Šta je obeležilo pozorište u 2025?: Represija, zatvaranje NP, i najveća pobeda nad cenzurom – gerilski ne:Bitef, dolazak Mila Raua i predstava „Proces Peliko“

Kakav je repertoar ostvaren u ovakvim prilikama, da li su pozorišta i novim produkcijama pratila ova istorijska društvena i kulturna događanja, koje smo važne predstave i umetničke domete videli…,  za Danas o tome govore pozorišni kritičar i dramaturg Borisav Matić, pozorišna kritičarka nedeljnika Vreme Marina Mađarev, i pozorišni kritičar, teatrolog i dramaturg Aleksandar Milosavljević.

Borisav Matić: Godina u znaku pitanja „Bojkotovati ili raditi?“

Protest. Represija. Otpor. Čini se da tri reči sumiraju 2025. godinu u Srbiji, pa tako i dešavanja na pozorišnoj sceni. Sećamo li se početka godine kada je sve počelo podizanjem crvenih šaka na poklonima, čime su ansambli podržali studentski pokret? Koliko samo udaljeno deluje taj trenutak i ko bi rekao da će tako simbolički gest pokrenuti lavinu protestnih akcija i izazvati tako nasilnu reakciju vlasti koja je rešila da desetkuje kulturnu scenu?

Podsetimo se samo nekolicine nepočinstva nadležnih – većina konkursa Ministarstva kulture za finansiranje projekata nije realizovana, Grad Beograd je prepolovio budžet za kulturu, a neki od naših najznačajnijih festivala nisu realizovani po prvi put od svog osnivanja.

U svetlu represije nad kulturom kakva nije bila zabeležena čak ni u Miloševićevo vreme, godina za nama protekla je uz pitanje kako artikulisati otpor? Odnosno, da li se otpor ispoljava prekidom – štrajkom, obustavom rada, bojkotom – ili umetničkim delovanjem?
O ovom pitanju lomila su se koplja još u januaru i februaru kada su organizovani štrajkovi u pozorištima, ali i skorije kada su pojedini tvrdili da održavanje manifestacija pod ovim neuslovima rada i, generalno, života održava privid normalnosti.

Koliko se nalazimo u kompleksnoj društveno-političkoj situaciji govori činjenica da je vlast u stanju da oba pristupa izvrne u svoju korist. Nisu li upravo njihovi aparatčici držli Narodno pozorište u Beogradu zatvoreno dva meseca i nisu li aktivno sabotirali održavanje umetničkih festivala, ne bi li sprečili makar i najmanji bunt na sceni?

S druge strane, konformistički repertoar većine institucionalnih pozorišta bez sumnje ide na ruku vlasti. Ova godina se ipak završava jasnim odgovorom na čuveno pitanje „Bojkotovati ili raditi?“,odnosno izlaskom iz ove ograničavajuće dihotomije.

Moj lični odgovor je – raditi, ali pod našim uslovima, u prostorima slobode koje smo bar privremeno izgradili, unutar zajednice koja je spremna da bar na trenutak zanemari hijerarhijska pravila spoljnog sveta i prepusti se svojoj novooformljenoj utopiji.

Mnogi blistavi primeri takvog otpora su se javljali u poslednjih godinu dana, a ja ću izdvojiti samo dva – Studentski kulturni centar za vreme petomesečne blokade i, ako smem da pohvalim događaj u kom sam i sam učestvovao, ne:Bitef, odnosno gerilsko izdanje našeg najznačajnijeg međunarodnog festivala. Sa iskustvima ovih prostora slobode ulazimo u 2026. boreći se da oni više ne budu eksces, već naše pravo i svakodnevica.

Marina Mađarev:  Događaji, „Proces Peliko“, „Njih više nema“

Najveći utisak u 2025. godini je borba i zato ću izdvojiti tri predstave koje reprezentuju tu borbu, ali bez namere da one budu rangirane. Krajem 2024. godine glumački ansambli naših pozorišta su podržali studentske zahteve i istrajavali su u tome i tokom 2025. godine.

Tokom godine se vodila polemika oko toga da li je za proteste korisnije da pozorišta rade ili da ne rade. Sama vlast je dala odgovor na ovu dilemu – vlast više voli da pozorišta ne rade nego da se predstave igraju, a da pozorišnici iskazuju svoj stav. Dakle, treba igrati predstave sa jasnom svešću gde i kako radimo i živimo.

Zato je premijera, i sve što se dešavalo oko premijere, predstave „Gospođa Olga“ u Narodnom pozorištu pravi pozorišni odgovor na trenutnu krizu. Nela Mihajlović se u ovoj predstavi pokazala kao izvanredna, zrela, rasna glumica – ima dobru dikciju, upečatljivu glumačku pojavu i ne ponaša kao zvezda, već igra za i sa svojim ansamblom.

Posebno je uzbudljiva scena zavođenja Olge od strane Gidre (Aleksandar Vučković). Dvoje glumaca sjajno prikazuju perfidnu igru moći koja se ogleda u sposobnosti pojedinca da dominira tuđim strastima za rad sopstvene dobiti. Početak i kraj svega je novac. Da li smo dovoljno svesni koliko materijalna zavisnost određuje našu mogućnost da se borimo za bolje društvo?

Drugi veliki momenat borbe je neodržavanje Bitefa, i Ne:Bitef kao odgovor pozorišnika. Predstava „Proces Peliko“ Milo Raua u izvođenju naših pozorišnih umetnika i aktivista i sve ono što se dešavalo oko nje će ostati u sećanju svih nas. Festival Bitef je veliki kulturni projekat podržan od strane države sa ciljem da naše društvo bude ravnopravni partner na svetskoj kulturnoj sceni.

Veliko je pitanje da li će takav Bitef opstati u narednim godinama, ili će se sasvim ugasiti, ili će njegovo ime biti uzurpirano za neku sasvim drugu namenu. Ovde kod nas sve je moguće.

Treća predstava koja jasno odražava potrebu za borbom za bolje društvo je predstava „Njih više nema“ koja je izvedena u Hartefakt kući (tekst Dorutina Baša, režija Andrej Nosov). Čak i da neko nema pojma šta se dogodilo u Srebrenici, nakon ove predstave biće mu jasno kako se osećaju oni koji su preživeli.

Mirjana Karanović igra majku koja je živa, ali živi među mrtvima jer ne može da podnese da živi bez muža i sinova, a mora. To je ono što je u ovoj predstavi kristalno jasno i mi zato osećamo bol majke koja ne može da prihvati realnost u kojoj njene dece i muža nema. Vredelo bi razmisliti da li je ova naša aktuelna borba tek jedna od posledica nikada okončanih borbi iz ratnih devedesetih.

Aleksandar Milosavljević: Bruka sa NP, ne:Bitef – pobeda nad zlom 

Dva su problema zbog kojih je komplikovano precizno odgovoriti na pitanje o najupečatljivijim događajima u minulom periodu. Prvu komplikaciju čini podatak da u teatarskom životu važi netipično merenje vremena, pa kraj kalendarske godine u ovom kontekstu podrazumeva pauzu u radu pozorišta zbog novogodišnjih i božićnih praznika. U pozorištu se vreme meri sezonama – od poznog leta do konca proleća, pa će i ova retrospektiva uzeti u obzir period od jeseni 2024. do danas.

Drugu komplikaciju provocira vanserijski niz skandala koju neumorno i mimo svake pameti generiše vlast obračunavajući se s ovdašnjom kulturom, pa i našim pozorištem. Na ovoj top- listi se guraju bruke oko beogradskog Narodnog pozorišta, cenzure Bitefa, rezultata konkursa, kadrovskih rešenja, ministra kulture… Posledica ovih skandala je i mali broj relevantnih naslova na istinski relevantnoj listi. Na njoj, iz sasvim subjektivne vizure, izdvajam sledeće naslove:

„1981“, autor i reditelj Tomi Janežič, Novosadsko pozorište Predstava zaranja u prošlost dovoljno daleku da je se sećamo s nostalgijom, ali i dovoljno bliskom da iz nje možemo sagledati sadašnjost i nastavlja niz smelih (ovde sve ređih) istraživanja, zasnovanih na promišljenim rešenjima konkretne rediteljske poetike i igri glumaca koji i participiraju u projektu i njegovi su koautori.

Mina Petrić, „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“, režija Tara Mitrović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad. Odličan i uzbudljiv komad komplikovanog i teško upamtljivog naslova na sceni se pretvorio u upečatljivu predstavu u kojoj je, blagodareći preciznoj režiji i izvanrednoj glumi (Aleksandra Pleskonjić i Alisa Lacko), na našu teatarsku scenu stupila generacija veoma mladih, ali izrazito darovitih stvaralaca.

„Proces Peliko“, režija Milo Rau, dramaturgija Servan Dekl, Viner festvohen i Avinjonski festival. Rauova predstava nije samo gostovala na otvaranju ne: Bitefa nego je, blagodareći podeli uloga koju je za ovo izvođenje načinio Miloš Lolić, zapravo beogradska verzija jedne od trenutno najznačajnijih evropski predstava, ozbiljna teatarska analiza porekla i načina funkcionisanja fenomena zla, ali i naše sposobnosti da mu se suprotstavimo.