Političari jedini razumeju šoubiznis

Činjenice kažu da „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ svakog petka u Srbiji gleda više od milion ljudi, dok su licencu za reemitovanje otkupile i televizije u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, a na kablovskim kanalima u Hrvatskoj stekao je status „zabranjenog voća“. Ivanović, pak, naglašava da ne želi lično da ulazi u polemiku ovakve vrste uz konstataciju da „kome se sviđa neka gleda, kome se ne sviđa neka okrene kanal“.

– Moja priča je generalno filmska, holivudska. U situaciju da radim „Keš taksi“ (prva emisija koju je Ivanović vodio na televiziji Foks) došao sam potpuno slučajno i preko poznanstva sa Zekom Milionerom (Ivanom Zeljkovićem) koji je to producirao i imao licencu. Sledeća ponuda došla je direktno od Foks televizije da vodim Survivor specijal „Povratak u civilizaciju“. Potom je stigla ponuda tadašnjeg Foksa da izađem sa nekim „talk show“ programom i nastavim tu tradiciju. Pošto sam godinama gledao Letermana, Lenoa, O Brajana, Kimela, okupio sam par drugara koji su se takođe „ložili“ na tu vrstu programa. Napravili smo pilot epizodu za „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i imali smo sreće da je televizija u tome prepoznala kvalitet – priča Ivanović za Danas.

Da li je bilo straha da bi emisija mogla loše da prođe s obzirom na to da su slične stvari pre vas radili Milan Lane Gutović i Marko Živić?

– Bilo je potrebno puno hrabrosti. Mnogi su mi govorili: „Pa zašto to? Pa bilo su već dva pokušaja… Pa šta ćeš ti sada opet?“. Međutim, za mene važi ono da ko ne riskira – taj ne profitira. Uvideo sam koje su bile greške tih ranijih „talk show“ programa. Ključna greška i u Marko Živić show i u Oralno doba bila je što su se emitovale svaki dan. Mi ipak nismo dovoljno velika zemlja da bi ta vrsta programa mogla da se radi svaki dan. Učio sam na njihovim greškama.

Da li je teško dovesti političare u emisiju u kojoj su oni redovno predmet šale?

– Političari su najbolji i najlakši gosti zato što su u Srbiji, nažalost, oni veći šoumeni nego pevači, pevačice i glumci. Kažem nažalost ne zato što mislim da je meni žao što su političari duhoviti i zanimljivi, nego mi je žao što glumci i estradne ličnosti nisu malo zanimljiviji i otvorenijeg shvatanja.

Zašto prilikom intervjua sa gostima niste podjednako „oštri“ kao kada su u pitanju rubrike u samoj emisiji ili uvodni deo sa „stend ap“ komedijom?

– Goste ne zovem da bih ispoljavao svoje stavove i lečio neke svoje komplekse. Svakog gosta zovem kao nekoga ko bitno učestvuje u našim životima i dajem mu priliku da sebe predstavi publici. Bilo bi jako nekulturno da dovedem gosta u studio i da ga nešto vređam ili postavljam neka zajedljiva pitanja. Ne vodim politički „talk show“ već humorističku emisiju. Olja Bećković i Olivera Kovačević mnogo bolje od mene umeju da rade političke „talk show“ programe. Ideja moje emisije je da opusti i nasmeje. Sve što imam da kažem u svoje ime govorim u „stand up“ delu na početku emisije. Mislim da je to dovoljno da bude prilično jasno šta ja mislim o najbitnijim društvenim temama.

Zamera vam se i da je lako praviti takvu emisiju kada iza sebe imate tim scenarista…

– To je kao kada bi neko rekao vašem uredniku da je lako njemu da uređuje novine kada ima 20 novinara. A bilo bi prilično suludo da čovek sam piše sve tekstove u novinama ili rubrici. Ta kritika potiče od elementarnog nepoznavanja televizije u Srbiji. U Bugarskoj na primer postoji slična emisija koja se zove „Slave show“ i ima 25 scenarista. Džej Leno ima 43, a Leterman ima još više, preko 60 scenarista. Imam najbolje scenariste koji u ovom trenutku mogu da se angažuju u Srbiji i plaćam ih od svog dela novca. Za mene u ovom trenutku rade Dušan Bulić, Branislav Raičević, Srđan Dinčić, Dejan Pataković, Miodrag Stošić i Bojan Ljubenović, a i ja pišem takođe. Većina „talk show“ programa na drugim televizijama je praktično bez sadržaja. To što nemaju scenariste i te kako se vidi u tim programima, pošto trućaju o garderobi, šopingu, šminkanju i to sve deluje kao „trla baba lan“ u nekoj kafani između Pere, Mike i Žike. U našoj emisiji se prepoznaje sadržaj i može da se vidi da je neko na tome radio i na kraju obavio ozbiljan posao.

Šta se događa sa tužbom koju je Jelena Karleuša najavila protiv vas i da li su još nekom toliko drastično zasmetale vaše šale?

– Jelena Karleuša je bila jako zbunjena jer ne zna da moraš da odeš u sud da podneseš tužbu nego misli da se tužbe kače na Fejsbuk, tako da je upravo to i uradila. I dalje hoću i nju da pozovem u emisiju, ali nikako nemam vremena. Osim nje niko drugi još nije najavio tužbu, a i nema razloga. Cilj emisije nije da bilo koga vređa već samo da zabavi i nasmeje. Žao mi je što nekima smeta šala na njihov račun. Lično, nemam problem da prihvatim šalu i na svoj račun, ako je dobra i sa ukusom. Oni koji prate emisiju znaju da ni sebe ne štedim.

Za Pink ne postojim

Da li je bilo problema sa kolegama zbog pravljenja šala na račun drugih medijskih kuća?

– Bilo je problema. Ne verujem da mi koji radimo na televiziji treba da ratujemo jedni protiv drugih, a kvalitet bi trebalo da bude jedino merilo opstanka. Na Pinku sam zabranjen. Kada dođu da snime neki događaj na kome sam ja, oni me prosto preskoče kamerom. Revija Pal Zileri, na kojoj sam bio gost iznenađenja, poslednji je najbolji primer. Kada su videli da sam ja gost iznenađenja, samo su sklonili kameru, spakovali se i otišli. Malo je reći da je u pitanju čist neprofesionalizam, bez obzira na sve – smatra Ivan Ivanović.