Radikalno ozbiljan Molijer

 „Tartif“ je nastao i u prvoj verziji bio 1664. u Versaju kvazi-praizveden. Zbog brizantnosti teme bio je u tri maha preinačavan, što svedoči o veoma složenom odnosu crkve i države. Tek je ličnom intervencijom Luja XIV ovaj komad u razvodnjenoj varijanti bio 5. februara 1669. zvanično praizveden u Théatre du Palais-Royale, u Parizu. Ovaj komad razotkriva simbiozu klerikalne i svetovne moći kao kulminaciju apsolutizma.

Radnja ovog komada je relativno lapidarna. Imućni pariski građanin Orgon je do opsednutosti opčinjen Tartifom. On prima kod sebe kao protežea ovog simulatora bogobojažljivosti, lakomog prevaranta i gulanfera i obećava mu ruku svoje kćeri, iako je Marijana već srećno zaručena. Tartif pak pokušava da zavede Elmiru, Orgonovu ženu. Tek kada se Orgon bude lično osvedočio u istinitost mahinacija njegovog tobožnjeg prijatelja, pokušava da bezočnog licemera Tartifa izbaci iz svoje kuće. No pre toga je ovome svoj posed testamentom notarijelno zapečatio. Ali Tartif je rešen da se svoje bespomoćnosti oslobodi na račun svoga naivnog dobročinitelja. On kriminalnim makijavelističkim nalogom prisiljava Orgona i svu familiju da se isele iz kuće koja je sada njegovo vlasništvo. 

Subverzivnost hipokrizije 

Kao inkarnacija bigotnog prevaranta sa sluzavom brazdom laskavca i ciničnog imoraliste, Tartif je postao simbol razarajuće snage koja se razvija iz dvostrukog morala. Moć religije je time alegorizovana i problematizovana, pa je stoga ovaj komad od svog nastanka bio affront crkvi i drska društvena provokacija. Ovim komadom se Molijer odveć nagnuo kroz prozor, te je stajao na nišanu ubojite klerikalne, kao i rojalne cenzure. Još u Molijerovo doba su komedijantske maske njegovih protagonista bile „nekomedijantske“ već izraz moći beskrupuloznih i opskurnih karaktera. Obojica protagonista su spremni na krajnosti. Ovaj komad demaskira ne samo licemernu bigotnost vlastodržaca, već pokazuje kako prevara – u ono vreme, kao i danas – može biti primenjena kao idealni instrument koji kosi kao britka sablja. 

Tartif kao projektivni objekt u kući Orgonovih 

Da u građanskoj kući Orgonovih „satovi idu drugačije“ jasno je već na samom početku ove inscenacije u originalnoj režiji režiserke iz Slovenije Mateje Koležnik, čija je ovo četvrta produkcija u ovom pozorištu. Party je u toku, jer pater familias nije kod kuće. Šampanjac i snežno beli prah se u ovom slavljeničkom štimungu štedro deli iz ruke u ruku. Nije nikakvo čudo da je laskavi gost i bogomoljac Tartif svima trn u oku. On je samo u očima msje Orgona i njegove majke, madam Pernel, persona dostojna najvišeg poštovanja, divljenja i uzornosti.

To što će se Tartif, perfidni asket, tek u trećem činu ove komedije prvi put pojaviti, ide u problematičnu posebnost ove Molijerove komedije. U Minhenu ulogu Tartifa igra Filip Dešamp sa gotovo postpuberternom stidljivošću. Neuobičajeno mladi Tartif gaji ljubavne ambicije prema Orgonovoj ženi, iako i prema njegovoj ćerci Marijani ne ostaje hladnokrvan. I kada bude pred Orgonom demaskiran, ovaj proiznosi sa simulantskim bigotnim patosom kitnjaste fraze sračunatog licemerstva o sebi kao „zlom čoveku i grešniku kome nebo daje šansu da bude uništen“. Režiserka Koležnik vaja ovaj lik kao preplet Mocartovskog Kerubina i anonimnog stranca u Pjer-Paolo Pazolinijevom filmu „Teorema“, koji služi kao nekakva projektivna ravan za sve strepnje i sve čežnje. Ovo je duboki pogled u ljudsku psihu, dublji no što se uobičajeno ovom liku oveštalog hipokrita pridaje. Celokupna inscenacija je eleganta. Scenografija je veoma jednostavna i veoma efektivna. Sve se zbiva/odigrava na stepenicama.

Ono što će u originalnoj Molijerovoj verziji biti razrešeno apologetskim happy ending (om), dekretom kralja da je zaključeni ugovor o prenosu Orgonovog nasledstva Tartifu ništavan, odnosno nekom vrstom (ne deus ex machina), već pompeznog rex ex machina! Kralj fungira ovde kao atribut božanskog – kao jemstvo i trijumf pravde! Ali Koležnik ovaj molijerovski srećan kraj u petom činu, dekonstruiše u Tartifovu smrt. Vest o oporuci naslednog ugovora kraljevskim dekretom, Orgon neće živ dočekati.

U ulozi Orgona briljirao je Oliver Negele. Elegantni kostimi u prigušenim bojama davali su osnovni ton ovoj stringentno stilizovanoj inscenaciji. Negele igra Orgona kao smirenog despota. Mnogo komičnog nema u ovoj inscenaciji. Koležnik čita Molijera sa radikalnom ozbiljnošću. Bez ikakvih plakativnih tekstualnih a fortiori aktuelizovanja, Koležnikovoj polazi za rukom da Molijerov komad interpretira na savremeni način.