Ne preterano sveže papričice

Posle ovakvog završetka koncerta, najavljivanog rečima „najiščekivaniji“ i „najspektakularniji“, naglo je splasnulo oduševljenje Srba Pepersima, iako su dobri poznavaoci Kidisa i ekipe upozoravali na mogućnost takvog epiloga (u Budimpešti 1996. su, na primer, svirali još kraće, malo duže od sat vremena). Naravno da je najveću odgovornost za maltretiranje fanova snosio organizator koji je svirku zakazao „u sred ničega“ najavljujući znatno duži koncert, ali bi kao melem na rane tada došlo nekakvo saopštenje benda u kome bi se (makar i kurtoazno) izrazila zahvalnost svima koji su prošli „kroz pakao“ da bi ih slušali, te da će članovi grupe uvek „biti uz njih“. Od toga, poznato je, nije bilo ništa.

Četiri godine su prošle od te horor noći, deseti po redu studijski album „I’m With You“ upravo je izašao, pa će biti interesantno videti da li su srpski RHCP fanovi još uvek „uz njih“ ili će nove pesme uglavnom ignorisati. U međuvremenu se Pepersima desilo dosta toga, pri čemu je ponovni odlazak iz benda gitariste Džona Frušantea sigurno najznačajniji događaj. Uz to, Entoni Kidis je postao otac, hiperaktivni basista Fli je izučavao teoriju muzike i svirao sa Tomom Jorkom, bubnjar Čad Smit je osnovao super grupu Chickenfoot sa Semijem Hagarom i Džoom Satrijanijem, a Frušantea je u bendu zamenio njegov dugogodišnji gitarski tehničar, tridesetjednogodišnji Džoš Klinghofer. Spot za singl „The Adventures of Rain Dance Maggie“, emitovan prvi put pre mesec dana, omogućio nam je da upoznamo Džoša i njegovu rezervisanu svirku bez izrazitog rifa i solo deonice, a „lenja“ ala-Stons pesma, u kojoj je zvuk „zvona za krave“ mestimično bio glasniji od zvuka gitare, jasno je pokazivala da je odlazak Frušantea bendu doneo dosta problema. Svestan činjenice da su za prepoznatljivi zvuk grupe najzaslužniji bili Frušante i Fli, producent Rik Rubin je veliki prostor dao skakutavom basisti koji je svojim vanserijskim muziciranjem uspeo da u velikoj meri neutrališe odsustvo harizmatičnog gitariste.

U ponedeljak 22. avgusta na sajtu grupe je znatiželjnicima omogućeno preslušavanje četrnaest novih pesama koje je otkrilo da među njima ima mnogo boljih od zvaničnog prvog singla. Na primer, uvodna „Monarchy of Roses“, iako počinje disharmoničnim distorziranim rifovima, zvuči kao RHCP standard sa propulzivnim Fliovim basom i gitarskim „trikovima“ sličnim Frušanteovim. I „Factory of Faith“ ima elemente dobre Pepers pesme – čvrsta ritam sekcija, Entonijevo fanki-rep izvođenje, inventivne bas deonice – ali, nedostaje pravi „frušanteovski“ solo, koga (opet) dubliraju fuzirani „fluidni“ akordi slični onim iz „Dance Maggie“. Klinghofer je definitivno imao problema sa „čitanjem“ nasleđa svog mentora i izborom načina distanciranja od njega, svestan da bi potpuni odmak od Frušanteovog zvuka i stila (koji je, zbog opisa posla, morao da zna u prste) donelo bendu muzički zaokret koji preostala trojka nije želela. Da bi prikrio Džošova lutanja, Fli se potpuno „razmahao“ i pažnju preusmerio na sebe, pa se u njegovu neupitnu genijalnost – kada je u pitanju smišljanje eksplozivnih bas deonica na kojima će biti izgrađena struktura cele pesme – slušalac iznova može uveriti slušajući „Look Around“ (koja podseća na „Blood Sugar Sex Magik“ fazu), zatim fanki-rok klasike „Ethiopia“ i „Annie Wants a Baby“, te rokersku „Goodbye Hooray“ u kojoj Klinghofer dokazuje da, kad „opusti ruku“, ume istinski da „praši“. Pored pomenutih energičnih melodija, na „I’m With You“ se nalazi i nekoliko odličnih pesama srednjeg tempa, pre svih klavirskim pasažima prošarana „Police Station“ i psihodelični bluz „Meet Me At the Corner“, kao i emotivna balada „Brendan’s Death Song“, posvećena preminulom vlasniku pank kluba u kojem su Pepersi započeli karijeru.

Upoređujući „I’m With You“ sa „Stadium Arcadium“, pored razlike u kvantitetu („Stadium“ je imao duplo više pesama) lako je uočiti i stilske razlike, kao i oslanjanje na proverena produkcijska rešenja iz devedesetih, pa se za novi album ne može reći da nastavlja tamo gde je prethodni stao, niti da donosi nešto epohalno novo. Za ovakav utisak ne možemo okriviti anemičnog Klinghofera koji bendu nije doneo „svežu krv“, već preostalu trojicu koji su odlučili da ovog puta odigraju na sigurnu kartu. Sreća za njih, a i za nas, što su kao grupa i dalje u stanju da komponuju odličnu muziku, a literata Kidis (ako izuzmemo usiljene rime tipa „freaky – Mozambiquey“) da napiše intrigantne stihove. Za fanove „papričica“ širom planete to je više nego dovoljno, a da li je i za (još uvek?) ljute srpske – ostaje da se vidi. Mada, trebalo bi očekivati da će ključnu ulogu ovde ponovo odigrati famozna „široka slovenska duša“.