Amerikana iz švedske šume

First Aid Kit čine Johana i Klara Soderberg, rođene sestre iz Stokholma, koje su 2008. godine postale svetski poznate zahvaljujući aktivnosti koja u budućnosti – kad se vlasti dočepaju sestrice zlice iz prvog pasusa – neće biti moguća: na YouTube su postavile svoju obradu pesme „Tiger Mountain Peasant Song“ grupe Fleet Foxes. Usvajanje pomenutih zakonskih odredbi primoraće vlasnike YouTube-a i ostalih sajtova da sa svojih servera skinu sve „materijale“ koje je postavio neko ko na njih nema autorska prava (dakle, i pomenutu obradu), što će predstavljanje neafirmisanih muzičara širokoj publici svesti na nastupe u komercijalnim TV emisijama tipa „Ja imam nešto“ ili „Prvi glas nečega“. Pre nego što se to desi (a izgleda da hoće), uputite se na YouTube i pogledajte zašto se ceo (muzički) svet trenutno divi sestrama Soderberg.

Sadržaj videa koji su postavile Johana i Klara je naizgled sasvim običan, pa i dosadan. Njih dve (tada su imale 15 i 18 godina) u flanelskim košuljama sede u nekakvoj šumi, pri čemu jedna drži akustičnu gitaru i poručuje grupi Fleet Foxes da je ovo mali dar od njih dve, dok se druga stidljivo smejulji. Pesma zatim počinje i nakon trideset sekundi bez daha vas ostavljaju sledeće činjenice: 1. Sestra u prvom planu sjajno svira i još bolje peva; 2. U trenutku kada joj se pridruži druga, iz zvučnika dopiru harmonije za koje, na mahove, pomislite da nisu ovozemaljske; 3. Zrelost interpretacije i način na koji su sestre obradile (a ne samo reprodukovale) jednu ne baš jednostavnu pesmu, apsolutno su u neskladu sa brojem leta koje su Johana i Klara do tada videle. Oduševljeni su bili i članovi Fleet Foxes pa su, kao u bajci, devojke dobile poziv od svog idola, pevača Robina Peknolda (Pecknold), da sa bendom nastupaju na turneji. Vest o „čudu iz Stokholma“ tako se još brže proširila, ali niko nije znao da li sem sjajnih interpretatorskih veština sestre poseduju i još neke. A onda je 2009. izašao „The Big Black and The Blue“ kojeg je dočekalo opšte oduševljenje kritike i kolega muzičara, jer su sve pesme na njemu komponovale – Johana i Klara lično!

Ono što je većini poznavalaca muzike bilo gotovo neshvatljivo jesu mudrost i zrelost koje su stihovima i muzikom sestre tinejdžerke demonstrirale u svom viđenju američke kantri-folk tradicije, pa je došlo čak i do pojava „teorija zavere“ sličnim onima koje su svojevremeno pratile Bitlse (navodno, pesme nisu pisali Džon i Pol, već tim vrhunskih muzičkih eksperata). Devojke se nisu na to obazirale, a svoj raskošni talenat su pokazale i na dodeli muzičkih Polar nagrada, gde su svojom verzijom „Dancing Barefoot“ rasplakale Peti Smit. Potencijal dua su uočile velike zverke šou-biznisa, a devojke su novac dobijen za snimanje pametno investirale – za producenta drugog albuma „Lion’s Roar“ angažovale su Majka Mogisa, poznatog po radu sa bendovima Bright Eyes i Rilo Kiley (takođe, među omiljenim grupama mlađanih Šveđanki). I tako smo već u januaru dobili možda i glavnog kandidata za najbolji album 2012. godine, koja je u kalendaru Maja, iz nekog razloga, ostala obeležena crvenom bojom.

„Lion’s Roar“ se i muzički i tekstualno „oslanja“ na alt-kantri prethodnika, s tom (bitnom) razlikom da na njemu, pored sestara, svira cela armija muzičara, uključujući i njihovog ponosnog oca (da, u teorijama zavere on je glavni osumnjičeni „autor iz senke“). Naslovna „Lion’s Roar“, koja i otvara album, počinje slično šumskoj verziji „Tiger Mountain“: kratak uvod na akustičnoj gitari prati prva strofa otpevana melanholičnim, ali snažnim Johaninim glasom, kojem se u drugoj strofi priključuje nežni Klarin vokal i – nebeske harmonije su tu. U pozadini se tada već čuju i klavijature i udaraljke, a nakon prvog refrena teško je identifikovati sve instrumente koje je Mogis precizno upakovao. Pesma, mada potpuno druge tematike, atmosferom podseća na Springstinovu „Youngstown“, kao što i uvod u prelepu „Emmylou“ – odsviran na pedal stil gitari uz pratnju zvuka bubnjarskih metlica – podseća na Stingovu „I’m So Happy That I Can’t Stop Crying“. I uticaji drugih muzičara jasno su vidljivi („Dance To Another Tune“, na primer, preuzima estetiku Florens Velč), a sestre ih i ne kriju, već najvećim uzorima i javno odaju počast: „I’ll be your Emmylou, and I’ll be your June, If you’ll be my Gram and my Johnny, too.“ Radi se, naravno, o Emilu Haris, Džun Karter, Džoniju Kešu i Gremu Parsonsu, što je dokaz da su devojke od malena pravilno muzički usmeravane.

Iako je, za razliku od „The Big Black“ albuma, u većini pesama moguće čuti pregršt instrumentalista (u završnoj „King of the World“ i ceo marijači bend), fenomenalni glasovi sestara Soderberg, melanholični Amerikana zvuk i odlična lirika ostaju glavni vezivni elementi First Aid Kit alhemije. Kao i ranije, nevericu izaziva ozbiljnost i višeznačnost stihova tipa „There’s a heavy load upon our backs, Of things we carry from the past, My guilt-filled mind, it tried to run, But it traced us back to where we begun“ jer ih je napisao neko ko ima tek dvadesetak godina i kome engleski nije maternji jezik, ali je to još jedan razlog više zašto je „Lion’s Roar“ tako teško ne voleti.

Johani i Klari možemo, na kraju, samo poželeti da što pre dostignu slavu svojih sunarodnika iz grupe ABBA, a najvišu ocenu im nećemo dati iz jednog jedinog razloga: da se ne bi previše uobrazile.

Ocena: 9/10