Iz represije se rađa bunt: Ljiljana Zdravković rok novinarka i pevačica bend The Bite, povodom albuma „Awake!“

Beogradski riff’n’roll bend The Bite nedavno je objavio „buđenje“! tačnije, album „Awake!“

Izlazak albuma nedavno je najavio spot za „She’s a Rock“, pesmu koju karakterišu snažan i upečatljiv rif i moćan vokal, te je baš zbog toga i odabrana i da otvori ovaj album.

– Kroz kroz pesme koje su vezane za društvo u kojem živimo, ali i one lične, provejava neka vrsta buđenja i osvešćenja, otud i ime albuma – kaže frontmenka i pevačica u razgovoru za naš list.

Kako izgleda autorstvo u rokenrolu iz ugla žene? Misliš li da postoje razlike i da li je barem na tom polju podstaknuta ravnopravnost – ili ne?

– Iz mog ugla, ravnopravnost je tu, umetnost ne razlikuje polove. Razlike postoje, ali one su uslovljene razlikama u senzibilitetu i u pogledu na život, kao i načinu na koji o njemu pišemo/sviramo/pevamo. Znam da i dalje izgleda kao da je rokenrol „muški sport“, ali mislim da je to zbog toga što rokenrol zahteva određenu vrstu i količinu energije koju mnoge žene nemaju u sebi ili nisu ni zainteresovane da se na taj način izražavaju. Ravnopravni smo smo, ali nismo isti.

Album otvara pesma i singl koji ga je najavio – „She’s a Rock“. Zašto baš ta pesma i koja je njena simbolika?

– „She’s a Rock“ ima jako upečatljiv riff i energiju i to je prevenstveno bio razlog što smo odlučili da baš ona otvori album, jer i bez reči govori o tome ko smo mi, „udara“ na prvu. To je bilo odlučeno i pre nego što smo jedan dobar deo albuma i snimili. A i uklopila se ta igra reči u refrenu… i kad odemo dalje od originalnog značenja i simbolike pesme, negde nam je važno i u životu ko je „rock“ a ko „rock’n’roll“.

„While We Sleep“ emotivno odskače i može se čak nazvati baladom – ujedno je predivna. O čemu govori ta pesma?

– Slike koje je Bojan stvorio pišući tekst za ovu pesmu možda vuku na neku konkretniju i užu priču, ali u suštini, pesma je omaž vremenu i osećaju da se i na emotivnom i na društvenom i na ljudskom nivou pretvaramo u zombije ili bezlične robote. Svet gori… dok mi spavamo. Meni lično predivna je najviše zbog toga što tekstom konstatuje da spavamo, ali muzički – poziva na buđenje!

S druge strane, album nosi naziv „Awake!“. Koja je simbolika tog naslova?

– Ideja za ime albuma krenula je upravo zahvaljujući pesmi „While We Sleep“, želeli smo da naglasimo da je vreme za buđenje. Nakon nekoliko dana brejnstorminga o imenu albuma, shvatili smo da kroz ceo album, kroz skoro sve pesme, provejava ta neka ideja buđenja, i na ličnom, i na društvenom nivou. Ili je vreme za buđenje, ili se konstatuje da smo probuđeni. Taj uzvičnik je tu zbog onih koji još uvek ne shvataju da je važno da kroz život idu otvorenih očiju.

Album zatvara brza pank-rok pesma I Don’t Care – šta te „nije briga“, a šta te zapravo brine danas?

– To „I Don’t Care“ u pesmi je dosta pozitivno, u suštini… jer, da, nije me briga za tu neku osobu, i zvučim ljuto i besno, ali je iz energetskog i tekstualnog konteksta jasno da se tu nešto preseklo i da može da ide samo na bolje. Tako je i u životu. Važno je preseći. Važno je odseći trulež, očistiti život od ljudi i situacija koje nas vuku u mulj i reći im „I don’t care!“

Album u celini ima prepoznatljiv keči hard rok zvuk. Kako je nastajao? Koliko je u njemu konstrukta i korespondencije sa stvarnim svetom, a koliko sa tvojim unutrašnjim bićem?

– Album je nastajao od pandemije na ovamo, kao reakcija na činjenicu da nismo imali mogućnost da sviramo onoliko koliko smo želeli i planirali, niti da na pravi način ispromovišemo prethodno izdanje. Ovog puta je je Bojan (Savić) bio mnogo kreativniji od mene u tom smislu. Meni su neke životne okolnosti „udarile“ kreativnu blokadu, a kod Bojana se desilo suprotno. Ali ono što je sjajno u našoj saradnji je to što on piše pesme koje ja mogu da „prisvojim“ i da ih prihvatim i iznesem kao svoje. Proživljavanje tih pesama i rad na njima doveli su do toga da nestane i ta moja blokada, pa je nastao tekst za „She’s a Rock“ ali i još neki koje ćete tek čuti… Ima u tim pesmama i stvarnog sveta i unutrašnjeg (još stvarnijeg) sveta. To je uvek tako. I ono što smo lično doživeli i osetili na svojoj koži i neka situacija i informacija koju smo pokupili od prijatelja, prolaznika… sve mora da se „proživi“ na neki način da bi nastala pesma.

Kako se tvoj stilski izraz razvijao kroz vreme? Šta je muzički i kulturno uticalo na tebe kao autorku – koji pravci, knjige, umetnici, socijalno okruženje?

– Uvek sam pisala o onome što me dotakne, o onome što sam preživela, što mi se lično desilo ali i o stvarima koje su preživeli ljudi u mojoj okolini a koje su me na neki način pomerile. Kroz vreme i iskustvo počela sam da razmišljam i šire i da se tematski „odmaknem“ od unutrašnjeg sveta. Ne mogu da izdvojim ništa konkretno što je uticalo na mene jer je SVE uticalo. Svaka osoba koju sam upoznala, svaki razgovor koji sam vodila, svaki film, svaki bend… Sve što preživimo i doživimo, sve što čujemo i vidimo može da utiče na naš izraz na ovaj ili onaj način i sve zajedno stvara sliku o nama kao ljudima, pa samim tim i umetnicima.

Pored toga što si muzičarka, ti si i rok novinarka i muzička promoterka. Da li živiš rokenrol san – ili je, da tako kažemo, komplikovanije od toga?

– Uh, naravno da je komplikovanije… Nije da baš može od „rokenrol sna“ da se dobro živi u Srbiji, ma koliko da ste u tome uspešni, bilo da ste na bini ili bilo gde u njenoj okolini. Uvek morate negde da popustite ili da negde napravite po neki kompromis, od vas zavisi samo gde ćete i u kojoj meri da ga napravite. Ja sam odavno rešila da su mi mir i osećaj slobode važniji od novca, pa ću često izabrati da radim nešto što volim za manje para. S druge strane, u muzici koju stvaram(o) nema kompromisa, tu želim da radimo onako kako osećamo da treba bez obzira na to koliko je to komercijalno u datom trenutku.

Imaš li neku životnu filozofiju kada te okolnosti nateraju na kompromise?

– Ovde delimično moram da se vratim na prethodno pitanje – jako mi je bitna sloboda i moj lični osećaj mira. Ako me nešto uznemiri, ako se ne osećam dobro jer nešto radim, ako žulja… onda taj kompromis nema smisla. U tim situacijama i situacijama kad samoj sebi kažem „eto, a mogla sam i ja ovo ili ono, ovako ili onako, vidi kako je ovaj ili onaj to uradio“, uvek se setim reči jedne vrlo važne osobe u mom životu: „da, ali to onda, na kraju dana, ne bih bio ja i ne bih se osećao dobro“. Tako da se ta filozofija svodi na taj osećaj na kraju dana – ako me kompromis ne boli i ne žulja, ok, može, nije frka. Ali ako imam osećaj da to više nisam ja i ako me tera da se osećam loše… nema tih para/slave…čega god.

Kao rok novinarka imala si priliku da razgovaraš sa nekim od najvažnijih i najdražih ličnosti sa scene. Da li bi nekoga posebno izdvojila – muzičare, umetnike, razgovore koji su ostavili trag?

– Ima toga… Ovog leta će biti 30 godina kako sam prvi put progovorila na radiju i tako ušla u svet medija i muzike, i imala sam prilike da upoznam neka velika strana imena i skoro sva domaća. I svi oni te, u datom trenutku, nečemu nauče i neki mali ili veliki, trag ostave. Lično me je u nekom trenutku najviše pomerila Beth Hart sa kojom sam imala fantastičan intervju i odnos koji je bio maltene drugarski, ali mogućnost da budem u istoj prostoriji sa članovima grupe Rammstein ili razgovaram sa likom kakav je Steve Vai. A s druge strane, uradiš jedan od poslednjih intervjua sa veličinom kakva je bio Dragoljub Crnčević Crnke, rasplačeš veliku Jadranku Janković u podkastu, ili si preponosan i na intervjue (koji su sada retkost) a tek na prijateljstvo i saradnju sa Ritmom nereda, jednim od retkih domaćih bendova koji su ostali dosledni sebi i svojim principima i ostali svoji i sjajni ljudi… i shvatiš da sve što si radio zaista ima smisla. Ne znam, mnogo je bilo zanimljivih i važnih priča, morala bih baš dobro da razmislim o tome koje su sve i na koji način, uticale na mene, i spisak bi bio podugačak….

Kako vidiš savremenu muzičku scenu – od „rokerske“ do evrovizijske?

– Godinama nešto kukamo na to kako rokenrol umire, kako „ova deca“ pojma nemaju i ništa ih to ne zanima. Isto tako, godinama smo kukali na tu decu na svim ostalim nivoima, da ne vide dalje od tvojih telefona i društvenih mreža, da su nesposobni… pa se ispostavilo da su pametniji i sposobniji od nas i jako dobro znaju šta hoće. Tako je i sa muzikom. Meni lično može da se ne dopadne njihovo viđenje „rokenrola“ ili neki njegovi segmenti, ali to su oni i oni će svoj bunt oblikovati onako kako osećaju da treba. I to je jedina scena koja me zaista zanima, ta sa mudima, kako god ona bila žanrovski oblikovana. A ta evrovzijska scena i nije scena. To je odavno postao besmisleno skup cirkus koji tek po nekom izvođaču pomogne da se proslavi.

Kako se, iz tvog ugla, tretiraju prostori posvećeni alternativnoj sceni, rok muzici i estetici? Znamo da je BIGZ zatvoren zbog širenja Beograda na vodi – da li još neka kultna mesta nestaju pod pritiskom kiča, šunda i pohlepe za nekretninama?

– Beograd na vodi je samo deo tumora koji je zahvatio mnogo segmenata naših života, mnogo više od te muzičke i kulturne scene. Tom tumoru su nebitni i univerziteti, zašto bi mu bio bitan rokenrol? Nebitni su mu i naši životi, zašto bi mu bili bitni istorija, kultna mesta, simboli i duša nekog grada. Celokupna kulturna i intelektualna stvarnost, i rokenrol kao najbuntovniji deo iste, opasnost su za taj tumor, zato su i tretirani tako, kao da su nebitni, kao da ne postoje…

Kako vidiš kulturu u Srbiji i trenutnu stvarnost koja nas pritiska?

– Kultura je jedan od najvažnijih segmenata svakog društva, a umetnici su, ili bi bar trebalo da budu, njegov lakmus papir. Navikla sam, baveći se kulturom i poslovima koji nisu „esencijalni“, da slušam komentare kako se bez kulture može, a bez lekara, recimo ne… Da, ali, lekari leče telo, a kultura leči dušu i mozak. Ona ne samo da život čini lepšim, ona je važan deo balansa našeg unutrašnjeg sveta koji, na kraju, pozitvno utiče i na naše fizičko zdravlje. Ona vidi dalje i bolje, ona otkriva i objašnjava, i unutrašnje svetove i svet koji nas okružuje. Zato je, u sistemima kakav je onaj u kojem živimo, skrajnuta ili ugušena. Kultura u Srbiji je već dugo preoblikovana tako da oslikava neku alternativnu stvarnost koja odgovara sistemu, ili je etiketirana kao nebitna ili snobovska, jer je prostim umovima njen značaj nepojmljiv. Bar ona zvanična, u koju se ulaže i koja se forsira. I moram da priznam da me je, do skoro, sve to baš pogađalo, imala sam osećaj da je preplavljena užasima nekulture, da je postala besmislena. Ali sada, prvi put posle dugo vremena, mislim da ima nade i da će(mo) ipak pobediti. Nekad je najbolja stvar koja može da se desi rokenrolu i kulturi generalno, da bude gušena. Iz represije se rađa bunt, rađa se želja za slobodom i slobodnim izražavanjem. Mi smo duhovit, duhovan, pametan i kreativan narod, šteta je samo što treba da nas toliko pritisnu nedaće da bismo to i pokazali.

Pretpostavljam da navijaš za studente – da li i zašto „pumpaš“?

– O, da. Bezrezervno. Uvek sam govorila da ću, kada dođem u neke poznije godine, pitati sestrinu decu za koga da glasam i da ću glasati kako mi oni kažu, čak i ako nisam baš sasvim sigurna u njihove izbore. Jer je ovo njihov svet i u nekim godinama prestaješ da glasaš za sebe, glasaš za budućnost, a budućnost je njihova. To je nešto što moji roditelji, ma koliko predivni ljudi su bili, nikad nisu shvatili. Zbog svih koji i dalje to ne shvataju smo do ovde i došli. Zbog onih koji nisu nos promolili iz svojih mesta, kamoli zemlje, kojima iskompleksirani nepismeni oportunisti kroje istinu na „malim ekranima“ i kojima je dovoljno da imaju „za ’leba“ i lekove i misle da im neko poklanja penzije koje su krvavo zaradili… Zbog oportunista koji su spremni dušu da prodaju za koju stotinu evra… i zbog ovih „pa za koga ću, doći će neko još gori“ likova koji i ne izlaze na izbore, imamo situaciju u kojoj se sve raspada, na svim nivoima i u svim segmentima društva. Sve je toliko trulo da sam se plašila da nikad nećemo ni izaći iz toga, jer nas je premalo i preslabi smo da ih pobedimo „a ovu decu ne zanima ništa“… A onda su ta deca istupila i pokazala da vide i znaju mnogo više nego što smo mislili da znaju i da mogu sve. Samo je trebalo da ih čačnu gde ne treba i da im prekipi, i prekipelo im je. Kao da su nama starijima rekli: ok, sklonite se, pomozite kad zatreba, ali mi ćemo ovo da izvedemo kako treba. Znaju da će trajati i da će biti teško, ali izguraće oni to. Pumpam i pumpaću ne zato što će oni „promeniti vlast“, nego zato što će promeniti sistem. Već ga menjaju. Menjaju i nas, izvlače iz nas duh, osmehe i snagu koje smo mislili da smo izgubili. Pumpaću čak i ako nisam sigurna da im je neki potez savršen, jer je ovo borba za njihovu budućnost.