Portugalskog nobelovca Žozea Saramaga ne treba predstavljati. Među ovdašnjim čitaocima stekao je brojne poklonike. Zato objavljivanje njegovog novog romana „Smrt i njeni hirovi“ (Laguna) predstavlja pravo osveženje. Ovu knjigu hvali i izbirljiva inostrana književna kritika. Stiven Pul u „Gardijanu“ piše: „Saramagova proza je glas koji obuhvata sve glasove, kao univerzalni unutrašnji žamor. Oni koji nisu čitali Saramaga ranije biće zaprepašćeni već od prve stranice romana, čim pripovest otpočne rečima: „Sledećeg dana niko nije umro.“
Na početku romana, kada smrt prestane da ubija, obični ljudi su ushićeni. Shvataju da su se domogli „najvećeg sna čovečanstva od njegovog prapočetka“. S vremenom, za trezvenije umove, kraj umiranja pretvara se u pretnju: „Ako ne počnemo ponovo da umiremo, za nas nema budućnosti!“. Naime sve počinje kada u ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje. Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli, pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.
Posebno zanimljiva je činjenica da Saramago preobraća smrt u ljudsko biće, ona postaje žena, i to, prema piščevoj zamisli, dama tridesetih godina, dezorijentisana, prelepa, pomalo sita svog drevnog zanata, štaviše, ako se tako može reći, pomalo tužna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
