Sentimentalno sećanje na odrastanje

Na svu sreću, stvaralaštvo Gaja Garvija, pevača, gitariste i glavnog tekstopisca, ni slučajno se ne može okarakterisati rečima kojima bi trebalo „počastiti“ kuma zbog domišljatosti iskazane kad je bend nazvao takvim imenom. Baš naprotiv, Garvi je jedan od najdarovitijih i najoriginalnijih autora i izvođača koji su se na svetskoj sceni pojavili u protekloj deceniji.

Kritika i publika u Engleskoj su toga svesni već nekoliko godina (prethodni album „Seldom Kids“ je 2008. godine osvojio prestižnu Merkjuri nagradu), ali Elbow slavu van Ostrva i (delimično) Evrope još nisu stekli, pa ih u Americi uglavnom prepoznaju samo po prelepoj „One Day Like This“. S obzirom da je „Seldom Kids“ ostvario značajan komercijalni uspeh u UK (preko milion prodatih diskova), Gaj i ekipa su se našli pred zadatkom „potvrđivanja sopstvenih vrednosti“ koji su u prošlosti mnogi bendovi rešavali posve jednostavno: kozmetičkim izmenama formule koja je prethodno dala dobre (materijalne) rezultate.

Preslušavanje „Rocketa“ otkriva da su, na radost najvernijih fanova koji komercijalnost smatraju izuzetno opasnom po umetnost, Elbow ostali imuni na uspeh i opijenost koja ga prati, što znači da album ne donosi deset varijacija na temu „One Day Like This“ niti, pak, predstavlja usiljen iskorak ka novim muzičkim teritorijama. Nasuprot tome, u većini pesama bend se vraća estetici sa početka karijere što nekako i ide pod ruku sa temama koje album obrađuje, a koje se mogu nasloviti „Sentimentalna sećanja na odrastanje“. Novost predstavlja atmosfera na „Rocketu“ koja je, za razliku od tužnih i mestimično depresivnih ranih albuma, vedrija no pre, uz to prožeta i finom nostalgijom koja ni u jednom trenutku ne prelazi u patetiku ili melanholiju.

Uvodna „The Birds“, koja oslikava klasičan Elbow pristup komponovanju i produkciji – nekonvencionalna struktura, raznoliki instrumenti koji se pojavljuju niotkuda i nestaju, pa ponovo vraćaju, repetitivni ritmovi i rifovi, odsustvo klasične ritam sekcije i fenomenalni višeslojni Garvijevi vokali – ne nagoveštava ekskurziju u predgrađa sa slika L. S. Laurija, već okretanje ka prošlosti i ironični komentar: „Looking back is for the birds“. Ali, već sledeća pesma, nežna „Lippy Kids“, u kojoj Garvijev vokal neodoljivo asocira na pevački stil „mentora“ mu Pitera Gebrijela, donosi, uz podršku klavira, gitare i hora, sećanje na topli junski dan i klince koji tumaraju ulicama, nesvesni da upravo žive najvažnije dane svojih života. „Do they know those days are golden?“, pita se Garvi, obraćajući im se zatim nežnim očinskim savetom: „Build a rocket boys!“. „Praviti raketu“ u slengu znači i „saviti džoint“, ali kad pesmu čujete shvatite da ovako banalnoj aluziji tu mesta nema: raketa je ovde simbol mladalačke nepokolebljivosti i životne snage koje, usmerene ka ispravnom cilju, ma koliko se on činio teškim ili nedostižnim, ne mogu doneti ništa drugo do potpuni trijumf.

Nešto drugačije dinamike su „With Love“, koja uz omaž Gebrijelovoj „Biko“ donosi i originalni stih „I’d give my liver to see you!“, te „High Ideals“ nošena, za Elbow, neobičnim trip-hop ritmom. „Open Arms“ je, pak, najbliža nečemu što bi se moglo nazvati „potencijalni radijski hit“, svedočeći da je Garvi, ako mu se hoće, i te kako u stanju da napiše mejnstrim pesme na „velike“ teme. Međutim, očigledno je da on ni na „Rockets“ ne želi da se odrekne „odela“ koje mu je sašila engleska kritika proglašavajući ga velikim pesnikom svakodnevice i običnih, „malih“ tema i koje mu – treba li to naglasiti? – savršeno pristaje.

Teško da će albumom bez instant hitova, a sa ljubavnim stihovima tipa „I miss your stupid face, I miss your bad advice“, Garvi i ekipa sebi „izlaktati“ bolje pozicije u Americi, ali će se njihovoj publici on jako dopasti. Toj publici nije potrebno „udvaranje“ i podilaženje i ona vrlo dobro zna šta Garvi želi da poruči kad kaže: „Nothing to be proud of and nothing to regret“. Ako ste prepoznali sebe u prethodnoj rečenici, onda je vreme da postanete deo nje.