„Gledam tog najvećeg glumca koga sam u životu upoznao i mislim se, jesam li ga sad još više uvalio u problem?“: Dragan Bjelogrlić na promociji Monografije Žarko Laušević

Monografija je rezultat obimnog rada autora koji su pisali tekstove o pojedinim glumačkim segmentima ovog umetnika. Te tekstove prati više od pedeset sagovornika koji su svedočili o radu sa Žarkom u pozorištu, na filmu i na televiziji.

Okupljenima se prvi obratio voditelj programa Irfan Mensur.

„Ja u svojim rukama nisam držao bolju monografiju. Imam 15–20 monografija mojih prijatelja, poznanika i ponekog neprijatelja. Neke sam pročitao, neke prelistao, neke samo stavio u biblioteku, ali ovako nešto još nisam video. Ono što je unutra i što je preko 50 ljudi mislilo i prisećalo se, verujte mi — obogatiće vas“, rekao je Mensur, koji je u neformalnom razgovoru sa drugim gostima i umetnicima pokušao da nam još više približi Žarka Lauševića, kroz priče i anegdote koje nisu završile u knjizi.

Svojim tonom opustio je atmosferu iz koje je proizlazio smeh, koji je slavio život i rad Žarka Lauševića.

Mensur bi pročitao delove tekstova onih koji su u knjizi, pa bi se zatim okrenuo nekoj drugoj, neotkrivenoj priči zajedno sa Lauševićevim kolegama.

Radmila Stanković, glavna urednica knjige, bila je zadužena za više od 60 sagovornika sa kojima je razgovarala o Žarku iz najrazličitijih pozicija. Ideja je bila da, pored kolega, govore i prijatelji i da tako upoznaju širu javnost sa Žarkom kakvog možda nisu poznavali.

Prvo smo čuli o Lauševiću kroz sećanja reditelja Miroslava Lekića i Darka Bajića, koji su kroz nekoliko anegdota otkrili kako je to bilo „režirati“ poznatog glumca, ali i kako je izgledalo druženje kada se ugase kamere. Lekić je sarađivao s njim na filmovima „Bolje od bekstva“ i „Ruski konzul“, dok se Bajić prisećao scena iz serije „Sivi dom“ i filma „Direktni prenos“.

Mlada glumica Ivana Zečević, koja je s Lauševićem radila na seriji „Kalkanski krugovi“, prisetila se koliko joj je pomagao mudrim, očinskim savetima. Milan Marić je govorio o tome koliko mu je značilo to što je u seriji „Pad“ igrao lik inspirisan Lauševićevim životom.

„On je imao neverovatno pažljiv odnos prema mladima. Kao neki očinski pristup. Došao sam da razgovaramo o liku, ali razgovor nikako da krene. Sve pričamo o nekim drugim stvarima… I naiđe njegova porodica — hajde da ručamo. Sednemo, kad tamo suši. Žarko mi objašnjava šta je šta, ja jedem i slušam, a nervoza me ne napušta. Ručak traje, traje… Posle sednemo da pričamo o seriji, kaže mi divne stvari, ali vidi da sam još nervozan. I onda mi kaže: ‘Hajde da ti pokažem masažer za noge.’ Sednemo, ali ja i dalje nervozan. I sad, evo, mogu da priznam — dragi Žarko, ja imam alergiju na morske plodove. I jeo sam taj suši na rizik“, ispričao je Marić i izazvao salve smeha u sali JDP-a.

Kao prijatelji, na promociji su govorili Vlade Divac i Ivan Ivanović. Čuveni košarkaš se prisetio perioda kada je njegov sin igrao košarku na koledžu u Njujorku, i kako su Žarko i Anita bili tu za njega, da mu operu stvari, da mu Žarko skuva ručak, da ga posavetuju.

„Moj sin Matija imao je teže povrede, i te periode je provodio baš u Njujorku sa Žarkom, koji mu je bio kao drugi otac. Tad mu je rekao: ‘Sve u životu može da se proba i da ide gore i dole, jer je život prolazan. Ali nikad ne dozvoli da ti uzmu dostojanstvo.’ To je Matiji ostalo do danas“, rekao je Divac, nakon čega je Mensur pročitao deo iz monografije koji je košarkaš napisao.

Ivan Ivanović je, u svom stilu, ispričao da mu je upoznavanje s Lauševićem bilo jedan od najznačajnijih trenutaka u životu i da je pomislio „da je uspeo“ tek kada ga je ugostio u emisiji.

„Nikad nisam razumeo zašto je takav umetnik i intelektualac voleo da se druži sa mnom. Najbliže sam došao shvatanju kad sam primetio da je Žarko voleo uličare. Upoznao ih je dosta tokom života iza rešetaka. Meni je dozvoljavao ono što drugima nije, smeo sam da psujem pred njim, drugi nisu; smeo sam da kažem svaku glupu foru, a on je imao razumevanja kao prema detetu sa posebnim potrebama, kako je umeo da se našali. Najviše je voleo kako umem jednostavno da objasnim komplikovane stvari“, rekao je Ivanović.

Na kraju se obratio i Dragan Bjelogrlić, koji zbog obaveza nije mogao da učestvuje u monografiji, ali je rešio da ovde ispriča priču koju je čuvao za knjigu.

„Priča se dešava 2007. ili 2008. godine, ne znam tačno… u Njujorku. Žarko je već dugo tamo, mi se nismo videli otkad je otišao. I sretnemo se, negde početkom septembra. Sednemo, pričamo… nikad ja i on nismo mnogo pričali o filmu, o umetnosti. Uvek smo više pričali o životu, istoriji… i o tenisu, naravno.

I ja mu kažem kako ću sutra da idem da gledam Đokovića. A on kaže da ga nikad nije gledao uživo. I ja mu kažem – dobro, pitaću Noleove roditelje da li mogu da obezbede karte. Oni, naravno, obezbede… i za njega, i za Anitu, i za još neke njihove prijatelje.

Ja mu javim, imam karte, vidimo se sutra. Dođem, donosim mu ih, i kažem: ‘Ali vidi, ovo su ti posebne karte, VIP box, znaš…’
I u tom trenutku on napravi neki kiseli izraz. Kaže: ‘Za to mogu da traže identifikaciju.’

I on vadi novčanik… i vadi onu tanku, kao papirnu, crvenu vozačku dozvolu, iz vremena Jugoslavije, onu koja se više ne koristi. Kaže: ‘Ovo mi je jedini dokument koji imam.’ I još doda: ‘Anita mi je to oprala u farmerkama pre dva meseca.’

Ja gledam taj papir… raspada se. Gledam u njega… on gleda u mene. I nas dvojica, u istoj sekundi, počnemo da se smejemo, onako kad se smeješ duže nego što treba — dva, tri, pet minuta, da ne bi zaplakao.

Na kraju, on uzme karte i kaže: ‘Ma, ajde, valjda me neće zaustaviti.’
I ode… I ja gledam tog, možda, najvećeg glumca kojeg sam u životu upoznao… tog crnogorskog princa… kako hoda ulicama Njujorka sa tom jednom, tankom, izbledelom vozačkom dozvolom… jedinim papirom koji dokazuje da je on Žarko Laušević.

I mislim se: jesam li ga sad još više uvalio u problem, na sve ovo njegovo?
A onda razmišljam… kako taj veliki čovek, s kojim sam se povremeno družio i imao privilegiju da radim, zapravo živi kao čovek bez države, bez identiteta, sa tim jednim papirom u džepu.

I naravno — priča ima srećan kraj. Prošao je. Posle mi je rekao da je često bio u situacijama gde su mogli da mu traže identifikaciju — ali nikad nisu. I ja mislim da to nije slučajno. Da baš njemu nisu tražili.

I ta slika — taj naš dugi smeh, koji je zapravo došao iz dubine, iz neke tuge, iz neke muke — to je slika koju ću ja zauvek pamtiti kad se setim Žarka Lauševića.“

Što se tiče same Monografije Žarko Laušević:

Aleksandar Saša Milosavljević ispričao je pozorišnu priču o Žarkovih 27 uloga odigranih od 1976. do 2000. godine.

Marijana Terzin Stojčić, stručni saradnik za domaći film Jugoslovenske kinoteke, analizirala je njegove najznačajnije filmske uloge, od ukupno 34.

Branka Otašević, televizijski kritičar, opisala je Lauševićev televizijski opus od 33 uloge, podeljen u dva velika perioda.

U monografiji su svoje reči o Žarku dali i Svetozar Cvetković, Zdravko Šotra, Slavko Štimac, Radoslav Rale Zelenović, Milica Mihajlović, Vladan Dujović, Petar Božović, Dragana Mrkić, Voja Brajović, Toni Laurenčić, Cvijeta Mesić, Božo Koprivica, Vesna Trivalić, Mima Karadžić i mnogi, mnogi drugi.

Bonus video: