Stefan Ivančić: Trenutni ministar kulture je rekao istinu, da sistem treba da se menja, problem je što on ne razume ni kulturu ni kinematografiju

Ali, kako događaji pokazuju, i ovaj drugi pokušaj legitimizacije NAFFIT – a se pretvara u skandal, i još jedan udar vlasti na „neposlušnu kulturu“.

Izjave reditelja da diskusiju o „Problemu sufinansiranja nezavršenih filmova i kako ga rešiti?” na koju ih je pozvao FCS smatraju dobrodošlom, ali da bi ona trebalo se organizuje u Beogradu, jer je saradnja sa festivalom koji su bojkovala sva filmska udruženja nerpihvatljiva, „inspirisale“ su ministra kulture Nikolu Selakovića.

Kako je Danas već objavio, Selaković je „preduhitrio“ ovu diskusiju, i u Jugoslovenskoj kinoteci, na „naučno-stručnom“ skupu „Srpska kultura danas: istorijsko iskustvo, problemi, perspektive”, izneo svoju „analizu“ prilika u domaćoj kinematografiji. U svom izlaganju, pored „zabrinutosti činjenicom da je Ministarstvo kulture sufinansiralo 53 filma koji nikada nisu snimljeni, čiji je obim neutrošenih sredstava blizu 12 miliona evra, posebno je upozorio da su „državnim sredstvima neretko snimani filmovi otvorene antisprske orijentacije.

Kako je objasnio, „svaki peti dinar koji je uložen jalovo je utrošen, što je dovoljan pokazatelj da je sistem loš i da treba da se menja“. Uz ocenu da „oblast kulture suštinski i sistemski nije refomisana od vremena samoupravljanja“, najavio je i da će na Zlatiboru biti održana okrugli sto FCS.

Komentarišući ovo izlaganje Selakovića, Stefan Ivančić kaže:

– Trenutni ministar kulture rekao jednu veliku istinu: da sistem treba da se menja. Potpuno se slažem. Problem je što on, i oni koji ga savetuju, ne razumeju ni kulturu ni kinematografiju, pa sve što rade svodi se na pokušaj prikupljanja političkih poena maskiran lažnim patriotizmom. Neverovatno je da oni i dalje ne razumeju da više niko ne „kupuje“ te priče, i da konstantno prave greške u koracima.

Kako navodi, podaci kojima ministar barata su, naravno, manipulacija, jer tendenciozno upoređuje cifre različitih stvari.

– Sa brojkama bi trebalo početi od toga da je budžet za film u Hrvatskoj preko tri puta veći nego u Srbiji, a u Sloveniji više od četiri puta u odnosu na broj stanovnika. Pokušaj organizovanja ovog panela na Zlatiboru je samo pokušaj legitimizacije NAFFIT-a koji nije uspeo u septembru. Da zaista postoji interes da se čuje mišljenje struke o problemu nesnimljenih filmova, krenulo bi se od rešenja na kojem se preko godinu dana radilo sa prethodnim direktorom Filmskog centra Srbije.

Ako Ministarstvo zaista želi da uradi nešto patriotski po državu i srpsku kinematografiju, i dokaže „čiste namere“, onda bi se, objašnjava Ivančić, išlo ovim putem: raspisali bi se konkursi u 2026. sa minimum dvostrukim budžetom u odnosu na prethodnu godinu, jer se u njoj konkursi nisu desili, a članove komisija bi činili profesionalci predloženi od strane udruženja.

Isplatila bi se sva dugovanja države prema investitorima i pre svega vratila na snagu uredba koja ne stavlja domaće (srpske!) producente u inferioran položaj u odnosu na strane u kontekstu filmskih podsticaja.

Imenovali bi se, kaže, relevantni filmski profesionalci u Odbor FEST-a i raspisali bi se javni konkursi za: direktora Jugoslovenske Kinoteke, direktora Filmskog Centra Srbije i umetničkog direktora FEST-a, umesto da se nastave igrarije sa „vd-ovima“.

– Prekinula bi se tiha cenzura snimljenih serija određenih autora i glumaca koji su na „crnim listama“; obnovile bi se saradnje sa relevantnim međunarodnim organizacijama koje su prekinute; i naravno – usvojila bi se i počela da se primenjuje uredba za rešavanje problema o kom se pravi panel, eto iznenada, kao da to nije problem koji već dugo postoji.

Do tada, bilo koja vrsta pokušaja debate o problemima, budućnosti i strategijama srpske kinematografije je samo simulacija normalnosti i davanje legitimiteta trenutnom rasulu. Da citiram trenutnog ministra – sistemu koji treba da se menja – pa samim tim i saučesništvo – smatra Stefan Ivančić.