „drugačije“ slike koje pominjete su u kombinovanoj tehnici – asocijacije na rudarski i površinski kop, na mesto iz kojeg dolazim – Majdanpek. Radio sam ih krenuvši od klasičnih pejzaža rudarskih kopova koji uvek imaju jedan kovitlac, levak. Pročišćavanjem sam hteo da dođem do materije. Sam način slikanja mi je tada bio impuls – bukvalno sam ispirao slike, radio ih iz te atmosfere u sebi kao da sam i sam rudar koji ponovo vadi materijal, prečišćava ga i kao kroz neki alhemijski proces od njega stvara neku novu materiju. To je vam je slično kao kad iz zemlje vadite rudu i od nje posle načinite plemenite metale – zlato, srebro, bakar. Ja sam u ovom slučaju bio rudar za svoje delo, istodobno te slike su radovi sa treće godine FLU kada sam namerno prekinuo sa klasičnim sistemom – slikanja po modelu. Već sam zapravo tada imao snažnu potrebu nečeg unutrašnjeg. Slika za koju ste rekli da vam se dopada je posvećena Brankušiju – njegovoj ptici Majastri koja leti uvis. Pošto je Brankuši Rumun a ja iz istočne Srbije napravio sam vezu. Uvek su u pitanju neke moje lične asocijacije.

* „Hirošima“ je najveća slika na izložbi. Ogromnih je dimenzija – četiri puta dva metra. Kako je ona nastala?

– Ona je bila povod da uradim veliku scenu apokalipse. Učestvovao sam na grupnoj izložbi sa Japancima 2015. kada je bilo 70 godina od Hirošime. Nastala je iz klasičnog crteža ugljenom. Radio sam je iz komada 40 x 50 koji će na kraju da se sastave i naprave jednu veliku sliku. Sam postupak rada je povezan sa slikom – sadrži eksploziju i imploziju koje sam izveo u likovnom smislu. Međutim, pošto nisam bio zadovoljan kako je to ugljenom izgledalo – kaširao sam sve to na daske, stavio bezbojni akrilni lak i na njega pesak. Ta bomba kad je eksplodirala je podigla dim prašine, pa sam rizikovao i sa tehnikom u skladu sa temom. Naknadno sam slikao akrilikom, ali sam zadovoljan sada jer je površina slike prašnjikava, nije postala zapušena materijalom. Naravno, predložak mi je bila fotografija koja je nastala neposredno pošto je pala bomba. Na tom snimku je bilo još figura, ali sam ja namerno ostavio samo osobu pod kišobranom koja daje nadu jednog novog života.

* Slika „Olafov ugao“ s dečakom koji stoji u ćošku zbog kazne je nešto po čemu većina prepoznaje vaš rad – po uznemirujućim prizorima detinjstva, merama kazne, discipline. Ko je Olaf?

– Olaf je fotograf iz skandinavskih zemalja. Nekoliko fotografija koje je on radio su mnogo uticale na mene da napravim svoju priču.

* Na koji način?

– Ja radim i na osnovu svojih ličnih fotografija, na osnovu citata iz filmova koji su meni interesantni i to sve povezujem sa svojom ličnom pričom. To mi je posebno bilo zanimljivo i kad sam čitao o filmu „Ogledalo“ Tarkovskog, koji je autobiografski. Posebno kadrovi s njegovom majkom. Kada je snima kako čeka na ogradi a u tom momentu putem prolazi neki čovek. Suština tog kadra je iščekivanje oca koji treba da se vrati. To je poenta priče – jer zapravo njegova majka ostaje potpuno mirna i ceo kadar je takav – miran budući da čovek koji prolazi ne ide onom stranom staze kojim je išao otac. Gomila stvari koje sam čitao o Tarkovskom se podudara sa 2009. kada sam počeo da slikam te intimističke prostore i svoje lične senzacije. Shvatio sam, u stvari, da postoji gomila filmskih autora koji se bave istim pitanjima koja i mene zanimaju – nekim svojim dubokim sadržajima kroz koje ljudi mogu da dotaknu sebe jer su to uvek arhetipske slike koje potiskujemo. Imam seriju radova u vezi sa filmom „Bela traka“ i u njoj se vidi da uvek radim i crtež i sliku. To mi služi da rešavam slike koje ću kasnije naslikati.

* Slika „Usamljenost“ je među vašim poslednjim radovima iz 2017. To je čuveni kadar iz Vendersovog „Neba nad Berlinom“ sa starcem u fotelji. Pored te slike je slika „Probuđena psiha“. Zašto ovaj motiv?

– To je mit o Erosu i Psihi. Psiha je predstavljena naga u aktu i Eros dolazi da je probudi, a ja sam obrnuo situaciju. Naslikao sam probuđenu Psihu – ona je zatvorena, Eros samo prolazi pored nje.

* Mit u vašim slikama bledi?

– Zato što se taj, kao i mnogi drugi mitovi, gubi i nestaje… Mitovi u današnje vreme, inače, više ništa ne znače.

* Da li je to prema vašem mišljenju dobro ili loše? Ako da i ako ne, zašto?

– Loše je zato što se gubi odnos prema životu, umetnosti, filozofiji, prema čoveku i njegovom unutrašnjem biću.

* Mnogo tematski različitih slika ima na ovoj izložbi, ali tema detinjstva dominira. Razgovarajući o njima vi ste mi ispričali mnogo toga ličnog, kao i o psihoanalizi, filmu, vašem zanimanju za simbole, određene knjige. Kako se iz svega toga što vas zaokuplja isprofilisalo ovo što danas radite?

– Kada sam slikao napuštene zgrade tražio sam metafizičku stranu nečega što je iza tih zidova. Čitajući „Ikonostas“ Pavela Florenskog razmišljao sam o tome šta se nalazi iza nečega što mi vidimo – o nevidljivom. Pokušavao sam da uhvatim taj osećaj teskobe u nama koji je nedokučiv racionalno. U jednom periodu sam čitao ruske bogotražitelje Berđajeva, Solovjeva i tada sam isto pokušavao da napravim paralelu u vezi sa tim. Onda napuštam te teme i krećem da radim intimističke scene. Imao sam potrebu sebe da izrazim. Jer ja sam se uvek plašio da radim figurativne scene zato što sam se plašio da neću biti moderan i bogzna kako prihvatljiv. Razbio sam taj strah jer sam sebe želeo kroz te slike da rasteretim i oslobodim tog tereta. Bilo mi je bitno samo da stvaram. Crtež „Identitet“ zapravo govori o mom ličnom iskustvu. Kad sam bio mali majka me je oblačila u devojčicu jer je želela da ima žensko dete. Kad sam našao fotografiju po kojoj će nastati ta slika, ja sam, u stvari, našao sopstvenu projekciju. To nije bilo na racionalnom nivou, prosto se taj prizor zalepio za mene a tek posle nekoliko meseci sam shvatio da govorim o sebi.

* Osim „Identiteta“ tu je i „Autoritet“ – slika gde u odrazu ogledala odrasla osoba kojoj se ne vidi glava oblikuje kosu dečaka? To deluje kao neka disciplinska mera?

– Moja majka je bila berberin i slučajno sam napravio tu kompoziciju, mada mi je uvek bilo zanimljivo kad sam bio mali da gledam kako se šišanjem menja izgled, odraz u ogledalu i tako dalje. Glava čoveka koji oblikuje kosu dečaku se ne vidi dok dečakove ruke deluju kao da su vezane. Kravata oko vrata odraslog liči na strelicu i dodatno ukazuje na taj autoritet. Odnosno, odrasli uvek žele svoju decu da naprave po nekom kalupu. O potiskivanju toj vrsti autoriteta baš i govori Srđan Vučinić u tekstu monografije.

* Kada i ko će sve govoriti na promociji monografije i dokle traje izložba?

– Promocija je zakazana za večeras od 19 sati u bivšem Eurosalonu – Andrićev venac 2. Na promociji će govoriti Kajoko Jamasaki, Srđan Vučinić, Vojislav Karanović, autori tekstova u monografiji. Oni nisu istoričari umetnosti. Kajoko Jamasaki predaje japanski na Filološkom fakultetu, pesnikinja je, a pisala je mnogo puta o japanskim autorima koji su izlagali kod nas u Galeriji Grafički kolektiv. Srđan Vučinić je filmski i književni kritičar, on će govoriti o kinematografskom kontekstu mog rada. Vojislav Karanović je pesnik i moj dugogodišnji prijatelj. Bilo mi je važno da to budu ljudi koji prate moj rad u dubinskom smislu.