Srce je usamljeni lovac

Barem u onim letnjim noćima koje se lenjo protežu naoko u nedogled, ili pak dok na javi sanjarite o rajskom vrtu naseljenom parfemima zvukova, što se delikatno razležu po budoaru kakve savremene gradske gospe. Aktuelni Todo Mundo festivalski susret sa ovom izazovnom pevačicom, multiinstrumentalistkinjom i autorkom, možda je u ambijentu njenog internacionalnog Golnar&Mahan trija (Golnar Šahjar – glas, gitara, klavir; Mahan Mirarab – gitara, ‘fretless’ gitara bez pragova; Amir Vahba – udaraljke) još i ponajbolji način da je upoznate. Čudesni slapovi glasa Golnar Šahjar i više nego istančano sviračko umeće njena dva saborca na sceni, zaista su opili posetioce Velike sale Studentskog kulturnog centra. I kad to kažemo, ne činimo nikakvo preterivanje u opisu. Ovo troje ljudi su zaista umetnici od klase, i to samo kakve.

Već u samom startu, Golnar vas umotava u velove svog slatkog glasa poput neke bliskoistočne DŽoni Mičel. Taj glas vrluda svojim spiritualnim putevima tokom čitavog beogradskog koncerta, čineći se pokatkad mekanim i nežno snevajućim, da bi se odmah zatim uzdigao u slavi, zahtevajući vašu izoštrenu pažnju. On je, rečju, sasvim poseban instrument koji vam izdašno nudi svoju skupocenu auru od krvi i mesa, potresno se obraćajući samoj vašoj srži. To hipnotičko polifono tkanje glasa Golnar Šahjar, njene gitare ili klavira, a zatim gitare i bubnjeva njenih kolega, odvija se toliko prirodno, kao kakva plutajuća pripovest o divotama života, prelazeći svojim milujućim prstima preko vašeg uma i srca. Pevajući poput ptice, poput šumnih stabala nekog imaginarnog drveća u trenutnom priviđanju, Golnarin cvrkut se graciozno izvija povrh plemenitog majstorstva Mahana i Amira. Koliko je tu samo lepote, potpunog predavanja umetnosti i filozofiji ovako skladnog muzičkog prijateljstva. Gotovo da svakog člana ovog malog ansambla spoznajete tokom koncerta ne samo kao virtuoza u svojoj vokalno-instrumentalnoj kategoriji, nego i kao osobu osetljivih čula, koja strpljivo gradi svoj sopstveni doprinos onom zajedničkom temelju vibrantnosti, smeštenom negde na pola puta između Tinariwen kakve iranske pustinje i psihodelije neke odgovarajuće istočnjačke Zapadne obale iz ‘hippie’ vremena…

No, ovi ljudi dovoljno dugo žive i sarađuju zajedno u nedalekom nam Beču, da zato u svoj bajkoviti folklor unesu mnogo najfinijeg džeza i mrvica različitih gradskih, ponekad i mikroskopski sićušnih podžanrova. Kada vas Golnar Šahjar povede zamamnim meandrima ritmova i glasova prirode u završnoj numeri, uvlačeći vas u svoj vir imaginacije poput kakve egzotične Kejt Buš Irana i čineći da svi odjednom propevamo pod njenom nevidljivom i sasvim u instrukcijama diskretnom dirigentskom palicom – nađemo se najednom u hramu svih vera, nacija i tolerancija punih ljubavi. I baš ta ljubav nastavlja da odzvanja prekrasnim ljudskim grlima, povezanim makar za trenutak u jedan nadvremenski buket lepih misli. Jer, srce je možda zaista usamljeni lovac, ali je lepo kada se sva takva srca pod čarima muzike iznenada sretnu, srećno zagrljena zajedno.