Tamikrest INTERVJU: Muzici ne treba politika, ona dela suprotno

Tamikrest je u Srbiju dovela koncertna agencija Rock Svirke, a bend je spevom, oscilacijom žica i perkusijama razbio barijere i dočarao bajku dalekih predela pustinje Sahare, gde prebiva i cveta kultura Kel Tamasheka.

Poreklom iz regiona oko Kidala, grada na severu Malija, mladost muzičara iz grupe oblikovao je građanski rat koji se vodio između 1990. i 1995.

Mnogi članovi porodica i prijatelji članova benda poginuli su dok su Tuarezi ratovali za svoju autonomiju.

Kada su 2006. izbili novi neredi, frontmen grupe Ousmane Ag Mossa i njegov prijatelj Cheick Ag Tiglia odlučili su da se, umesto oružjem, bore muzikom.

Bend je izražavanje sopstvenog identitet pronašao u pobunjeničkoj muzici.

Tamikrest, na jeziku tamašeka, znači spoj, veza, čvor, koalicija…

U mladosti su svirali tradicionalnu muziku Kel Tamasheka (kako se Tuarezi nazivaju) i pesme tuareškog benda Tinariwen, a kroz internet i MP3 kulturu upoznali su bendove i muzičare kao što su: Jimi Hendrix, Bob Marley, Pink Floyd i Mark Knopfler…

Svoju kulturu žele da učine dostupnom ljudima širom sveta, daleko izvan prostranstava saharske pustinje, a Danas je nakon koncerta razgovarao sa njima.

Frontmen benda Ousmane Ag Mossa dolazi iz nomadske zajednice naviknute na život u stalnom kretanju.

Ipak, kako kaže, muzikom prelazi mnogo veće razdaljine nego što nomadski karavani putuju.

Njegovo iskustvo obogaćuje upoznavanje drugih civilizacija, kultura i ljudi.

Ag Mossa kaže da je za vreme koncerta imao osećaj da su se publika i bend spojili muzikom, jer je muzika jezik duše koji svi razumemo, iako domaća publika ne govori njihov jezik.

Ljubav prema muzici došla mu je prirodno. Vukla ga je od malena, iako u njegovoj porodici nije bilo muzičara. U njegovo stvaranje utkana je duboka nostalgija teškog detinjstva i gubitka članova porodice tokom pobuna i ratova u njegovom ognjištu. Ta nostalgija oblikovala mu je podsvest, jer kao mali nije razumeo situaciju kroz koju je njegov narod prolazio. Bili su primorani da selo ostave iza sebe i utočište traže u planinama, dok su oko njih padale armijske bombe.

„Živeo sam i doživeo situaciju koju dete normalno ne bi trebalo da doživi i vidi. To donosi duboku nostalgiju, a utočište sam našao u muzici i automatski je zavoleo. Muzika mi je spasila život u mladim godinama“, kaže Ag Mossa.

Otkrivanje muzike sastava Tinariwen ostavilo je dubok pečat na njegovo sazrevanje, stvaranje ovog benda nije bilo tradicionalno, već prožmano modernom muzikom osamdesetih. Tinariwen je, kaže Ag Mossa, opevao segmente života, a njihov zvuk i poezija su ga opčinili. Njihove melodije bile su mu prva muzička škola i prvi prozor u svet gitarske muzike.

Nekoliko godina kasnije naišao je na kasetu čuvene grupe Dire Straits i momentalno se zaljubio u muziku, iako nije razumeo tekst.

„Ta muzika je jednostavno bila ljudska, humana. Muzika me je dotakla. Kada sam čuo Dire Straits, postao sam otvoren za strane uticaje, ne samo za tradicionalnu muziku Kel Tamasheka. Uz one iz mog okruženja, otkrio sam i velike svetske zvezde, izvođače kao što su Eric Clapton, Bob Marley… Otvorili su mi oči ka tome da u svakoj kulturi postoji nešto interesantno i da svaka umetnost, tako i muzika drugih kultura, nosi dragoceno iskustvo. Kako u kulturi, tako i u ljudima, uvek možemo pronaći dubinu, ali moramo biti otvoreni prema tome“, kaže muzičar.

Muzika benda Tamikrest govori isto što i frontmen, iako reči ne razumemo, u njoj se oseća plemenitost i borba, praćena ritmom autentičnog kulturnog podneblja. Naziv njihovog albuma Tamotaït, čiji se naziv prevodi kao „nada u pozitivne promene“, takođe mnogo govori.

Vođeni tom nadom, upitali smo frontmena kako gleda na trenutna svetska dešavanja i da li muzika može biti vesnik promene, borac protiv politike nasilja koja se širom sveta sprovodi. Ag Mossa odgovara da „Muzici ne treba ništa sem muzike, ona živi za sebe.

„Muzika i politika su jako različite: politika deli ljude i pravi granice, a muzika deluje potpuno suprotno. Muzika ujedinjuje, pruža zajedničko uživanje, radost, vibrira, obraća se Zemlji i dodiruje dušu. Muzika ne zna za granice, ona spaja ljude. Muzici ne treba politika… Međutim, ako vidiš nešto što nije ispravno, ako vidiš da se ljudi bore i preživljavaju, egzistiraju u teškim uslovima, a o tome ne progovoriš, osećaš se krivim. Moralna je obaveza da progovoriš i budeš glas ljudi koji su nemoćni da govore i koje niko ne čuje“, kaže Ag Mossa.

Taj glas je zapisan i u njihovom opusu.

Chatma, je još jedan njihov izuzetan album, a izdanje je posvećeno ženama Sahare.

Pitali smo Ag Mossa čime su heroine njihovih predela zadužile muzičare iz benda da im naprave posvetu.

„U Kel Tamashek društvu pozicija žena je centralna. Tradicionalno, muškarci putuju karavanom po nekoliko meseci daleko od kuće, a žene ostaju sa decom, one se bave obrazovanjem, čuvaju istoriju, uče decu da pišu i čitaju… Žene su čuvarke Kel Tamashek kulture“, kaže muzičar.

Ag Mossa objašnjava da kada su Kel Tamashek postali muslimani i preuzeli veru, oni su sačuvali i zadržali svoju kulturu.

„S obzirom na to da nismo preuzeli kulturu Arapa ili Turaka, žene su zadržale svoju ulogu u društvu“, dodaje on, i kao interesantan podatak navodi da su kod njih muškarci ti koji obavijaju lice maramom.

„U našoj kulturi muškarci kriju lice, ne žene. Razlozi nisu religiozni. Muškarci dok lutaju pustinjom skrivaju lice od vetra i sunca, dok žene ne moraju jer ostaju blizu šatora“, objašnjava Ag Mossa, upoznajući nas sa Kel Tamashek kulturom.