Pozorište na duže ne može da računa na onlajn kontakt sa publikom 1Foto: Zoran Skrbic

Pozorište je živa umetnost, koja se ostvaruje u neposrednoj interakciji izvođača i gledališta. Budućnost pozorišta je, bez sumnje, u živom izvođenju predstava, na sceni, pred publikom. Zato smatram da, bez obzira na trenutnu situaciju, nema ni govora o promeni koncepta scenskih umetnosti. Nisam toliki pesimista da bih pristala da verujem da je došao kraj pozorištu, drami, operi…Sve će ovo proći, treba biti strpljiv i pronaći u sebi veru u budućnost. Pozorište je večito kao disanje, kao snovi, kao nade.., kaže u razgovoru za Danas mecena i zadužbinar Madlena Cepter, osnivač i pokrovitelj Opere i teatra Madlenianum.

Madlenianum je prošle nedelje završio on-lajn sezonu „Virtuelno putovanje“, a Madlena Cepter u intervjuu za Danas govori o uslovima rada privatnih umetničkih kuća u uslovima pandemije virusa korona.

*Madlenianum je zbog zatvaranja pozorišnih kuća poslednjih meseci na društvenim mrežama prikazao gotovo 20. godišnju produkciju, sa izuzetkom predstava koje su imale tehničke nedostatke ili nisu mogle da se prikažu zbog autorskih prava. Da li je to dovoljno da se zadrži publika i šta to znači za budući programski i finansijski život pozorišta?

– Naša prisutnost u javnosti, tačnije naša iskrena želja da budemo s našom publikom, da održimo maksimalno moguć kontinuitet, iznuđeni je oblik produkcije usled poznatih ograničenja izazvanih pandemijom virusa Kovid 19. Nagli prekid sezone naneo nam je velike štete. Naša hit predstava „Vesela udovica“ je tek započela scenski život, kada smo rasprodatu predstavu 17. marta morali da otkažemo zbog uvođenja vanrednog stanja. To se dogodilo i sa operom „Don Đovani“, koja je trebalo da bude izvedena sa internacionalnim zvezdama. U maju je otkazano gostovanje Opere Sankt Peterburga. Međutim, od samog početka Madlenianum snima sve svoje produkcije, tako da smo u svakom času spremni za TV emitovanje. Zahvaljujući savesnom arhiviranju, pandemija nas nije utišala, već smo čitava tri meseca imali osmišljen repertoar, prikazavši 32 predstave i tri dokumentarna programa, koje su pratile desetine hiljada gledalaca. Ovaj svakodnevni kontakt sa našom publikom značio je mnogo i umetnicima – akterima predstava. Tačno je da smo prijateljima Madlenianuma ponudili gotovo sve iz naše 20. godišnje produkcije što je moglo da se ponudi. Bila je to raskošna panorama naših umetničkih dometa, pregled učinka velikog broja scenskih umetnika iz Srbije i mnogih zemalja sveta. Želim da se zahvalim i Danasu i drugim medijima, koji su dosledno pratili naše „Virtuelno putovanje“ i pomogli da opstane stalna veza između Madlenianuma i publike, kojoj ćemo se sigurno vratiti. Finansijski gledano, nema egzistencije bilo kog teatra bez „injekcije“ blagajne, premda zarada od prodatih ulaznica ne može da pokrije sve troškove jednog velikog i ambicioznog teatra. Možda je od značaja samo za mala pozorišta i zbivanja s malim brojem učesnika, u skromnim tehničkim uslovima.

*Da li je položaj umetničkih kuća koje poput Madlenianuma nemaju stalni ansambl unekoliko lakši i na koji način se u ovim okolnostima može pomoći samostalnim umetnicima, čija egzistencija zavisi od angažmana?

– Svakako da je Madlenianumu, kao kući koja nema stalne ansamble pod fiksnom platom, unekoliko lakše. Ali, mi nismo zadovoljni zbog varljive uštede koju ćemo postići zato što ne izvodimo predstave. Svrha našeg bitisanja jeste stalni rad, kreativnost, dejstvo na gledaoce i slušaoce. Što se samostalnih umetnika tiče, možda je mogućno organizovati on line aukcije njihovih dela, otkupiti na javnom konkursu kompozicije i literarna ostvarenja, pa eventualno u jednom periodu obezbediti bar minimalne dohotke članovima umetničkih udruženja, koji su izgubili šansu da rade.

*Mogu li privatna pozorišta, muzeji, izdavači… da prežive pandemiju bez državne pomoći i kakvi su Vaši dalji planovi u „Madlenianumu“ i Muzeju Zepter?

– Kulturne institucije bilo koje vrste u zemlji s relativno limitiranim tržištem, koje ni u najboljim vremenima nisu mogle opstati bez finansijske podrške, pogotovo neće moći u uslovima pandemije, vanrednog stanja, zatvaranja dvorana, prekida komunikacije s konzumentima. Koliko će država moći da pomogne umetnicima i kulturi u celini, teško je reći, s obzirom na sveukupno posrtanje ekonomije, ne samo u Srbiji, već i u celom svetu. Borba s virusom korona, izdaci za zdravstvo, sada i poplave, ograničeno poslovanje preduzeća, odraziće se negativno i na delatnost kulturnih radnika. Opera i teatar Madlenianuim i Muzej Zepter do sada nisu uživali nikakvu državnu potporu, pa mi je teško da poverujem da će se tako nešto desiti u budućnosti. I mi smo upali u teškoće, ali uprkos svemu niko od zaposlenih u našim kućama nije otpušten, niti mu je uskraćen mesečni prihod. Pred neizvesnim danima koji nas očekuju mogu samo da kažem da ćemo se prilagoditi tekućim uslovima i učiniti sve što možemo da produžimo život.

*Da li se slažete sa ocenom mnogih umetničkih udruženja i umetnika da je tokom pandemije „sistem ponizio kulturu“ koja je dobila nula dinara iz budžeta Srbije za saniranje posledica epidemije virusa korona?

– Ne bih se služila teškim rečima i komentarisala budžetske opcije kojima raspolaže država. Mogu jedino da kažem da je zaista trebalo uzeti u obzir bezizlaz za mnoge stvaraoce i mnoge kulturne subjekte i učiniti maksimalno mogućno za ljude u sferi duhovne proizvodnje, izdavaštva, pozorišta, likovne umetnosti, muzike, bibliotekarstva, za sve one koji znače naš nacionalni identitet i daju smisao svim naporima u materijalnoj proizvodnji. Kad je neko na sednici britanskog kabineta, tokom bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, predložio da se zatvore pozorišta, bioskopi, koncertne dvorane i drugi objekti kulture, Čerčil je rekao: „Ako to uradimo, šta branimo, za šta se borimo?“

*Da li ste tokom vanrednog stanja pratili on-lajn umetničke programe i šta je na Vas ostavilo poseban utisak?

– Ponešto sam pratila. Osim naših predstava, gledala sam operske predstave naše partnerske kuće, Narodnog pozorišta. Svako je mogao da se uveri u visoke vrednosti naših vokalnih solista, baletskih igrača, dirigenata… Ponosna sam što smo neke predstave proizveli u koprodukciji i, naročito, zbog toga što su to često isti umetnici koji nastupaju i na sceni Madlenianuma.

*Iako Vas je pandemija zatekla u Beogradu, imate li uvid kakva je situacija u evropskim operskim i pozorišnim kućama i kako se one bore sa posledicama virusa korona?

– Koliko mogu da pratim sve što se zbiva u Evropi i svetu, činjenica je da su gotovo sva pozorišta zatvorila vrata, pred opasnošću od širenja virusa korona. To je u mnogim zemljama odluka vlade. Operske kuće emituju svoje produkcije putem interneta, ali sve je to tužno i nedovoljno. Jedan Metropoliten u Njujorku diže zavesu tek u decembru.

*Koliko to što se, u planetarnim razmerama, ne zna mnogo o virusu i borbi protiv njega, utuče na planiranje sledeće sezone u „Madlenianumu“?

– Mi se ponašamo kao da će sve biti u redu, kao da će pandemija da smalakše i da će nam se otvoriti vreme i prostor za nove i značajne projekte. Uveliko planiramo narednu sezonu, koju nameravamo da otvorimo u saradnji s Bemusom, pregovori su u toku, gala koncertom beloruskog dramskog soprana Marije Guljegine, velike zvezde operske muzike, koja se proslavila pevajući u milanskoj Skali i na mnogim drugim scenama, interpretirajući noseće uloge klasičnog repertoara. U oktobru organizujemo mini-festival dramskog pisca Mire Gavrana, na kome će biti izvedeno sedam predstava, od kojih tri iz inostranstva. Za 15. novembar zakazano je gostovanje Opere Sankt Peterburga s Mocartovom „Otmicom iz saraja“. Predvideli smo i tradicionalni novogodišnji gala koncert. U februaru treba da bude izvedena premijera mjuzikla „Priča sa zapadne strane“ Leonida Bernštajna, u režiji Kokana Mladenovića. U planu su i dve dramske premijere na Maloj sceni, a na Velikoj – dramatizacija romana „Ženski rodoslov“ Ljiljane Habijanović Đurović iz 1996. godine. I da istaknem da smo zavredeli poverenje evropskih fondova iz kojih će biti finansiran veliki zajednički projekat „Opera: past, present, perfect,“ koji ćemo realizovati zajedno sa Muzičko-opersko-teatarskom organizacijom MOTO u Beogradu, sa Internacionalnim udruženjem mladih muzičara Gruzije, Univerzitetom za dizajn i medije Donja Gorica iz Podgorice i Udruženjem kompozitora Holandije. Cilj je da mladi kompozitori, putem niza kreativnih radionica i letnjih škola u Gruziji i Srbiji, od septembra 2020. do 2022. stvore nova operska dela. Najbolje od njih Madlenianum će postaviti na svojoj sceni.

*Šta bi mogao da bude „odgovor“ na najavljeni jesenji talas pandemije, ukoliko pozorišta ponovo budu zatvorena za publiku – beogradski zvaničnici tvrde da su jedino ratni sukobi duže od korone držali pozorišta zatvorena?

– Vaše pitanje me podseća na ono koje je neko uputio uplašenom vojniku, u rovu, dok meci zvižde preko njega. Upitan „Šta to radiš, zašto se ne boriš“, vojnik je odgovorio: „Toliko mrzim neprijatelja, da ne mogu očima da ga vidim!“. I mi smo svi u rovu, meci šišaju, mi čekamo, pripremamo se, prikupljamo ideje i snage, organizujemo produkciju i marketing… A šta će biti? Samo nebo zna. Naša dobra volja je tu.

Lenja pozorišna scena

*Zbog čega nema „Madlenianuma“ među kućama na „Letnjoj pozorišnoj sceni“, koja je otvorena na beogradskom stadionu na Tašmajdanu kao trenutno „jedina pozorišna scena u Srbiji“?

– Naše predstave su produkciono veoma zahtevne. Bilo koja muzička predstava zahteva probe, pogotovo posle ovako duge pauze. U ovom trenutku nismo želeli da ugrozimo bilo čije zdravlje, niti da ulazimo u troškove zbog jednog igranja na otvorenoj sceni.

„Izbor“ i „Tri živa pesnika“

Izdavačka kuća Cepter buk world (Zepter book world) nedavno je objavila je dva nova naslova – međunarodni bestseler „Izbor“ Idit Iger“ i studiju Leona Kojena „Tri živa pesnika“. „Izbor“ je autobiografija Idit Iger, rođene Elefant, mađarske Jevrejke koja je kao 16. godišnja balerina odvedena u logor Aušvic i, između ostalog, bila primorana da igra i pred Jozefom Mengeleom. Preživela je užase nemačkih logora i posle završetka Drugog svetskog rata preko Čehoslovačke stigla u SAD, gde je završila studije psihologije. Kao autoritet za holokaust čest je gost američkih i evropskih TV kanala. „Tri živa pesnika“ u izboru Leona Kojena na jednom mestu je sabrala poeziju Rastka Petrovića, Milana Dedinca i Dušana Matića. Kojen smatra da ovu trojicu pesnika „treba posmatrati zajedno, jer je to pravi način da se sagleda i poezija koju su pisali i njen značaj u istoriji srpskog pesništva“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.