Srđan Dragojević za Danas: Iz SNS mi je poručeno da dok su oni tu neću moći ni reklamu za toalet papir da snimam, i to mi ne smeta – evo, pišem romane

Zbog Dragojevićevog bojkota ovogodišnjeg Sajma knjiga, prva promocija romana upriličena je pre nekoliko dana u Bukmarker knjižari Delfi SKC, na kojoj su, pored njega, „Like“ predstavili pisac i novinar Branko Rosić i urednica Dubravka Dragović Šehović. Glumci Jelena Gavrilović i Goran Jevtić, koji su čitali odabrane odlomke, priredili su književno – pozorišni događaj brojnoj publici, a mesta u knjižari jedva da je bilo i za stajanje.

Kako je za naš list nakon promocije izjavio Dragojević, za njega je glavni utisak sa ove večeri bilo upravo interesovanje čitalaca raznih generacija, a njegov „Like“ je, kako je podsetio, prvobitno izašao kao roman u nastavcima za „Velike priče“, i namenjen je, pre svega, mlađoj publici od 13 do 30 godina.

Kao i u svojim filmovima, i u ovom romanu, žanrovski određenom kao horor komedija, on na vrlo provokativan, satiričan i duhovit način razotkriva trenutak koji živimo – svet društvenih mreža, potrošačkog društva, lažnih identiteta i lažnih emocija, opsesiju virtuelnom slavom, lajkovima, i posebno njihov uticaj na moral i odrastanje mladih ljudi… A upitan kakav je odnos njegove, sada već srednje generacije prema ovom fenomenu, Dragojević kaže:

– Neka naša generacija se prilagodila, imam dosta prijatelja, doduše na Fejsbuku koji koristim, mreže su mi manje interesantne a sa Tvitera sam se „skinuo“ još pre dve – tri godine i izbrisao sam profil. Ali, uvatim svoju generaciju i neke prijatelje koji se slikaju po inostranstvu kako se lepo provode, slikaju hranu po restoranima, plaže, svoje nove stanove i svašta još. Dakle, drže se, prilagođavaju se ovom vremenu, ima nekih koji se razvedu, recimo, pa stave svoju sliku iz teretane, što znači slobodni su i u formi su. Ja sam, naravno, blago ironičan prema svemu tome, ali ne osuđujem.

Prosto je vreme takvo da se moramo menjati i prilagođavati u nekom smislu, a meni moja deca pomažu u tome, hvala bogu imam ih petoro i tri unučeta, i uvek sam i zbog njih bio moderan, ne zbog mode nego iz radoznalosti da budem u toku. Trudio sam se da osluškujem duh vremena, i kao otac, da ih razumem, da budem uključen u ono što njih interesuje i što ona žele, a i za profesiju reditelja i pisca je takođe jako važno da prati šta je aktuelno, bez obzira da li mu se to dopada ili ne – objašnjava reditelj čiji su filmovi za brojne generacije na ovom prostoru ostali kao kultna ostvarenja i svedočanstvo trenutka u kojem su nastajali.

I „Like“ je nastao, kako navodi, na inicijalnoj ideji njegove dece – ne bi bilo ovog romana da nisu jednog leta, putujući kolima na razne destinacije, razvijali siže za ovu priču, i zato je uloga Vere i Alekse, njegove najmlađe dece, ovde bila ključna.

– Ovo je priča iz ugla njihove generacije, a roman je i društvena satira i komedija, ali prvenstveno je horor. Priča je u startu bila malo drugačija, ali želeo sam da to na kraju ipak bude feel good roman, i da se porodica nakon užasnog horora koji doživljava ipak vraća živa i zdrava, naučivši nešto o životu i svetu oko njih. Ne mislim da su društvene mreže apriori negativne, imaju i mnogo pozitivnih strana – povezivanje ljudi je, recimo, dobra stvar, takođe, vavilonska enciklopedija se nalazi na društvenoj mreži, nekad smo morali da tražimo beskrajno po rečnicima i knjigama jednu stvar, a sada je sve to dostupno na dva klika.

Naravno, ja se u romanu malo više bavim onom negativnom stranom, tim digitalnim kamenovanjem, cipelarnjem, trolovima, i kako se javno mnjenje lako okrene protiv nekog, a svi mi smo to nekad iskusili u svom životu – kaže Dragojević.

– Ono što je zastrašujuće je da su sve vreme glupi i zli mislili da su u manjini, kada su se pojavile društvene mreže oni se doživljavaju većinom jer su dobili prostor za svoje delovanje. Nekada si tog nasilnika ili nepristojnog lika mogao da izbaciš iz kafane, oteraš ga od stola, sad toga nema, on je tu da ostane i da kaže svoje mišljenje kad god on hoće i kakvo god da je – smatra Dragojević.

Na našu opasku da se radnja njegovog prvog romana događa na Jadranskoj obali, na mestu nekadašnjeg socijalističkog dečjeg odmarališta, sada luksuznog hotela za bogate, on kaže da često koristi neke motive receptitivno.

– Bivše takvo odmaralište je, na primer, u filmu „Atomski zdesna“, gde pokušavam da na duhovit način seciram nove trgovce, nove prodavce i „timeshare“ fenomen koji je pre više od deset godina bio jako aktuelan. Sada mi je ta lokacija u romanu sasvim logična, s obzirom na njegovo nastajanje, jer smo mi tokom letnjeg putovanja po regionu smišljali modernu priču, i baš posetili jedan takav hotel u Stolivu, gde su bili neki naši poznanici. Moja deca su bila šokirana, jer u tom hotelu ne primaju decu, i mi nismo mogli da shvatimo da tako nešto postoji. To je, takođe, relativno nov fenomen – neki ljudi hoće da se odmore bez dece, ali valjda i to treba da se razume, iako bi moglo da deluje bizarno – objašnjava Dragojević.

Poznajući njegov rediteljski i scenaristički rukopis mnogi su uvereni da je roman jako „filmičan“ – priča prati naglo sazrevanje brata i sestre na letovanju u luksuznom hotelu, gde ih proganja duh pokojne influenserke Mili, koja se zarad što većeg broja lajkova čak ubila pred kamerom telefona.

Naravno, nameće se i pitanje da li je ovaj roman nastao jer Dragojević već dugo ne snima, zbog svojih kritika vlasti nekoliko godina je na „crnoj listi“ i onemogućeno mu je da se bavi svojom profesijom, a on to za Danas ovako komentariše:

– Filmski centar Srbije više od godinu nije raspisao ni jedan konkurs za sufinansiranje filmova, a kao što je poznato, pre tačno četiri godine Goranu Markoviću i meni su oduzeta prava za snimanje novih filmova – tadašnji Upravni odbor FCS je poništio odluku sopstvene konkursne komisije, sa vrlo sumnjivim obrazloženjem. Tužili smo Ministarstvo kulture, proces je trajao tri godine, a nedavno smo dobili odgovor da se poništava odluka starog UO iz decembra 2021. Marković i ja smo poslali pismo da želimo da dođemo da potpišemo ugovore za naše filmove koje smo regularno dobili, i sada čekamo šta će ovaj UO FCS da uradi. Nadamo se da se neće brukati kao onaj prethodni.

Ali, kako ističe Dragojević, on se ne predaje, i kako otkriva za naš list, u pripremama je za novi film.

– Reč je o priči Rumene Bužarovske „Osmi mart“, dobili smo podršku na konkursima šest zemalja, sada čekamo konkurs u sedmoj zemlji, i nadamo se da ćemo snimanje započeti na leto iduće godine. Ne predajem se ja, jeste da je vrlo teško, da nema konkursa i da sam na „crnoj listi“, što znači da ne mogu ni serije da snimam.

Mislim da Vučić bira ko će da snima za Telekom i koji će glumci da igraju i da se pojavljuju na RTS – u, kao što bira ko će da igra za reprezentaciju, i bavi se svim mogućim glupostima umesto ozbiljnim problemima, koji u ovih godinu dana duboko potresaju zemlju. Ali, kako je – tako je. Ja pet godina dramsku seriju nisam snimio, a kako su mi preneli vrlo jasnu poruku jednog funkcionera SNS, dok su oni na vlasti, ja neću moći ni reklamu za toalet papir da snimam na RTS – u – navodi Dragojević.

– I to mi ne smeta – evo, ja pišem romane. Tu ima jedna vrlo važna stvar koju treba razumeti: kreativnim ljudima se kad stvaraju luči hormon sreće, i to je normalna reakcija. A političarima na vlasti se hormon sreće luči kad varaju i kradu. Mi nismo ista ljudska bića, nama se hormon sreće luči na vrlo različite načine i iz drugačijih razloga, i zato ne možemo da se razumemo. a i to je u redu – smatra Srđan Dragojević.

Rosić: I naša memorija je postala instant

Srđan Dragojević nepogrešivo ume da opiše vreme u kojem živimo, jer ova naša tranzicija kao da je neograničenog roka trajanja, i kao što je u „Ranama“, „Lepim selima“, „Paradi“ hvatao i snimao aktuelni trenutak, tako radi i u romanu „Like“ – gađa u centar svet oko nas i društvo u kojem se životni uspeh meri brojem lajkova – izjavio je pisac i novinar Branko Rosić na pitanje Danasa šta bi bio njegov „rezime“ prvog romana jednog od naših najznačajnijih filmskih reditelja i scenarista.

Dragojević i u ovoj knjizi pokazuje da ume da se igra, kako je rekao Rosić, povlačeći paralelu između romana I popularnog žanra društvene satire o bogatašima u serijama i filmovima kao što su „Beli lotos”, „Trougao tuge” ili „Očajne domaćice”, koji predstavljaju taj naizgled idiličan život u luksuzu, a iza zida se obično krije pravi pakao.

-. Mi smo u tom svetu, mi to živimo. Možda ne baš na taj način vi ili ja, ali to se događa – život se meri lajkom. Svi smo u tome, ovo je doba lajkovanja i nekog opšteg prihvatanja i dopadanja. Nije to više samo stvar narcisoidnosti – ako se bavite nekim poslom danas se gleda koliko lajkova i koliko preporuka imate, i to je naša svakidašnjica. Srđan Dragojević o tome govori na duhovit način, ubaci neke dobre fore da ne bude samo oporo nego i smešno. Kao što je rekao i Rambo Amadeus na omotu knjige, lajk je danas postao najvažnija valuta, i Dragojević to vrlo vešto secira.

– Jer to nije samo stvar nekih starleta ili instagramera, nego ima najšire dimenzije. Nekog vulkanizera, recimo, „boli uvo“ za lajkove, ali to je komentar njegovih mušterija na njegov rad, tako da je i on zavisan od broja lajkova i važno mu je da se dopadne. Danas skoro da nema profesije koja je na tržištu i koja na neki način ne zavisi od lajkova i od utisaka koje će ljudi o njoj podeliti – objašnjava Rosić za Danas.

– S druge strane, neki profani sadržaji stekli su ogromnu popularnost i uticajnost upravo zahvaljujući društvenim mrežama i lajkovanju, za razliku od onih koji imaju istinske vrednosti, a kapitalizam gleda samo cifre, i može da kaže pa ovaj ima više pregleda, nema veze što je bezvredan. Ja sada delujem kao neki starac koji gunđa, ali sada u gotovo svim sferama dominira ono što je instant. I naša memorija je postala instant – trajanje bilo kakvih vesti, događaja, ograničeno je na danas, a sutra i prekosutra je već daleka prošlost i ne postoji – smatra Rosić.

Šehović: Gorko ogrnuto humorom

Prema rečima Dubravke Dragović Šehović, ovaj roman je vrlo „filmičan“.

– Dok čitate pred očima vam se odvija uzbudljiv film. Dijalozi su dinamični i zaista uživate sve vreme, a humor je kod Dragojevića ono što je najjače oružje kojim često ogrne sve što je jako gorko. On je u ovom romanu želeo da istakne da čak i oni koju su otišli sa puta zbog zavodljivih pogrešnih stvari mogu da se vrate pravim vrednostima, i to uz pomoć onog najvažnijeg – porodice i prijatelja. I uz čitanje pravih knjiga – istakla je Šehović.